У поступку је утврђено да је тужилац као заменик директора Сектора за маркетинг, ради полагања докторске дисертације, решењем туженог од 17.04.2000. године, добио одобрење за коришћење плаћеног одсуства у трајању од 60 радних дана, рачунајући од 17.04.до 17.06.2000. године, са обавезом да се јави на посао по истеку рока.
Даље је утврђено да је у међувремену донет нови појединачни колективни уговор са применом од 1.01.2000. године, који је прописао повољније услове у погледу времена коришћења плаћеног одсуства за полагање докторске дисертације и то у трајању до једне године.
На ту чињеницу тужилац је пре истека првобитног рока о плаћеном одсуству, добио сагласност својих непосредних руководилаца о продужењу плаћеног одсуства у складу са новим појединачним колективним уговором, и стручни колегијум туженог је одлучио да се тужиоцу омогући плаћено одсуство у трајању до једне године за припремање докторске тезе, као и одлуку о трошковима припрема дисертације, па је по том основу и директор туженог дао налог кадровској служби да омогући тужиоцу коришћење овог права.
Међутим, директор туженог је донео оспорено решење о престанку радног односа тужиоцу због изостанка са посла пет радних дана узастопно, закључно са 18. јулом 2000. године, јер се није јављао на посао по првобитном решењу о одобреном плаћеном одсуству које је одређено до 17.06.2000. године.
На основу таквог чињеничног утврђења нижестепени судови су правилно закључили да је оспорено решење незаконито и усвојили тужбени захтев тужиоца, те поништили решење и обавезали туженог да тужиоца врати на посао.
Наиме, за неоправдано изостајање са посла није довољно постојање формалног РАЗЛОГА, у конкретном случају, писменог решења о продужењу плаћеног одсуства, већ постојање стварних РАЗЛОГА који представљају облигатни основ престанка радног односа из чл. 108. ст. 1. Закона о радним односима.
Према чињеничном утврђењу тужилац није неоправдано изостао с посла, већ су постојали стварни РАЗЛОЗИ, који су засновани на сагласности непосредних руководилаца и одлуци стручног колегијума да се тужиоцу омогући плаћено одсуство под условима из новог Појединачног колективног уговора са важношћу од 1.01.2000. године у трајању до једне године, с обзиром да је то за тужиоца повољније.
У погледу реченог, истицање у ревизији о непостојању формалног решења надлежног органа за продужење плаћеног одсуства тужиоцу није од значаја, јер тужилац није својевољно и без оправданих РАЗЛОГА изостао са посла, нити нарушио утврђени режим рада туженог предузећа.