Према утврђеном чињеничном стању, тужени је са јаловином из рудника затрпао тужиљину земљишну парцелу у површини од 5 дунума и извор воде који се налазио на овој парцели у септембру и октобру мјесецу 1982. године. Тужиља захтијева накнаду штете у једнократном износу која јој је сукцесивно настајала сваке године кроз период од септембра и октобра мјесеца 1992. године до 1992. године.Међу странкама је спорно да ли је потраживање тужиље застарјело.Нижестепени судови су закључили да је основан приговор туженог да је потраживање тужиље застарјело, јер да је од септембра и октобра мјесеца 1982. године, када је тужиља сазнала за штету и лице које је ту штету учинило, до 18.12.1987. године, када је тужба поднесена, протекао застарни рок од три године из одредбе члана 376. Закона о облигационим односима (даље: ЗОО) и судили тако што су одбили тужиљин захтјев.Неосновано ревизија указује да је погрешан закључак нижестепених судова да је потраживање тужиље застарјело.Код штета које континуирано трају, или сукцесивно настају. сада и убудуће. и у правилу трају све док трају штетне посљедице, каква је и штета чију накнаду тужиља захтијева у овој парници, потраживање појединих доспјелих оброка застаријевају у року од три године из члана 376. став. и. 3ОО од сазнања за штету и штетника. а само право у року од пет година из члана 376. став 2. истог закона рачунајући од сазнања за штету, тако да по истеку овог рока оштећени губи право да захтијева накнаду штете и за већ доспјеле и за будуће оброке.Одредба члана 376. став 1. ЗОО вриједе и за будућу штету која је посљедица узрока раније штетне радње и које временски није с њом повезана, нити је њено наступање извјесно. Уколико је, међутим, будућа штета по редовном току ствари извјесна, има се узети да је ријеч о штети за коју је оштећени већ сазнао, односно о штети која је већ настала, а не о штети коју ће он сазнати тек у оно вријеме кад наступи губитак зараде и у другим ситуацијама кад се по закону може тражити накнада будуће материјалне штете узроковане у већ свршеној штетној радњи. Због тога у оваквим случајевима рок застарјелости за ту будућу штету почиње већ сазнањем за њу, а не оним даном кад у будућности настане губитак зараде, трошкова отклањања штетне посљедице и сл.Полазећи од наведеног става овог суда, а крај несумњивог утврђења да је тужиља закључно са октобром мјесецом 1982. године сазнала за штету и за лице које јој је причинило штету (овдје туженог) - произилази да је приговор застаре потраживања које тужиља захтијева у овој парници, основан, јер је до 18.12.1987. године, када је тужба поднесена, протекао застарни рок из одредбе члана 376. став 2. ЗОО. Наступила је, наиме, апсолутна застарјелост самог права у смислу ове законске одредбе, па тиме и застарјелост свих оброчних, годишњих потраживања накнаде штете које тужиља захтијева у овој парници.Према свему изнијетом, нижестепени судови нису погрешно судили када су због застарјелости потраживања штете коју тужиља захтијева у овој парници, одбили тужбени захтјев без обзира што су се погрешно позвали на трогодишњи рок застаре из одредбе члана 376. став 1. ЗОО умјесто на, у овом случају, мјеродавну одредбу из става 2. овог члана, те се подносилац ревизије без основа позива да није наступила застарјелост.