Неосновано се у захтеву за заштиту законитости истиче да тужилац право на нужни део може остварити у овој парници, у смислу члана 26. и чл. 113. ст. 3 Закона о ванпарничном поступку, без обзира што у оставинском поступку није истицао право на нужни део већ се наслеђа одрекао.
Остваривање права на нужни део не своди се на давање изјаве о прихватању или одрицању тог права, већ се у оставинском поступку нужни део мора изричито захтевати.
Стицање права на нужни део у смислу члана 26. Закона о наслеђивању, по правилној оцени другостепеног суда, тужилац је могао да постави у оставинском поступку или у посебној парници, али само до окончања оставинског поступка, јер се у њему, по члану 87. Закона о ванпарничном поступку утврђује ко су наследници и која имовина чини заоставштину.
Када је у окончаном оставинском поступку , у коме се расправљају сва питања заоставштине, тужилац дао наследничку изјаву о покретној имовини, а да при томе није истакао право на нужни део на спорној непокретној имовини, знајући да је раније поклоњена, онда таква изјава има правно дејство у односу на ту имовину.
Другостепени суд налази да се не може прихватити изнети став у жалби браниоца да се у конкретном случају противправно прибављање средстава за задовољење биолошких потреба не би могло подвести под појам користољубља.
Јер, нико нема веће право на свој живот од права другог на сопствени живот, па се лишење живота ради прибављања противправне имовинске користи у сваком случају мора сматрати користољубивим.
С тога су неосновани наводи жалбе којим се оспорава правна квалификација кривичног дела у питању -