Повреда кривичног закона на штету окривљених, према становишту изнетом у образложењу поднетог захтева за ванредно преиспитивање правноснажне пресуде, састоји се у томе, што су ови оглашени кривим за кривично дело Несавесног рада у служби из члана 245. став 2. у вези става 1. КЗС, иако је утврђено да су у својству благајника извршили исплате у изреци првостепене пресуде означених сума новца на штету своје радне организације, пошто их је претходно треће лице лажним приказивањем чињеница довело у заблуду и навело их да то учине (због чега је правноснажном пресудом осуђено за кривично дело пљачке из члана 172. став 1. у вези члана 171. став 2. КЗС), дакле, да су дела извршили у стварној заблуди која искључује њихову кривичну одговорност.
Становиште изнето у захтеву није прихватљиво јер се у њему не прави разлика између неотклоњиве и отклоњиве стварне заблуде, од којих само прва увек искључује кривичну одговорност учиниоца.
Наиме, постојање неотклоњиве стварне заблуде значи одсуство кривице учиниоца за заблуду у којој се налази а зато он није кривично одговоран за кривично дело које је учинио у таквој стварној заблуди.
С друге стране, отклоњива заблуда постоји када се учинилац услед свог нехата налази у стварној заблуди, и стога, таква стварна заблуда не искључује његову кривичну одговорност.
Према ставу 2. члана 16. КЗЈ, учинилац који се у отклоњивој стварној заблуди нашао услед свог нехата, одговоран је за нехатно извршење кривичног дела уколико закон за то кривично дело предвиђа одговорност за нехат, што подносилац захтева у овом случају очигледно није имао у виду.
Неоспорно је да је стварна заблуда у коју су окривљени доведени била отклоњива, што се, уосталом, ни у самом захтеву не доводи у питање.
Из дефиниције кривичног дела Несавесног рада у служби дате у ставу 1. члана 245. КЗС, проистиче да службено лице које несавесно поступа у вршењу службе, треба да је свесно или је било дужно и могло бити свесно да услед тога може наступити повреда права неког лица или имовинска штета, а то значи да у односу на могућност наступања ових последица код учиниоца мора постојати умишљај или нехат.
Како се отклоњива стварна заблуда појављује као нехатно скривљена стварна заблуда, окривљени који су се налазили у таквој заблуди кривично су одговорни за учињено дело несавесног рада у служби, па је супротно становиште изнето у захтеву у основи погрешно.