Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Милеве Гајен из Београда , на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 22. новембра 2012. године, донео је

ОДЛУКУ

1. Усваја се уставна жалба Милеве Гајен и утврђује да ј е у парничном поступку који се води пред Првим основним судом у Београду у предмету П1. 3761/10 повређено право подноси тељке на суђење у разумном року, зајемчено чланом 32. став 1. Устава Републике Србије , док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Утврђује се право подноситељке уставне жалбе на накнаду нематеријалне штете у износу од 5 00 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава - раздео Министарства правде и државне управе .
3. Налаже се Првом основном суду у Београду да предузме све мере како би се парнични поступак из тачке 1. окончао у најкраћем року.

Образложење

1. Милева Гајен из Београда подне ла је 23. септембра 2011. године, преко пуномоћника , адвоката Предрага Савића из Београда, Уставном суду уставну жалбу због повреде права на суђење у разумном року, једнаку заштиту права и права на правичну накнаду за рад, зајемче них чланом 32. с тав 1, чланом 36. став 1. и чланом 60. став 4. Устава Републике Србије, у парничном поступку који се водио пред Првим општинским судом у Београду у предмету П1. 192/07 .
У уставној жалби је, између осталог, наведено: да је је подноситељки уставне жалбе отказан уговор о раду у ГСП „Београд“ решењем К-20/135 X-3/2-3 МП/СС од 8. фебруара 2007. године, из разлога што је својом кривицом проузроковала судар трамваја; да је подноситељка поднела 14. марта 2007. године Првом основном суду у Београду тужбу, којом је тражила поништај наведеног решења; да је пресудом П1.192/07 поништено оспорено решење, а тужени обавезан да врати тужиљу на рад; да је тужени 16. септембра 2008. године изјавио жалбу Апелационом суду у Београду, који је решењем Гж1. 2044/10 укинуо ожалбену пресуду и предмет вратио Првом основном суду у Београду на поновно суђење; да поступак траје пуне четири године, па подноситељка није „у могућности да се врати на посао и остварује зараду која јој је неопходна за издржавање породице“; да је решење м Апелационог суда у Београду Гж1. 2044/10 повређено право подноситељке на суђење у разумном року и на једнаку заштиту права, а да је другостепеним решењем наложено понављање поступка „у којем се у свему поступало у складу са процесним и материјалним нормама са потпуно и правилно утврђеним чињеничним стањем“, чиме је повређено право подноситељке на рад.
Подноситељка уставне жалбе је истак ла захтев за накнаду нематеријаљлне штете.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
Одредбом члана 82. став 2. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11) прописано је да се уставна жалба може изјавити и ако нису исцрпљена правна средства, у случају када је подносиоцу жалбе повређено право на суђење у разумном року.
У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3 . Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у списе предмета Првог основног суда у Београду П1. 3761/10, те утврдио следеће чињенице и околности од значаја за решавање ове уставносудске ствари:
Тужиља, овде подноситељка уставне жалбе поднела је 14. марта 2007. године Првом општинском суду у Београду тужбу против туженог ГСП „Београд“, којом је тражила поништај решења туженог К-20/135 X-3/2-3 МП/СС од 8. фебруара 2007. године, којим јој је отказан уговор о раду, и враћање на рад, као и да јој се на име трошкова парничног поступка исплати одређени новчани износ.
Тужени је 20. априла 2007. године доставио одговор на тужбу .
Прво рочиште за главну расправу одржано је 22. јула 2007. године .
Први општински суд у Београду је решењем П1. 192/07 од 25. октобра 2007. године одбио као неоснован предлог тужиље за одређивање привремене мере којом би се обавезао тужени да је врати на рад до правноснажног окончања парнице.
Након одржаног рочишта за главну расправу од 16. септембра 2008. године Први општински суд у Београду је пресудом П1.192/07 поништио оспорено решење туженог, те је исти обавезан да врати на посао тужиљу, као и да јој надокнади трошкове парничног поступка. У образложењу ове пресуде је, између осталог, неведено да не постоји отказни разлог назначен у оспореном решењу, а који се састоји у несавесном и неквалитетном обављању службе и незаконитом поступању, као и да нису испуњени услови у погледу одговорности тужиље за насталу штету.
Пресуда је достављена странкама 9. марта 2009. године.
Тужени је 16. марта 2009. године изјавио жалбу Окружном суду у Београду против првостепене пресуде.
Поступајући по тој жалби Апелациони суд у Београду је 8. јуна 2011. године донео решење Гж1. 2044/10 којим је укинута ожалбена пресуда и предмет враћен Првом основном суду у Београду на поновно суђење.
У поновном првостепеном поступку пред Првим основним судом у Београду предмет је добио ознаку П1. 3761/11. Последње рочиште за главну расправу одржано је 15. марта 2012. године.
4. Одредбама Устава на чију повреду подноситељка уставне жалбе указује, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка , као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 36. став 1.); да свако да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа, те да се нико тих права не може одрећи (члан 60. став 4.)
Законом о парничном поступку („ Службени гласник Републике Србије", бр. 125/04 , 111/09 и 36/11) било је прописано: да странка има право да суд одлучи о њеним захтевима и предлозима у разумном року и да је суд дужан да настоји да се поступак спроведе без одуговлачења и са што мање трошкова ( члан 10.), као и да ће у поступку у парницама из радних односа, а нарочито приликом одређивања рокова и рочишта, суд увек обраћати нарочиту пажњу на потребу хитног решавања радних спорова (члан 435.).
Законом о раду (" Службени гласник РС", бр. 24/05 и 61/05) прописано је да се спор о повреди права запосленог правноснажно окончава пред надлежним судом у року од шест месеци од дана покретања спора (члан 195. став 3.)
5. Разматрајући наводе и разлоге уставне жалбе са становишта Уставом зајемченог права на суђење у разумном року, а полазећи од утврђених чињеница и околности које се односе на оспорени судски поступак, Уставни суд је утврдио да је овај поступак покренут 14. марта 2007. године, подношењем тужбе Првом општинском суду у Београду, те да се предметни радни спор налази у фази првостепеног одлучивања.
У том смислу, Уставни суд је утврдио да овај радн и спор до сада траје преко пет година и да је још у фази првостепеног одлучивања, што само по себи указује на чињеницу да поступак није окончан у оквиру разумног рока. Међутим, разумна дужина трајања једног судског поступка је релативна категорија која зависи од низа чинилаца који се морају узети у обзир у сваком појединачном случају, према његовим специфичним околностима, а ти чиниоци су: сложеност чињеничних и правних питања у конкретном предмету, понашање подносиоца уставне жалбе к ао странке у поступку, поступање надлежних суд ова који воде поступак и природа за хтева, односно значај права о коме се у поступку расправља за подносиоца .
По оцени Уставног суда, чињенична и правна питања на која је парнични суд требало да одговори у предметном спору, захтевала су спровођење адекватног доказног поступка. Међутим, то не може да представља оправдан разлог да оспорени радни спор траје преко пет година.
Уставни суд је оценио да је овај спор био од великог значаја за подноситељку, јер се радило о тужбеном захтеву којим је тражен поништај решења о отказу уговора о раду и радноправна реституција тужи ље као бивше запослене . Испитујући понашање подноситељке уставне жалбе у поступку , Уставни суд је оценио да она ничим није допринела дужини трајања овог поступка.
По оцени Уставног суда, дугом трајању поступка превасходно је допринело неделотворно поступање Првог оштинског суда у Београду који није поступао у складу са одредбама процесног закона и Закона о раду. Наиме, пресуда П1.192/07 од 16. септембра 2008. године Првог општинског суд а у Београду је достављена парничним странкама тек 9. марта 2009. године, односно скоро шест месеци након доношења пресуде.
Полазећи од наведеног, а крећући се у границама захтева постављеног у уставној жалби, Уставни суд је утврдио да је у поступку који се води пред Првим основним судом у Београду у предмету П1. 3761/10 подноситељки уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року зајемчено одредбом чланом 32. став 1. Устава. Стога је Уставни суд, применом одредаба члана 89. ст. 1. и 2. Закона о Уставном суду, у тачки 1. изреке ус војио уставну жалбу, а у тачки 3. изреке одредио да се штетне последице утврђене повреде Уставом зајемченог права отклоне налагањем надлежном суду да предузме све неопходне мере како би се овај парнични поступак окончао у најкраћем року.
6. Оцењујући наводе и разлоге жалбе са становишта Уставом зајемчених права на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. и права на правичну накнаду за рад из члана 60. став 4, Уставни суд је утврдио да је уставна жалба преурањена, с обзиром на то да је предметни поступак још увек у току .
На основу изложеног, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, уставну жалбу у овом делу одбацио, јер нису испуњене Уставом утврђене претпоставке за вођење поступка, као у другом делу тачке 1. изреке.
7. На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 2. изреке одлучио да се правично задовољење подноситељке уставне жалбе због констатоване повреде права оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете у износу од 500 евра , у динарској противвредности обрачунатој по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате.
Приликом одлучивања о висини нематеријалне штете коју је претрп ела подноситељка уставне жалб е због утврђене повреде уставног права, Уставни суд је ценио све околности од значаја, а посебно дужину трајања предметног парничног поступка и значај спора. Уставни суд сматра да наведени новчани износ представља правичну и адекватну накнаду за повреду права коју је подноситељка уставне жалбе претрпе ла искључиво због неделотворног поступања суд ова. Одлучујући о висини накнаде нематеријалне штете, Уставни суд је имао у виду постојећу праксу овог суда, Европског суда за људска права у сличним случајевима, економске и социјалне прилике у Републици Србији, као и саму суштину накнаде нематеријалне штете којом се оштећеном пружа одговарајуће задовољење.
8. Полазећи од изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 84. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, бр. 24/08, 27/08 и 76/11), одлучио као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић