Према утврђеном чињеничном стању, тужени је, као активно војно лице, добио од тужиоца спорни стан на коришћење. Уговор о закупу стана закључен је 25.03.1994. године. Тужени је 1998. године, због потребе војне службе, премештен из Зајечара у Београд, где се и сада налази. Од када је тужени прекомандован из Зајечара, све време становао је у самачком хотелу у Београду, а у спорни стан повремено навраћа, у просеку једанпут месечно и за време годишњег одмора. У стан су остале његове ствари. Тужилац је тужбу за отказ уговора о коришћењу стана поднео 20.04.1995. године.Полазећи од напред утврђеног чињеничног стања, нижестепени судови су правилно применили материјално право када ст тужбени захтев одбили као неоснован.Одредбом члана 35. став 1. тачка 6. Закона о становању(„Сл. гласник РС“, 50/92. са изменама и допунама), прописано је да закуподавац може дати отказ уговора о закупу стана ако закупац стана и чланови његовог породичног домаћинства не користе стан дуже од једне, а најдуже четири године, а закупац се не споразуме са закуподавцем о начину коришћења стана за то време.Врховни суд налази да нема места отказу уговора о закупу стана у смислу наведене одредбе, јер од дана закључења уговора о закупу стана до дана подношења тужбе протекла је једне а не четири године од када тужени не користи стан.Осим тога, тужени је због потребе службе премештен у Београд а да на други начин није решио стамбено питање.Без утицаја су наводи ревизије да је тужени био дужан, у смислу члана 78. став 2. Правилника о начину и критеријумима за давање станова у закуп запосленим у Војсци Југославије, да о не коришћењу стана обавести стамбени орган гарнизона јер је овоме то свакако морало бити познато, па се не може уписати само у кривицу туженог то што није закључен споразум о начину коришћења стана док се тужени налази у прекоманди.