Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Тамаре Јеричевић Ковачевић из Београда на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 28. новембра 2012. године, донео је

ОДЛУКУ

1. Усваја се уставна жалба Тамаре Јеричевић Ковачевић и утврђује да је у поступку који је вођен пред Трећим општинским судом у Београду у предмету П. 1346/06, а који се сада води пред Првим основним судом у Београду у предмету П. 373/10, повређено право подноситељке уставне жалбе на суђење у разумном року зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије.
2. Усваја се уставна жалба Тамаре Јеричевић Ковачевић и утврђује да је у извршном поступку који је вођен пред Четвртим општинским судом у Београду у предмету И. 823/07, а који се сада води пред Првим основним судом у Београду у предмету И. 23339/10 , повређено право подноситељке уставне жалбе на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава.
3. Одбацује се уставна жалба Тамаре Јеричевић Ковачевић у односу на поступак који је вођен пред Трећим општинским судом у Београду, касније пред Првим основним судом у Београду у предмету П. 571/10 и у односу на поступак који је вођен пред Другим општинским судом у Београду, касније пред Првим основним судом у Београду у предмету К. 5100/10.
4. Налаже се надлежним судовима да предузме све мере како би се парнични поступак из тачке 1. окончао у најкраћем року.
5. Налаже се надлежном суду да предузме све мере како би се извршни поступак из тачке 2. окончао у најкраћем року.

Образложење

1. Тамара Ковачевић Јеричевић из Београда је 19. марта 20 10. године поднела уставну жалбу због повреде права на суђење у разумном року, гарантованог чланом 32. став 1. Устава Републике Србије, у поступцима који се воде пред Првим основним судом у Београду, и то у предметима П. 1346/06 (сада П. 373/10), П. 571/10, И. 823/07 (сада И. 23339/10) и К. 313/08 (касније К. 5100/10).
У уставној жалби се описује ток сваког од оспорених поступака и наводе конкретне радње суда које су, по мишљењу подноситељке, допринеле дужем трајању спорних поступака и повреди права на суђење у разумном року. Предлаже да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду означених права и наложи окончање оспорених поступака.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. У спроведеном поступку, Уставни суд је на основу увида извршеног у списе предмета Првог основног суда у Београду, утврдио следеће:
3.1. Чињенице и околности које се односе на парнични поступак П. 1346/06, сада П. 373/10 - поступак за развод брака и вршење родитељског права
Владан Ковачевић и Тамара Јеричевић Ковачевић, овде подноситељка уставне жалбе, су од 28. септембра 1997. године живели у брачној заједници у којој је рођена мал. Д, сада стара 13 година.
Владан Ковачевић је 18. априла 2006. године поднео Трећем општинском суду у Београду тужбу за развод брака против подноситељке уставне жалбе, поводом које је вођен оспорени парнични поступак П. 1346/06. Како је и Тамара Јеричевић Ковачевић истом суду поднела тужбу за развод брака, суд је спојио предмете ради истовременог одлучивања.
Након одржаног рочишта за мирење, поступајући по налогу суда од 25. маја 2006. године, Градски центар за социјални рад је 25. јула 2006. године доставио предлог о поверавању заједничког детета, мал. Д, у коме је предложено да се дете привремено повери мајци.
Трећи општински суд у Београду је 7. августа 2006. године донео решење П. 1346/06 којим је усвојен предлог тужене за одређивање привремене мере и мал. Д. поверена на негу, чување и васпитање мајци, до правноснажног окончања овог поступка. Одлучујући о жалби тужиоца, Окружни суд у Београду је 7. новембра 2006. године донео решење Гж. 15328/06 којим је жалбу тужиоца одбио као неосновану и потврдио наведено првостепено решење (види: 3.2.).
Тужилац је 13. децембра 2006. године поднео предлог за понављање поступка правноснажно окончаног решењем Трећег општинског суда у Београду П. 1346/06 од 7. августа 2006. године, а поднеском од 10. априла 2007. године наведени предлог је преиначен у предлог за стављање ван снаге наведеног решења о привременој мери. Суд је решењем П. 1346/06 од 10. априла 2007. године утврдио да је наведени предлог тужиоца повучен.
Током трајања првостепеног поступка, суд је редовно заказивао рочишта, од којих је већина и одржана. Суд је Институту за ментално здравље – Одељењу за брак и породицу наложио да, након спроведеног поступка, достави предлог и мишљење у погледу родитељске поднобности странака, који је, након ургенције, достављен суду 13. децембра 2007. године. Како тражени налаз и мишљење нису били потпуни, суд је наложио Институту да достави стручно мишљење у погледу родитељске подобности, али је дописом од 18. фебруара 2008. године суд обавештен да није у опису послова Одељења за брак и породицу да даје тражено стручно мишљење. Након тога, суд је на рочишту одржаном 3. марта 2008. године донео решење и одредио извођење доказа прибављањем стручног мишљења од Института за неуропсихијатријске болести „др Лаза Лазаревић“ – Одсек за брак и породицу у погледу процене родитељске подобности странака. У наведеном решењу, наложено је да се тражено вештачење обави и налаз и мишљење доставе суду у року од 30 дана од дана пријема решења којим је одређено вештачење, при чему су тражени налаз и стручно мишљење суду достављени 2. децембра 2008. године. Главна расправа је закључена на рочишту одржаном 27. фебруара 2009. године. Такође, утврђено је и да су странке током трајања првостепеног поступка редовно суду упућивале поднеске којима су приговарале на понашање друге стране и обавештавале суд о контактима са мал. Д.
Пресудом Трећег општинског суда у Београду П. 1346/06 од 27. фебруара 2009. године, ставом првим изреке, разведен је брак странака, а ставом другим изреке мал. Д. је поверена оцу Владану Ковачевићу на бригу, чување и васпитање, ради самосталног вршења родитељског права. Ставом трећим изреке исте пресуде је обавезана тужена да на име свог доприноса за издржавање мал. Д. плаћа месечно износ од 15% својих редовних месечних примања, сваког 1. до 10. у месецу, почев од 1. фебруара 2009. године, па убудуће, док за то постоје законски услови, ставом четвртим изреке уређен је начин одржавања личних односа мал. Д. са мајком, ставом петим изреке је одбијен као неоснован тужбени захтев тужене - противтужиље у преосталом делу који се односи на захтев за вршење родитељског права и законско издржавање, а ставом шестим изреке је утврђено да свака странка сноси своје трошкове.
Одлучујући о жалби тужене, Окружни суд у Београду је 17. јуна 2009. године донео решење Гж. 12733/09 којим је у ставу другом, трећем, четвртом, петом и шестом изреке, укинуо пресуду Трећег општинског суда у Београду П. 1346/06 од 27. фебруара 2009. године и предмет вратио првостепеном суду на поновно суђење.
У поновном поступку, поступајући по налогу другостепеног суда, првостепени суд је на одржаним рочиштима, поред осталог, саслушао странке и обавио разговор са мал. Д. Суд је одредио допунско вештачење од стране Института за неуропсихијатријске болести „др Лаза Лазаревић“ – Одсек за брак и породицу у погледу процене родитељске подобности странака, али је Институт дописом од 23. априла 2010. године обавестио суд да није у могућности да заврши тражено вештачење, јер тужилац није желео да настави започето вештачење у наведеној институцији. Такође, поступајући по налогу суда, Центар за социјални рад у Београду - Одељење Раковица је 12. марта 2010. године доставио суду извештај о сарадњи коју странке остварују са надлежним тимом за заштиту деце.
Суд је на рочишту одржаном 10. септембра 2010. године поново одредио допунско вештачење у Институту за неуропсихијатријске болести „др Лаза Лазаревић“ и списе предмета доставио Институту 29. октобра 2010. године, али је дописом до 25. новембра 2010. године обавештен да због објективних разлога, односно одсуствовања председника и чланова комисије, нису у могућности да у остављеном року изврше налог суда, те да ће приступити вештачењу када престану наведене околности. Суд је дописом од 14. јануара 2011. године затражио да исти институт достави тражени налаз и мишљење, као и да врате списе предмета, али је обавештен да се списи налазе код члана комисије који је на годишњем одмору. Суд је дописом од 3. фебруара 2011. године, под претњом новчаног кажњавања, поново затражио достављање налаза и мишљења, као и списа предмета, али је дописом од 17. фебруара 2011. године суд обавештен да због објективних околности, односно дужег боловања једног члана комисије, нису у могућности да поступе по налогу суда, те да суд може „званично тражити“ промену чланова комисије. Суд је дописом од 21. априла 2011. године, под претњом новчаног кажњавања, поново затражио достављање налаза и мишљења, као и списа предмета, који је достављен суду 29. априла 2011. године. Такође, суд је поводом наведеног налаза и мишљења суд два пута позивао председник а комисије на рочиште, али председник комисије није одговорио позиву.
По предлогу странака, суд је одложио рочиште заказано за 26. октобар 2011. године ради решавања спора мирним путем. Тужена је 3. новембра 2011. године поднела предлог споразума за заједничко вршење родитељског права.
Пресудом Првог основног суда у Београду П. 373/10 од 24. новембра 2011. године, ставом првим изреке, мал. дете парничних странака Д. поверено је на самостално вршење родитељског права оцу Владану Ковачевићу, а ставом другим изреке је обавезана тужена да на име доприноса за издржавање мал. Д. плаћа месечно износ од 6.000,00 динара почев од дана подношења тужбе па до дана доношења пресуде, а од дана доношења пресуде, па убудуће, док за то постоје законски услови, износ од 10.000,00 динара. Ставом трећим изреке пресуде је уређен модел виђања мал. Д. са тужиљом, док је ставом четвртим тужена обавезана да тужиоцу накнади трошкове парничног поступка у износу од 273.150,00 динара.
Против наведене првостепене пресуде тужена је 25. јануара 2011. године изјавила жалбу Апелационом суду у Београду. Жалба је, заједно са одговором тужиоца и списима предмета, прослеђена другостепеном суду 27. априла 2012. године.
До дана достављања списа предмета Уставном суду, 6. новембра 2012. године, није одлучено о жалби тужене.
3.2. Чињенице и околности које се односе на извршни поступак И. 823/07. сада И. 23339/10 – поступак спровођења извршења привремене мере
Подноситељка уставне жалбе је , у својству извршн ог повери оца, 24. јануара 2007. године и 14. фебруара 2007. године поднела Четвртом општинском суду у Београду предлог за извршење решења Трећег општинског суда у Београду П. 1346/06 од 7. августа 2006. године. Поред осталог, предложено је да се Владану Ковачевићу, извршном дужнику, одреди да у року од три дана од дана достављања решења о извршењу, изврши привремену меру, односно да преда извршном повериоцу на чување и васпитање мал. Д. У предлогу је даље предложено да уколико у остављеном року извршни дужник не преда извршном повериоцу мал. Д, суд изрекне извршном дужнику новчану казну и одреди њено спровођење, те да уколико се извршење и даље не буде могло спровести, суд извршење спроведе одузимањем детета од лица код којег се дете налази.
Четврти општински суд у Београду је 21. фебруара 2009. године донео решење И. 827/07 којим је одредио предложено извршење, а које је достављено извршном дужнику 7. марта 2007. године.
У досадашњем току извршног поступка, и то у периоду од априла 2007. године до фебруара 2009. године, суд је девет пута одредио спровођење извршења предајом извршном повериоцу мал. Д, на адреси пребивалишта извршног дужника и у основној школи коју похађа мал. Д, али извршење није спроведено, јер се извршни дужник и мал. Д. нису налазили на наведеним локацијама. Такође, суд је у истом периоду девет пута одређивао принудну наплату новчане казне изречене извршном дужнику решењем о извршењу, као и новчане казне у увећаном износу и налагао послодавцу извршног дужника њено спровођење.
Како је извршни дужник два пута изјављивао жалбе против решења првостепеног суда о спровођењу извршења, списи предмета су се два пута налазили у другостепеном суду ради решавања о жалбама, при чему је о жалби извршног дужника од 23. марта 2009. године решено 18. новембра 2009. године, након допуне поступка, док су списи предмета запримљени у првостепеном суд у 29. јануара 2010. године.
Првостепени суд је више пута, а посебно у периоду од маја 2010. године до марта 2012. године, тражио од парничног суда обавештење о томе да ли је и даље на снази привремена мера поводом које се води конкретни извршни поступак, као и да ли је правноснажно окончан парнични поступак П. 1346/06 (касније П. 373/10 ).
Извршни поверилац, овде подноситељка уставне жалбе, је редовно обавештавала суд о неспровођењу извршења, достављала суду тражене податке, тражећи од суда да хитно поступа и спроведе извршење. Тако је суд дописом од 17. септембра 2011. године тражио од извршног повериоца да се у року од три дана од дана пријема дописа изјасни да ли остаје код поднетог предлога за извршење и да обавести суд да ли је извршни дужник поступио по истом, а извршни поверилац је поднеском од 26. септембра 2011. године обавестила суд да остаје при предлогу за извршење привремене мере, те да дужник није до тог дана поступио по истом. Суд је 30. новембра 2011. године одржао рочиште коме није приступио дужник, а на ком је поверилац изјавила да остаје код предлога за спровођење извршења. Такође, поднеском од 10. маја 2012. године обавестила је суд да нема нове информације од рочишта одржаног 30. новембра 2011. године, те да је фактично стање непромењено, односно да извршење није спроведено.
3.3. Чињенице и околности које се односе на парнични поступак П. 571/10 – поступак изрицања мере заштита од насиља у породици
Подноситељка уставне жалбе је 13. новембра 2009. године, у својству тужиоца, поднела Трећем општинском суду у Београду тужбу против Влада Ковачевића ради заштите од насиља у породици.
У спроведеном поступку, првостепени суд је саслушао странке и извео доказе прибављањем стручног мишљења органа старатељства, Центра за социјални рад – Одељење Раковица и Одељење Врачар, о евентуалном постојању насиља између странака, те сврсисходности изрицања било којих мера заштите од насиља. Такође, суд је извео доказ прибављањем извештаја ПС Врачар и ПС Раковица о евентуалним пријавама тужиље против туженог.
Пресудом Првог основног суда у Београду П. 571/10 од 22. септембра 2010. године, ставом првим изреке, је одбијен као неоснован тужбени захтев тужиље којим је тражила да се према туженом изрекну мере заштите од насиља у породици и то да престане са перманентним угрожавањем слободе комуникације своје мал. ћерке Д. са мајком (тужиљом) и инструирањем детета, причањем неистина, као и да престане са вређањем мајке мал. Д. и изношењем неистина о њој пред судом и институцијама система укључених у поступак, а у циљу прибављања бољих позиција за себе. Ставом другим изреке тужиља је обавезана да туженом исплати трошкове парничног поступка у износу од 73.125,00 динара.
Одлучујући о жалби тужиље, Апелациони суд у Београду је 9. марта 2011. године донео пресуду Гж. 212/11 којом је, ставом првим изреке, потврдио пресуду Првог основног суда у Београду П. 571/10 од 22. септембра 2010. године у ставу првом изреке и у том делу жалбу одбио као неосновану. Ставом другим изреке ове пресуде је преиначено је решење о трошковима поступка тако што је тужиља обавезана да туженом надокнади трошкове поступка у износу од 53.125,00 динара.
3.4. Чињенице и околности које се односе на кривични поступак К. 5100/10
Треће општинско јавно тужилаштво у Београду је 16. маја 2007. године поднело Трећем општинском суду у Београду предлог за предузимање одређених истражних радњи Кт. 511/07 против Владана Ковачевића. Подносит ељка уставне жалбе је 29. јуна 2007. године саслушана пред истражним судијом којом приликом је изјавила да се придружује кривичном гоњењу и да истиче имовинско-правни захтев који ће накнадно определити.
Треће општинско јавно тужилаштво у Београду је 12. децембра 2007. године поднело Трећем општинском суду у Београду оптужни предлог Кт. 511/07 против Владана Ковачевића због кривичног дела одузимања малолетног лица из члана 191. став 1. Кривичног законика.
Трећи општински суд у Београду је 14. децембра 2007. године донео решење К. 1133/07 који се огласио месно ненадлежним за вођење поступка у наведеном кривичном предмету. Списи предмета су, након правноснажности наведеног решења, 29. фебруара 2008. године, достављени Другом општинском суду у Београду као стварно и месно надлежном суду.
Први основни суд у Београду је 27. марта 2012. године донео решење К. 5100/10 којим је обуставио оспорени кривични поступак, због одустанка Првог основног јавног тужилаштва у Београду од даљег кривичног гоњења. Наведено решење је постало правноснажно 1. маја 2012. године.
Први основни суд у Београду је дописом који је од 27. марта 2012. године обавестио подноситељку да је суд донео наведено решење, те да у року од осам дана од дана пријема обавештења има право да остајањем при поднетом оптужном предлогу или подношењем новог оптужног предлога, преузме кривично гоњење према окривљеном. Подноситељка је наведено обавештење примила 20. априла 2012. године.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава је утврђено да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбама Породичног закона („Службени гласник РС“, број 18/05) прописано је: да је свако дужан да се руководи најбољим интересом детета у свим активностима које се тичу детета (члан 6. став 1.); да је поступак у вези са породичним односима хитан ако се односи на дете или родитеља који врши родитељско право (члан 204. став 1.).
Одредбама члана 224. Закона о извршном поступку („Службени гласник РС“, број 125/04) било је прописано: да приликом спровођења извршења суд посебно води рачуна о потреби да се у највећој мери заштити интерес детета (став 1.); да ако се извршење није могло спровести изрицањем и извршењем одлуке о новчаној казни, извршење ће се спровести одузимањем детета од лица код кога се дете налази и предајом детета родитељу односно другом лицу или организацији којој је дете поверено на чување и васпитање (став 4.); да одузимање и предају детета из става 4. овога члана може обавити само судија у сарадњи са психологом органа старатељства, школе, породичног саветовалишта или друге специјализоване установе за посредовање у породичним односима (став 5.).
5.1. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби о повреди права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава у односу на оспорени парнични поступак који је вођен пред Трећим општинским судом у Београду у предмету П. 1346/06, а који се сада води пред Првим основним судом у Београду П. 373/10, Уставни суд указује на свој став да се при оцењивању да ли је временски рок за одлучивање судова о правима и обавезама странака разуман, у сваком конкретном случају, поред саме дужине трајања поступка, мора ценити и сложеност предмета, понашање подносиоца уставне жалбе, поступање судова, као и значај права о коме се расправљало у спорном парничном поступку. С тим у вези, Уставни суд наглашава да је у предметима који се тичу грађанског статуса неког лица потребно да судови и други државни органи покажу посебну одговорност у поступању, с обзиром на могуће последице које дужина поступка може имати, пре свега у погледу уживања права на породични живот (видети пресуду Европског суда за људска права у предмету ВАМ против Србије, број представке 39177/05, од 20. фебруара 2007. године, став 99.).
Када је реч о дужини трајања оспореног парничног поступка, Уставни суд је утврдио да је парнични поступак покренут 18. априла 2006. године, те да спорни поступак још увек није правноснажно окончан.
Уставни суд је даље утврдио да је првостепени суд саслушао странке, те да је налагао надлежном Центру за социјални рад, Институту за ментално здравље – Одељењу за брак и породицу и Институту за неуропсихијатријске болести „др Лаза Лазаревић“ – Одсек за брак и породицу достављање стручног мишљења и предлога у погледу родитељске подобности странака. Првостепени суд је након спроведеног доказног поступка 27. фебруара 2009. године донео пресуду П. 1346/06, која је 17. јуна 2009. године укинута решењем другостепеног суда Гж. 12733/09. Након поновно спроведеног доказног поступка у коме је суд поново саслушао странке и мал. Д. и одредио вештачење у погледу родитељске подобности странака, првостепени суд је 24. новембра 2011. године донео пресуду П. 373/10. По оцени Уставног суда, наведено указује да у конкретном случају није било посебно сложених чињеничних и правних питања.
Оцењујући поступање надлежних судова, Уставни суд је и у овом уставносудском поступку констатовао да је основна дужност суда да обезбеди да се избегне непотребно одуговлачење и да се предузимају оне радње у поступку које имају за циљ да се поступак спроведе брзо и ефикасно. С тим у вези, Уставни суд је утврдио да је првостепени суд редовно заказивао рочишта , од којих је већина и одржана. Такође, Суд је утврдио да је првостепени суд првобитно поверио вештачење Институту за ментално здравље – Одељењу за брак и породицу, те да се касније ова институција огласила ненадлежном да даје тражено стручно мишљење и предлог у погледу поднобности странака за вршење родитељског права, што, по оцени Уставног суда, указује на пропуст у раду суда, а што је за последицу имало непотребно одуговлачење предметног поступка . С тим у вези, Уставни суд је оценио и да је непотребном одугловлачењу предметног поступка допринело и поступање Института за неуропсихијатријске болести „др Лаза Лазаревић“ – Одсек за брак и породицу, који, и поред више ургенција суда и претњи новчаним кажњавањем, није у остављеном року обавио наложено вештачење. Уставни суд сматра да је потребно посебно указати на став да за постојање повреде права на суђење у разумном року није од значаја да ли је одуговлачење судског поступка узроковано поступањем „одговорног“ суда, другог суда или другог државног органа који је треба ло да достави доказе везане за предметни поступак (видети пресуду Европског суда за људска права предмету Зиммерманн и Стеинер против Швајцарске, од 13. јула 1983. године, број 8737/79, став 29.).Такође, Уставни суд је оценио и да наведено враћање предмета на поновни поступак представља разлог који је допринео дужем трајању поступка, а који се може приписати суду.
Оцењујући понашање подноситељке уставне жалбе, Уставни суд је утврдио да је подноситељка редовно присуствовала рочиштима и суд обавештавала о контактима са мал. Д. и понашању туженог , те да својим понашање није допринела дужем трајању оспореног парничног поступка. Такође, Уставни суд је оценио и да је на страни подноситељке уставне жалбе неспорно постојао изузетан значај да се питањ а права и обавеза из спорног парничног поступка расправ е у што краћем року.
Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је утврдио да је у парничном поступку који је вођен пред Трећим општинским судом у Београду у предмету П. 1346/06, а који се сада води пред Првим основним судом у Београду П. 373/10, повређено право подноситељке уставне жалбе на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, па је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11), у ставну жалбу у овом делу усвојио и одлучио као у тачки 1. изреке.
Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, одредио да се штетне последице утврђене повреде права на суђење у разумном року отклоне налагањем надлежним судовима да предузме све неопходне мере како би се парнични поступак П. 373/10 окончао у најкраћем року, па је одлучио као у тачки 4. изреке.
5.2. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби о повреди права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава у односу на оспорени извршни поступак који је вођен пред Четвртим општинским судом у Београду у предмету И. 823/07, а који се сада води пред Првим основним судом у Београду у предмету П. 23339/10 , Уставни суд је констатовао да се према досадашњој пракси Суда, одредба члана 32. став 1. Устава примењује и на поступке у којима се извршава правноснажна судска одлука.
С тим у вези, Уставни суд је указао на свој став да је, без обзира на чињеницу да се извршење спроводи против приватног лица, на суду и другим надлежним органима да предузме све неопходне кораке да се изврши правоснажна судска пресуда, да је обавеза суда да осигура делотворно учешће свих надлежних органа, те да пропуст суда да то учини није у складу са гаранцијама садржаним у члану 32. став 1. Устава (видети, уз одговарајуће измене, у контексту вршења родитељског права над дететом, пресуду Европског суда за људска права у предмету Пини и други против Румуније, бр. 78028/01 и 78030/01, од 22. јуна 2004. године, ст. 174 – 189, пресуду у предмету Дамњановић против Србије од 18. новембра 2008. године, број 5222/07, ст. 67. и 68, пресуду у предмету Фелбаб против Србије од 14. априла 2009. године, број 14011/07, ст. 61. и 62. и пресуду у предмету Кривошеј против Србије од 13. априла 2010. године, број 42559/09, ст. 45. и 46.). Уставни суд је имао у виду и да оцена о разумном трајању сваког судског поступка, па и извршног поступка, зависи од већ наведена четири чиниоца.
Примењујући наведено на конкретан случај, Уставни суд је констатовао да је поступак извршења правноснажног решења Трећег општинског суда у Београду П. 1346/06 од 7. августа 2006. године којим је мал. Д. поверен а на негу , чување и васпитање подноситељки уставне жалбе започео 24. јануара, односно 14. фебруара 2007. године, те да оспорени извршни поступак још увек није окончан.
Уставни суд је даље утврдио да је у току досадашњег трајања оспореног извршног поступка суд у периоду од априла 2007. године до фебруара 2009. године редовно одређивао спровођење извршења предајом мал. Д, као и да је одређивао спровођење принудне наплате новчане казне извршном дужнику. С тим у вези, Уставни суд је утврдио да након наведеног периода, извршни суд није одређивао спровођење извршења решења о привременој мери, али да се више пута, посебно у периоду од маја 2010. године до марта 2012. године обраћао парничном суду, тражећи достављање информација о томе да ли је и даље на снази привремена мера поводом које се води извршни поступак, као и о томе да ли је правноснажно окончан парнични поступак о вршењу родитељског права. Такође, Уставни суд је утврдио и да је поводом жалбе извршног дужника од 23. марта 2009. године, поступак пред другостепеним судом трајао десет месеци.
Уставни суд је даље утврдио да је подноситељка активно учествовала у досадашњем току поступка и више пута указивала суду на потребу хитног спровођења извршења, предлажући и принудно извршење. Такође, Уставни суд је констатовао да је мал. Д. повремено проводила време са подноситељком уставне жалбе, али и да је у парничном поступку изразила став да и даље жели да настав и да жив и са оцем, извршним дужником . С тим у вези, Уставни суд је указао да свака принуда у овој области мора бити ограничена, будући да треба пажљиво размотрити и оценити интересе и права свих заинтересованих страна, посебно водећи рачуна о заштити најбољег интереса деце.
Међутим, без обзира на евентуалну осетљивост спорног поступка, потреб у да се заштите најбољи интерес детета, као и чињеницу да је подноситељка током досадашњег трајања извршног поступка повремено виђала мал. Д, полазећи од утврђених чињеница и околности конкретног случаја, Уставни суд је оценио да је поступајући суд у досадашњем току оспореног извршног поступка, а нарочито од 2010. године па до данас, понашао пасивно, одуговлачио поступак, те да није предузео све неопходне мере како би се извршило правноснажн о решење о привременој мери и мал. Д. предала подноситељки уставне жалбе. Оваква оцена Уставног суда се посебно заснива на чињеници да је последње спровођење извршења наложено почетком 2009. године, те да је суд у наставку поступка само једном наложио послодавцу извршног дужника да спроведе поступак принудне наплате новчане казне.
Такође, Уставни суд сматра да је потребно констатовати и да је у међувремену донета неправноснажна пресуда парничног суда којом је мал. Д. поверена на самостално вршење родитељског права оцу Владану Ковачевићу.
Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је утврдио да је у досадашњем току извршног поступка који је вођен пред Четвртим општинским судом у Београду у предмету И. 823/07, а који се сада води пред Првим основним судом у Београду у предмету П. 23339/10, повређено право подноситељке уставне жалбе на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, па је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, уставну жалбу и у овом делу усвојио и одлучио као у тачки 2. изреке.
Како оспорени извршни поступак још није окончан, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, одредио да се штетне последице утврђене повреде Уставом зајемченог права отклоне налагањем надлежном суду да предузме све неопходне мере како би се извршни поступак окончао у најкраћем року, па је одлучио као у тачки 5. изреке.
5.3. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби о повреди права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава у односу на оспорени парнични поступак који је вођен пред Трећим општинским судом у Београду, касније пред Првим основним судом у Београду у предмету П. 571/10 , Уставни суд је оценио да су ови наводи подноситељке уставне жалбе очигледно неосновани. Приликом овакве оцене, Уставни суд је имао у виду да је ова парница прошла две инстанце и да је окончана за годину дана и пет месеци. Имајући у виду наведено, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 5) Закона о Уставном суду, уставну жалбу у овом делу одбацио као очигледно неосновану и решио као у првом делу тачке 3. изреке.
5.4. Оцењујући основаност навода уставне жалбе о повреди права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава у односу на оспорени кривични поступак који је вођен пред Другим општинским судом у Београду, касније пред Првим основним судом у Београду у предмету К. 5100/10, Уставни суд указује на то да се у кривичном поступку, пре свега, одлучује о основаности сумње која је била разлог да се против неког лица покрене кривични поступак и о оптужбама које се том лицу стављају на терет, што значи и да се гаранције права на правично суђење и права на суђење у разумном року првенствено јемче окривљеном лицу.
Уставни суд, с тим у вези, указује и на праксу Европског суда за људска права, који је утврдио да се право на суђење у разумном року из члана 6. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода , које је садржински идентично праву из члана 32. Устава, може јемчити и оштећеном као тужиоцу или приватном тужиоцу, али само од тренутка када је он истакао свој имовинско-правни захтев у кривичном поступку ( видети, уместо свих других, одлуку у предмету Борис Стојановски против БЈР Македоније, од 6. маја 2010. године, апликација број 41916/04, став 40.).
У спроведеном поступку, Уставни суд је утврдио да ј е подноситељка уставне жалбе истакла повреду права на суђење у разумном року у кривичном поступку који се водио против окривљеног Владана Ковачевића, те да се Уставном суду обраћа у својству оштећене. Уставни суд је утврдио и да је у оспореном кривичном поступку подноситељка уставне жалбе , 29. јуна 2007. године, на саслушању пред истражним судијом, изјавила да се придружује кривичном гоњењу и да истиче имовинско-правни захтев који ће накнадно определити. Такође, Уставни суд је утврдио да у наставку поступка подноситељка није поднела суду опредељени имовинско-правни захтев, те да након одустанка надлежног тужилаштва, није преузела кривично гоњење.
Имајућу у виду наведено, Уставни суд је оценио да се у оспореном кривичном поступку није одлучивало о „правима и обавезама“ подноситељке уставне жалбе, те да стога не може ни истицати да јој је у оспореном кривичном поступку повређено право на суђење у разумном року.
Полазећи од изнетог, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, уставну жалбу у односу на оспорени кривичним поступак одбацио као недопуштену, јер не постоје претпоставке утврђене Уставом и Законом за вођење поступка и одлучивање и решио као у другом делу тачке 3. изреке .
6. На основу изложеног и одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду и члана 84. Пословника о раду Уставног суда („ Службени гласник РС“, бр. 24/07, 27/07 и 76/11) , Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић