Првостепени суд је пословним бројем П.445/03 од 12.01.2004. године донео налог - опомену за плаћање судске таксе у парничном поступку којим је наложио и поменуо туженог као таксеног обвезника да плати судску таксу коју дугује за одговор на тужбу у износу од 34.715, 68 динара и суду достави доказ о извршеној уплати са позивом на број судског списа у остављеном року од 15 дана рачунајући од уручења налога - опомене.
Истим налогом упозорен је тужени као таксени обавезник да ће се у случају непоступања по налогу, покренути поступак принудне наплате судске таксе у којем поступку ће се наплатити зарад утврђене таксене обавезе и казнена такса у висини од 50%.
Против овог налога - опомене тужени је изјавио благовремен приговор.
У приговору истиче да је приговором побијани налог - опомена правно и чињенично неоснован, да тужени по Закону о судским таксама није таксени обвезник плаћања таксе на одговор на тужбу, да је одговор на тужбу дао на рочишту одржаном 20.3.2003. године и да се отуда поднесак туженог од 21.3.2003. године не може сматрати одговором на тужбу који подлеже обавези плаћања судске таксе на одговор на тужбу.
Приговором се предлаже, да првостепени суд укине налог-опомену за плаћање судске таксе у парничном поступку и обустави поступак за принудну наплату судске таксе у парничном поступку.
Првостепени суд је доставном наредбом од 26.01.2004. године дао налог да се предмет достави другостепеном суду ради одлучивања по жалби туженог као таксеног обвезника.
Сматрајући изјављени приговор жалбом, првостепени суд је уз спроводни акт пословни број П.445/03 од 30.01.2004. године, доставио првостепеном суду спис ради одлучивања по жалби туженог изјављеној против ове опомене за плаћање судске таксе у парничном поступку који се приговором побија.
У поступку наплате неплаћене таксе, појављују се као спорна питања дозвољености приговора - правног лека против опомене за плаћање судске таксе и стварне надлежности суда за одлучивање по том правном леку.
Чланом 37. Закона о судским таксама "Службени гласник РС" бр. 28/94, 53/95, 16/97, 34/2001 и 9/2002) прописан је поступак за наплату неплаћене таксе.
Ставом 5. члана 37. Закона о судским таксама, одређено је да за поднесак примљен преко поште, а за који такса није плаћена или је плаћена недовољно, суд ће подносиоцу послати опомену да плати таксу у року од 15 дана од дана доставе опомене и упозориће је на последице неплаћања таксе у року.
Првостепени суд је применом поменуте законске одредбе донео опомену за плаћање судске таксе у парничном поступку, обавезујући туженог да као таксени обвезник плати таксу на одговор на тужбу. Поднесак туженог од 21.3.2003. године првостепени суд сматра одговором на тужбу који подлеже обавези плаћања судске таксе.
Закон о судским таксама не предвиђа право на правни лек против опомене за плаћање судске таксе, па ни правни лек у виду приговора против те опомене.
То јасно произлази и на то јасно упућује одредба чл. 41. Закона о судским таксама којом је одређено да када је таксени обвезник предузеће или друго правно лице, суд ће решењем утврдити износ неплаћене таксе и износ казнене таксе и решење ће ради извршења доставити служби надлежној за послове платног промета код које се води рачун таксеног обвезника, да је против тог решења дозвољена жалба у року од 15 дана од дана достављања решења, да жалба не задржава наплату таксе и да жалба није дозвољена ако је решење донео Врховни суд Србије.
Дакле, дозвољена је жалба само против решења којом се утврђује износ неплаћене таксе и износ казнене таксе, које решење се доноси на основу овлашћења из чл. 41. ст. 1. Закона о судским таксама.
Чланом 3. ст. 1. тач. 1. Закона о судским таксама, одређено је да таксена обавеза настаје за поднеске (тужбе, одговоре на тужбу, жалбе и друга правна средства) када се предају суду односно када се изврши обрачун таксе, ако њен износ зависи од вредности предмета спора.
Према стању у првостепеном спису, тужени је на рочишту одржаном 20.3.2003. године на записнику код првостепеног суда усмено дао одговор на тужбу којим је оспорио чињеничне наводе тужбе и основаност тужбеног захтева.
