Предмет спора у овој правној ствари представља захтев тужиоца као наследника за раскид уговора о доживотном издржавању који је пок. Н.Т. закључила дана 13. фебруара 1985. године са Ревидентима (као даваоцима издржавања) као и захтев да се имовина која је предмет споменутог уговора унесе у оставинску имовину пок. Н.Т.
Ваља нагласити да тужиоцима (као наследницима примаоца издржавања) припада право захтевати раскид уговора о доживотном издржавању, који представља имовинско право и као такво прелази на наследнике.
Наиме, кад је прималац издржавања за живота имао право да тражи раскид уговора ради тога што друга страна не извршава своју обавезу онда и његови Наследници могу по тој основи тражити раскид уговора, а управо такво правно становиште су и нижи судови заузели.
Код тога по мишљењу овог ревизијског суда нису релевантни за крајњи исход спора они ревизијски наводи у којима се покушава указати, да закључени уговор о доживотном издржавању није склопљен у складу с одредбом чл. 122. Закона о наслеђивању ("Сл. л.
СФРЈ" бр. 42/65, 44/65. и 47/65. и "НН" бр. 52/71. и 47/78.-даље ЗН), јер је у питању уговор о доживотном издржавању закључен према правним правилима имовинског права па да према томе тужиоцима не припада право захтевати раскид тог уговора позивом на претпоставке предвиђене у чл. 125. ЗН.
Такво схватање ревидента не може се прихватити као правилно јер се по мишљењу овог суда раскид уговора о доживотном издржавању склопљеног у складу са правним правилима (а не према чл. 122. ЗН) може захтевати под оним истим претпоставкама које у погледу раскида предвиђа одредба чл. 125. ЗН, а то значи и из оног разлога на којем Тужиоци темеље свој захтев.