Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије Милан Станић, др Милан Шкулић, Мирослав Николић, др Драгана Коларић, Татјана Бабић, др Милан Марковић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Олге Ђорђевић из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 22. јуна 201 7. године, донео је

ОДЛУКУ

Одбија се као неоснована уставна жалба Олге Ђорђевић изјављена због повреде права на суђење у разумном року, зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Срби је, у управном поступку који је вођен пред Републичким геодетским заводом – Служба за катастар непокретности општине Земун у предмету број 952-02 -114/2010, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.

Образложење

1. Олга Ђорђевић из Београда поднела је Уставном суду, 9. јуна 20 16. године, уставну жалбу због повреде права на суђење у разумном року и на имовину, гарантованих одредбама члана 32. став 1 . и члана 58. став 1. Устава Републике Србије, у управном поступку који је вођен пред Републичким геодетским заводом – Служба за катастар непокретности општине Земун у предмету број 952-02 -114/2010.

У уставној жалби се, поред осталог, наводи: да је подноситељка 28. јануара 2010. године поднела захтев за конверзију права коришћења у право својине на грађевинском земљишту на к.п. бр. 11049 и 11050, КО Земун 1; да је Служба за катастар непокретности Земун делимичним решењем од 25. марта 2010. године дозволила упис права својине у корист подноситељке на к.п. бр. 11049; да је Републички јавни правобранилац изјавио жалбу против тог решења, након чега је предмет достављен Министарству животне средине, рударства и просторног планирања; да о предметној жалби није одлучено дуже од шест година, упркос бројним ургенцијама подноситељке; да је описаним поступањем надлежних органа подноситељка спречена да располаже својом имовином.

Уставном жалбом се предлаже да Уставни суд утврди повреду означених права, наложи надлежним органима да предузму неопходне мере како би се предметни поступак окончао у најкраћем року, као и да утврди право подноситељке на накнаду нематеријалне штете.

2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.

У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.

3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, на основу увида у фотокопију списа предмета Републичког геодетског завода – Служба за катастар непокретности општине Земун број 952-02 -114/2010 и осталу достављену документацију, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за решавање ове уставносудске ствари:

Подноситељка уставне жалбе је 28. јануара 2010. године поднела Републичком геодетском заводу захтев за конверзију права коришћења у право својине на к.п. бр. 11049 и 11050, КО Земун 1.

Закључком Републичког геодетског завода – Служба за катастар непокретности општине Земун број 952-02 -114/2010 од 23. марта 2010. године наложено је подноситељки уставне жалбе да, ради конверзије права коришћења у право својине на к.п. број 11050, КО Земун 1, достави решење надлежног органа, сагласно одредби члана 104. Закона о планирању и изградњи.

Решењем Републичког геодетског завода – Служба за катастар непокретности општине Земун број 952-02 -114/2010 од 25. марта 2010. године дозвољен је упис права својине у корист подноситељке уставне жалбе на к.п. број 11049, КО Земун 1 и одређено да ће се наведена промена спровести одмах по коначности тог решења. Првостепени орган је у образложењу решења констатовао да приложена исправа испуњава услове из члана 101. Закона о планирању и изградњи за упис траженог права на к.п. број 11049 , КО Земун 1 и да има основа да се донесе делимично решење, будући да је закључком од 23. марта 2010. године подноситељки наложено да допуни захтев у делу који се односи на к.п. број 11050.

Републичко јавно правобранилаштво је 9. априла 2010. године изјавило жалбу против наведеног решења од 25. марта 2010. године, у којој је навело да диспозитив решења противречи образложењу, будући да је одлучено о конверзији права на к.п. број 11049, КО Земун 1, а да се образложење односи на к.п. број 11050.

Републички геодетски завод је 21. марта 2011. године наведену жалбу доставио Министарству животне средине, рударства и просторног планирања, ради одлучивања.

Служба за катастар непокретности општине Земун је 19. јула 2016. године године доставила Републичком геодетском заводу изјаву Републичког јавног правобранилаштва о повлачењу жалбе изјављене против решења те службе од 25. марта 2010. године, након чега је Републички геодетски завод закључком број 952-02-22-4453/2016 од 29. септембра 2016. године обуставио поступак по наведеној жалби, сагласно одредби члана 237. став 2. Закона о општем управном поступку.