Затим је тужени 21.3.2003. године препорученом пошиљком доставио првостепеном суду поднесак којим се ближе изјашњава на чињеничне наводе тужбе и основаност тужбеног захтева.
Првостепени суд је утврдио туженом таксену обавезу за таксу на одговор на тужбу. Ближе није одредио од када датира одговор на тужбу. То даље упућује даје првостепени суд једино поднесак од 21.3.2003. године могао сматрати одговором на тужбу. У смислу поменутог члана 3. ст. 1. тач. 1. Закона о судским таксама поднесак од 21.3.2003. године не може се сматрати писменим одговором на тужбу који подлеже обавези плаћања таксе на одговор на тужбу, јер је на рочишту од 20.3.2003. године тужени дао одговор на тужбу, који такође не подлеже обавези плаћања судске таксе у смислу поменуте законске одредбе.
Дакле, евидентно је да тужени није таксени обавезник таксе одговора на тужбу.
У конкретном случају, поставља се питање правне заштите туженог који није таксени обавезник а кога је суд позвао да уплати таксу јер није дужан платити и упозорио га на правне последице неплаћања судске таксе. Спорно је, како и на који начин тужени може да укаже првостепеном суду да не постоји законски основ за доношење решења из чл. 41. ст. 1. Закона о судским таксама. Потпуно је јасно да би првостепени суд без реаговања туженог у виду изјављеног приговора, донео решење из чл. 41. Закона о судским таксама, којим би утврдио обавезу туженог да плати таксу на одговор на тужбу и казнену таксу и које би решење доставио надлежној служби на принудно извршење. Поменуто решење би било принудно извршено и од туженог би надлежни орган за провођење решења наплатио таксу на одговор на тужбу и казнену таксу јер жалба не задржава извршење наплате таксе.
Олаком наплатом таксе и казнене таксе које не дугује, тужени као нетаксени обвезник долази у ситуацију да непотребно изјављује жалбу против решења којим је утврђена та такса и дат налог да се принудно наплати, а затим и да тражи повраћај таксе која му је наплаћена без правног основа.
Отуда се поставља озбиљно правно питање а оно је, да ли је дозвољена интервенција у смислу указивања првостепеном суду да је опомена за плаћање таксе незаконита, а све у циљу покушаја спречавања доношења решења на начин одређен чланом 41. Закона о судским таксама.
Другостепени суд изражава правни став да је правни лек дозвољен у оваквим чињеничним ситуацијама, а следом тога и поднесак којим се упућује на незаконитост опомене за плаћање судске таксе. Ова чињенична ситуација има се уподобити са чл. 43. Закона о судским таксама, којим се регулише повраћај таксе лицу које није било дужно да је плати, лицу које је таксу платило у већем износу од прописаног, лицу које је платило таксу за судску радњу која није извршена. То зато, што ако лице коме је наплаћена такса који није било дужно да плати или наплаћена такса за судску радњу која није извршена има право на повраћај тако плаћене таксе, па аналогно томе и лице коме првостепени суд намерава да наплати судску таксу коју није дужно да плати, има право да на то укаже првостепеном суду, указивањем да је налог или опомена за плаћање таксе незаконита. То се може учинити било којим поднеском, дакле поднеском који се не означава ни као приговор ни као жалба, а и поднеском које то лице означава као приговор или као жалбу.
Дакле лице, које је означено грешком првостепеног суда као таксени обвезник и коме је опоменом или налогом наложено да плати таксу са упозорењем на правне последице неплаћања у смислу принудне наплате таксене обавезе и казнене таксе у висини од 50% од таксене обавезе има потпуно јасан правни интерес уперен на покушај спречавања доношења решења којим ће му се утврдити таксена обавеза и казнена обавеза и одредити принудна наплата тих таксених обавеза. Оно то може учинити само на начин како је поступио тужени достављањем поднеска првостепеном суду којем указује на незаконитост опомене за плаћање таксе.
Зато другостепени суд сматра да је дозвољен поднесак којим се указује на незаконитост опомене или налога за плаћање судске таксе и он се као недозвољен не може одбацивати без обзира на који начин је означен, да ли као приговор жалба или само пак поднесак. Битна је само његова садржина, тј. да се поднеском указује да не постоји законски основ за издавање опомене или налога за плаћање судске таксе.
По поднеску поступа искључиво првостепени суд као стварно надлежан.