Наиме, по правном ставу Врховног суда када раднику на одређеним дужностима у органима унутрашњих послова треба одредити старосну пензију од пензијског основа који представља просечни месечни лични доходак остварен у последњих 12 месеци пре пензионисања, а овај период захвата две календарске године, онда треба за прву годину претходно утврдити по завршном рачуну просечни месечни лични доходак за 12 месеци, па добијени износ у месецима помножити са бројем месеци који улазе у пензијски основ и тако добијени износ сабрати са просечним месечним личним дохотком оствареним у другој календарској години која улази у пензијски основ. На крају, тако сабрани (укупни) износ из оба периода дели се са 12 месеци и добија просечна месечна зарада за оба та периода, као пензијски основ на који се применом пензијског процента оствареног према дужини пензијског стажа добија номинални износ висине остварене пензије. Ово због тога што се по члану 102. Закона о унутрашњим пословима раднику на одређеним дужностима у органима унутрашњих послова старосна пензија одређује од пензијског основа који представља просечни месечни лични доходак остварен у последњих 12 месеци пре пензионисања, а не од пензијског основа који представља месечни лични доходак остварен у последњих 12 месеци пре пензионисања.
Супротно наведеном ставу судски вештак у конкретном случају зараду из последњих 12 месеци пре пензионисања обрачунао је према фактичком стању остварених зарада из периода од 1.07.1989. године до 30.06.1990. године, чиме је повређен пропис члана 102. Закона о унутрашњим пословима.