Решењем Републичког геодетског завода – Служба за катастар непокретности општине Земун број 952-02 -114/2010 од 9. новембра 2016. године дозвољен је упис права својине у корист подноситељке уставне жалбе на к.п. број 11050, КО Земун 1. У образложењу решења је наведено да приложена исправа испуњава услове из члана 102. став 3. Закона о планирању и изградњи за упис траженог права на наведеној парцели. Наведено решење је постало правноснажно 29. новембра 2016. године.

4. Одредбама Устава, на чију повреду се подноситељка у уставној жалби позива, утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се ј емчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона (члан 58. став 1.).

За одлучивање о овој уставној жалби од значаја су и одредбе следећих з акона:

Законом о државном премеру и катастру („ Службени гласник РС“, број 72/09), у тексту који је био на снази на дан доношења делимичног решења о дозволи уписа права својине, било је прописано: да у управним пословима државног премера, оснивања и обнове катастра непокретности, оснивања катастра водова, као и њиховог одржавања, решава у првом степену Завод, а у другом степену министарство надлежно за послове просторног планирања и урбанизма (до 2. августа 2013. године), односно министарство надлежно за послове грађевинарства и урбанизма – до 2. марта 2016. године, а након наведеног датума Републички геодетски завод ( члан 11. тач. 1. и 2)); да је у пис стварних права упис којим се стичу, преносе, ограничавају или престају право својине и друга стварна права на непокретностима (члан 75 .); да се упис у катастар непокретности врши даном доношења решења којим је упис дозвољен, уз упис по службеној дужности забележбе ради чињења видљивим да решење о упису није коначно (члан 128. став 1.).

Одредбом члана 106. раније важећег Закона о државном премеру и катастру и уписима права на непокретностима („ Службени гласник РС“, бр. 83/92, 53/93, 67/93, 48/94, 12/96, 15/96, 34/01, 25/02 и 101/05) било је прописано да се упис промена на непокретностима врши кад решење о дозволи уписа постане коначно.

5. Подноситељка уставне жалбе сматра да јој је у поступку конверзије права коришћења у право својине на к.п. број 11049, КО Земун 1 повређено право на суђење у разумном року, будући да надлежна министарства и Републички геодетски завод нису поступали по жалби Републичког јавног правобранилаштва дуже од шест година. Полазећи од садржине уставне жалбе, Уставни суд је оценио да подноситељка оспорава само трајање управног поступка у коме је одлучивано о њеном захтеву за конверзију права коришћења у право својине на к.п. број 11049, КО Земун 1, а не и на к.п. број 11050 , КО Земун 1.

Уставни суд је најпре утврдио да је предметни управни поступак, у делу који се оспорава уставном жалбом, започео 28. јануара 2010. године подношењем захтева надлежној служби за катастар непокретности, а да је окончан закључком Републичког геодетског завода од 29. септембра 2016. године, којим је обустављен поступак по жалби Републичког јавног правобранилаштва. Чињеница да је оспорени поступак трајао шест година и осам месеци може, сама за себе, указивати на то да није окончан у оквиру разумног рока. Међутим, имајући у виду да је појам разумне дужине трајања поступка релативна категорија која зависи од низа чинилаца, а, пре свега, од сложености правних питања и чињеничног стања у конкретном поступку, понашања подносиоца уставне жалбе, поступања управних органа, односно судова који воде поступак, као и значаја истакнутог права за подносиоца, Уставни суд при одлучивању о повреди права на суђење у разумном року испитује да ли су и у којој мери наведени критеријуми утицали на дуго трајање поступка.

Уставни суд је оценио да овај предмет није био чињенично комплексан, нити су се у њему постављала сложена правна питања.

Полазећи од чињеница утврђених у овом управном поступку, Уставни суд је констатовао да је Служби за катастар непокретности општине Земун требало скоро годину дана да достави предметну жалбу надлежном другостепеном органу на одлучивање. Суд је даље констатовао да министарство надлежно за послове просторног планирања и урбанизма није поступало по жалби, нити се из списа предмета може утврдити да је то министарство, након 2. августа 2013. године, доставило жалбу на одлучивање министарству надлежном за послове грађевинарства и урбанизма, у складу са законом. Уставни суд, с тим у вези, оцењује да неактивност другостепеног органа не може бити оправдана чињеницом да је у наведеном периоду два пута мењана надлежност органа за одлучивање о предметној жалби.

Испитујући значај права о коме је одлучивано у предметном поступку за подноситељку уставне жалбе, Уставни суд је најпре констатовао да се, према члану 106. раније важећег Закона о државном премеру и катастру и уписима права на непокретностима, упис промена на непокретностима вршио тек кад решење о дозволи уписа постане коначно, због чега је подносилац захтева за упис промене имао материјални и правни интерес да се у року прописаном законом одлучи о жалби коју је поднела друга странка против решења о дозволи уписа. Овај суд је даље констатовао да се, сагласно одредби члана 128. став 1. Закона о државном премеру и катастру, која је била на снази на дан доношења решења о предметном захтеву подноситељке уставне жалбе, упис у катастар непокретности вршио даном доношења првостепеног решења којим је упис дозвољен, уз упис забележбе ради чињења видљивим да решење о упису није коначно. С обзиром на то да се право својине и друга стварна права на непокретностима стичу уписом стварних права (члан 75. наведеног закона), Уставни суд налази да се доношењем првостепеног решења о дозволи уписа према важећем з акону, умањује интерес подносиоца захтева за упис промене да надлежни орган у разумном року донесе коначну одлуку о његовом захтеву. Овај суд је, међутим, оценио да је, у конкретном случају, подноситељка уставне жалбе имала правни интерес да надлежни другостепени орган благовремено одлучи о жалби коју је поднело Републичко јавно правобранилаштво против решења Службе за катастар непокретности општине Земун од 25. марта 2010. године, будући да је упис дозвољене промене био одложен до коначности тог решења, противно одредби члана 128. став 1. Закона о државном премеру и катастру.

Оцењујући понашање подноситељке уставне жалбе, Уставни суд је констатовао да је подноситељка могла да поднесе жалбу против првостепеног решења од 25. марта 2010. године, у делу којим је одређено да ће се упис промене спровести по коначности тог решења. Будући да подноситељка није оспорила жалбом предметно решење, Уставни суд је нашао да је наведеним пропуштањем подноситељка онемогућила себе у остваривању права по основу уписа у катастар непокретности на основу одредбе члана 128. став 1. Закона о државном премеру и катастру.

Имајући у виду све напред наведено, Уставни суд је оценио да у управном поступку који се водио пред Републичким геодетским заводом – Служба за катастар непокретности општине Земун у предмету број 952-02 -114/2010 није повређено право подноситељке уставне жалбе на суђење у разумном року зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава. Стога је Суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", бр. 109/07, 99/11, 18/13 - Одлука УС, 40/15 - др. закон и 103/15) , одбио као неосновану уставну жалбу и одлучио као у првом делу изреке.

6. Подноситељка уставне жалбе повреду права на имовину, такође, везује за пропуштање другостепеног органа да одлучи о жалби Републичког јавног правобранилаштва изјављеној против решења Службе за катастар непокретности општине Земун број 952-02 -114/2010 од 25. марта 2010. године. Уставни суд налази да је подноситељка уставне жалбе, пропуштањем да оспори законитост наведеног решења у делу којим је одређено када ће се спровести упис дозвољене промене, саму себе „ онемогућила да располаже предметном имовином, иако је донето решење у њену корист“. Уставни суд је, стога, оценио да се уставном жалбом очигледно неосновано указује на повреду права из члана 58. став 1. Устава , те је уставну жалбу у овом делу одбацио, решавајући као у другом делу изреке, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 5) Закона о Уставном суду.

7. На основу изложеног и одредаба 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 4 6. тачка 9) Закона о Уставном суду и члана 8 9. Пословника о раду Уставног суда ( „Службени гласник РС “, број 103/13), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА

Весна Илић Прелић