Суштина овог спора своди се заправо на питање да ли туженој припада право да тражи раскидање предметног уговора од 30.10.1986. године названог предуговор у ситуацији када је тужена продавачица тај уговор извршила у целини (предала је посед продате зграде), а тужилац купац није у целини испунио своју обавезу ни у накнадно остављеном року иако закон прописује да ако дужник не испуни обавезу ни у накнадном року да наступају исте последице као у случају кад је рок битни састојак уговора (чл. 126. тач. 3. Закона о облигационим односима "Сл. л.
СФРЈ" бр. 29/78, 39/85. и 46/85.-даље ЗОО), а што значи да раскид уговора наступа по самом закону (чл. 125. ЗОО).
Неспорно је наиме, да је тужилац своје обавезе у односу на исплату доспелих делова цене испуњавао с извесним закашњењем од неколико дана, а да остатак од 70.000 дин. (укупна цена уговорена у износу од 900.000 дин.) није исплатио ни у продуженом року , па нити до подношења тужбе.
Спорно је наиме, да ли стоји приговор тужиоца-да се овде ради о случају када се уговор не може раскинути због неиспуњења незнатног дела (чл. 131. ЗОО). Судови су тај приговор с правом прихватили, јер и по мишљењу овог Врховног суда у ситуацији каква је конкретна и како је већ описана у овом образложењу (у односу на извршење уговора-плаћање цене) доиста се ради о случају када се уговор не може раскинути због неиспуњења, јер је неисплаћен-неиспуњен тек незнатан део цене, мањи од 10 (тачније 7,7).