Царинска гаранција (члан 1083. ЗОО,) Побијаном пресудом обавезан је тужени СРЈ-Савезна управа царина да тужиоцу "К. Б. " АД Б. исплати износ од 941.720, 96 динара са законском затезном каматом почев од 7.12.1999. године до исплате као и да му накнади трошкове парничног поступка у износу од 102.834,00 динара.
Против ове пресуде благовремено је жалбу изјавио тужени због свих разлога из чл. 353. Закона о парничном поступку са предлогом да укине.
У разлозима жалбе истиче да првостепени суд није извео предочене доказе, правоснажна извршна решена Царинарнице С, која су донета по службеној дужности у управном поступку током 1999. године, а у време важења банкарске гаранције, па је изостала и њихова правна оцена.
Изостао је закључак суда о правном питању када настаје обавеза плаћања царине и других царинских дажбина, да ли даном подношења царинске декларације или даном доношења решења о наплати којом је утврђује врста дажбина и њихов износ.
Погрешан је закључак првостепеног суда да су потраживања царине доспела пре издавања гаранције, јер је обавеза плаћања царинских дажбина од стране Међународне шпедиције "СД-Т" из С. настала током 1999. године, без обзира што је роба била под царинским третманом од 1996. године.
Оспорена је и одлука о трошковима обзиром да иста није образложена.
Одговарајући на жалбу тужилац је оспорио основаност навода жалбе, предложио да се иста одбије као неоснована и потврди првостепена пресуда.
Испитујући побијану пресуду у смислу члана 365. Закона о парничном поступку, Виши трговински суд налази да је жалба туженог основана.
Првостепени суд је на основу изведених доказа утврдио да је тужилац свом комитенту ПП "СДТ" Предузеће за унутрашњу и спољну трговину, увоз-извоз, шпедицију и транспорт из С, издао гаранцију број 1255, ради обезбеђења наплате царине, других увозних дажбина и камата сагласно одредбама Уредбе о условима за подизање робе испод царинског надзора, пре уплате царине и других увозних дажбина и о начину обезбеђења наплате царине и других увозних дажбина.
Гаранција је издата са роком важности од 12.01.1999. године до 31.12.1999. године.
Гаранцијом се гарант обавезао да ће плаћати царину, друге увозне дажбине и камату за робу оцарињену у време важења гаранције, ако то у прописаном року не учини царински обвезник или пуномоћник.
Тужени је за робу за коју су јединствене царинске исправе (ЈЦИ) предате у току 1996, 1997. и 1998. године, од када је роба била на царинском третману, решењима донетим у 1999. години, одредио врсту и висину царинских дажбина, те како исте царински обвезник није платио, тужени је 7.12.1999. године извршио наплату износа од 941. 720, 96 динара са рачуна тужиоца по издатој гаранцији број 1252.
Код овако утврђеног чињеничног стања првостепени суд је закључио да су потраживања туженог доспела пре издавања гаранције, те да нису могла бити наплаћена путем гаранције, а да дуг по извршеним управним решењима из 1999. године не обавезује гаранта, већ царинског обвезника.
Основано се у жалби туженог истиче да је првостепена пресуда донета на основу непотпуно утврђеног чињеничног стања, а сходно томе и погрешне примене материјалног права.
Наиме, гаранција број 1252, издата сагласно Уредби о условима за подизање робе испод царинског надзора пре уплате царине и других увозних дажбина и о начину обезбеђења наплате и других увозних дажбина, обавезује гаранта да плаћа царину и друге увозне дажбине и камату за робу оцарињену у време важења гаранције уколико то у прописаном року не учини царински обвезник или пуномоћник.
Обавеза плаћања царине по редовном току ствари настаје даном када је роба прешла царинску линију, односно даном подношења царинске декларације.
Међутим, поступак оцарињења тиме се не завршава, јер следе радње царинских органа, преглед робе и доношење решења о утврђивању износа царине и других увозних дажбина и тек тада је поступак оцарињења завршен.
Садржина царинске гаранције и термини употребљени у њој прописани су Уредбом и не могу се мењати.
Поступак оцарињења робе може трајати више година, као у овом случају.
Давалац гаранције, пре издавања гаранције није морао знати да ли његов комитент има робу на царинском третману и када ће царински орган донети решење, односно када ће поступак оцарињења бити окончан.
Стога постоји могућност да гаранција буде реализована за плаћање царине и других царинских дажбина за робу за коју није издата.
Издавању гаранције обично претходи уговор између гаранта, овде тужиоца и налогодавца, тужиочевог комитента, са спецификацијом робе планиране за увоз на коју се гаранција односи.
Царинска гаранција је акцесорна банкарска гаранција из члана 1083. ЗОО,. Сходно томе, обавеза гаранта тесно је везана за обавезе налогодавца према кориснику гаранције и важи само уколико је та обавеза пуноважна.
Стога ће првостепени суд у поновном поступку на основу уговора, или друге документације између тужиоца и његовог комитента утврдити за коју је робу издата гаранција, да ли за било коју робу оцарињену у време важења гаранције или за одређену робу која је увезена у време гаранције.
Обзиром на акцесорност предметне гаранције првостепени суд ће након увида у решења Комисије за царинске прекршаје Царинарнице С, а имајући у виду чињенично стање утврђено вештачењем, утврдити да ли је постојала обавеза налогодавца, тужиочевог комитента за плаћање царине и других царинских дажбина за предметну робу.