Уставни суд, Велико већ е у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Марија Драшкић, др Агнеш Картаг Одри, Предраг Ћетковић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Привредног друштва „МГ“ д.о.о. из Лајковца, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 23. фебруара 201 2. године, донео је

ОДЛУКУ

Образложење

1. Привредно друштво „МГ“ д.о.о. из Лајковца поднело је 5. новембра 2009. године, преко пуномоћника Радомира Спасојевића, адвоката из Ваљева, уставну жалбу против пресуде Вишег трговинског суда Пж. 965/09 од 17. септембра 2009. године, због повреде права на једнаку заштиту права зајемченог одредбом члана 36. став 1. Устава Републике Србије.
У уставној жалби је, поред осталог, наведено: да је оспореном пресудом ускраћено право подносиоца уставне жалбе на једнако поступање пред судовима због тога што је Виши трговински суд на основу истог чињеничног стања различито пресу дио, а као доказ за своје тврдње подносилац је доставио пресуду Вишег трговинског суда Пж. 2811/08 од 10. априла 2008. године; да у конкретном случају из приложеног записника о извршеној контроли произлази да је у угоститељском објекту подносиоца уставне жалбе постојао радио-касетофон преко кога се са носача звука емитовао звук и да је на тај начин извршено јавно саопштавање фонограма; да је у пресуди Трговинског суда у Ваљеву П. 961/07 од 25. фебруара 2008. године, која је потврђена пресудом Вишег трговинског суда Пж. 2811/08 од 10. априла 2008. године , такође утврђено да у објекту тог туженог постоји радио-касетофон, али да је и поред тога тужбени захтев тужиоца одбијен као неоснован; да из наведеног произлази да се ради о неједнаком поступању судова у идентичној чињеничној ситуацији. Подносилац је предложио да Уставни суд усвоји уставну жалбу и поништи оспорене пресуде.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права или слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у документацију достављену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Пресудом Трговинског суда у Ваљеву (у даљем тексту: Трговински суд) П. 737/08 од 9. децембра 2008. године је , поред осталог, одбијен тужбени захтев тужиоца Организације произвођача фонограма Србије - „О.Ф.П.С“ из Београда (у даљем тексту: „О.Ф.П.С“) којим је тражио да се обавеже тужени, овде подносилац уставне жалбе, да му исплати одређене износе на име дуга по основу накнаде за јавно саопштавање фонограма, са припадајућом законском затезном каматом.
Поступајући по жалби туж иоца, Виши трговински суд је 17. септембра 2009. године донео пресуду Пж. 965/09 којом је преиначио пресуду Трговинског суда П. 737/2008 од 9. децембра 2008. године и обавезао туженог да тужиоцу исплати у целини утужени износ. У образложењу другостепене пресуде, је поред осталог, наведено: да је из записника о извршеној контроли у објекту туженог и из исказа сведока Љ. Ћ. утврђено да се музика слушала у објекту туженог који се састоји од продавнице и бифеа – кафића; да је фонограм коришћен на посредан начин преко ТВ пријемника и рачунара, те како се тужени бавио угоститељском делатношћу, ово коришћење је било доступно јавности , због чега и постоји обавеза плаћања; да је основано у жалби истакнуто да емитовање обухвата и радио и ТВ станице укључујући и сателитске програме, кабловске и радио и Т В станице, а што је и сам тужени признао, те је суд сагласно одредбама чл. 122. до 125. Закона о ауторским и сродним правима усвојио тужбени захтев; да би се тужени ослободио накнаде био је у обавези да у свом локалу не користи било к акав уређај за емитовање музике; да тужилац као колективна организација, сагласно Закону о ауторским и сродним правима , остварује колективну заштиту домаћих и страних произвођача фонограма, па је без значаја за постојање обавезе истицање туженог да слуша страну забавну музику, с обзиром да су од стране Републике Србије ратификоване конвенције које пружају заштиту страним произвођачима фонограма; да се коришћење ТВ уређаја, чак иако се јавно саопштавају само страни програми врши у комерцијалне сврхе, а не за приватну употребу појединца, што туженог обавезује да накнаду.
Виши трговински суд у Београду је 10. априла 2008. године у другом поступку донео пресуду Пж. 2811/08 којом је као неосновану одбио жалбу тужиоца „О.Ф.П.С“ и потврдио првостепену пресуду Трговинског суда П. 961/07 од 25. фебруара 2008. године. У образложењу ове пресуде је, поред осталог, наведено да је у току поступка првостепени суд утврдио: да тужилац не поседује записник нити било какав други доказ о томе да тужени на одређени начин користи фонограм, односно да поседује уређај преко кога се користи фонограм на начин који ствара обавезу плаћања накнаде; да саслушани сведоци оспоравају постојање уређаја преко којих би се користили фонограми, а инспектор тужиоца потврђује да је контрола извршена изван објекта туженог, наводећи при томе да у објекту туженог постоји радио-касетофон, без идентификације програма који се емитовао са тог апарата; да обавеза плаћања накнаде, из члан а 1. Тарифе о накнадама не зависи од начина коришћења кој е може бити директно или индиректно, али да у сваком случају коришћење мора бити утврђено на несумњив начин, при чему се и накнада утврђује према одређеним критеријумима дефинисаним поменутом тарифом. Даље је наведено да је Виши трговински суд ценио жалбене наводе тужиоца у којима је истакао да је на основу сачињеног записника издата фактура која се односи на јавно саопштавање фонограма за 2006. годину на износ од 26.000 динара обрачунат према површини објекта (површина није наведена у фактури), али је наведена у записнику и према њој је обрачуната накнада која је фактурисана туженом, али да ови наводи нису основани. Ово стога, што је записник који је састављен 12. новембра 2006. године тужилац доставио суду тек у жалбеном поступку, али их другостепени суд није посебно разматрао с обзиром на то да је одредбом члана 485. став 1. прописано да се у поступку у привредним споровима у жалби могу износити нове чињенице и предлагати нови докази само ако жалилац учини вероватним да их без своје кривице није могао изнети, односно предложити до закључења главне расправе. Такође је наведено да су цењени и остали жалбени наводи тужиоца, али да су и они неосновани, јер је на тужиоцу био терет доказивања чињеница везаних за основаност постављеног захтева, те да се из приложених доказа не може на поуздан и јасан начин утврдити да је тужени носилац обавезе плаћања ауторске накнаде по основу јавног објављивања фонограма.
4. Законом о парничном поступку („Службени гласник РС“, број 125/04) (у даљем тексту: ЗПП), који је био на снази у време доношења оспорених пресуда прописано је, поред осталог: да ако суд на основу изведених доказа не може са сигурношћу да утврди неку чињеницу, о постојању чињенице закључиће применом правила о терету доказивања, да странка која тврди да има неко право, сноси терет доказивања чињенице која је битна за настанак или остваривање права, ако законом није друкчије одређено, да странка која оспорава постојање неког права, сноси терет доказивања чињенице која је спречила настанак или остваривање права или услед које је право престало да постоји, ако законом није друкчије одређено (члан 223.); да се у поступку у привредним споровима у жалби могу износити нове чињенице и предлагати нови докази само ако жалилац учини вероватним да их без своје кривице није могао изнети, односно предложити до закључења главне расправе ( 485. став 1.).
5. Одредбом члана 36. став 1. Устава, на чију повреду се позива у уставној жалби, утврђено је да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе.
Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта садржине наведеног Уставом зајемченог права, Уставни суд констатује да између оспорене пресуд е Вишег трговинског суда Пж. 965/09 од 17. септембра 2009. године у овом предмету, и пресуде Вишег трговинског суда Пж. 2811/08 од 10. априла 2008. године не постоји истоветност утврђеног чињеничног стања, што је за последицу имало доношење различитих пресу да о основаности постављених тужбених захтева. Наиме, у парници вођеној у предмету П. 961/07 Трговинског суда, тужилац „О.Ф.П.С“ није доказао на поуздан и јасан начин да ли је тужени јавно саопштавао фонограме у свом објекту, самим тим и да је обвезник плаћања ауторске накнаде по основу јавног објављивања фонограма . Ово стога што је на њему био терет доказивања (члан 223. ЗПП). Са друге стране, у парници која је предмет ове уставне жалбе у поступку пред првостепеним судом из записника о извршеној контроли у објектима туженог и из исказа сведока Љ.Ћ. утврђено је да се музика слушала у објекту туженог , као и да је фонограм коришћен на посредан начин преко ТВ пријемника и рачунара .
Из свега наведеног произлази да наводи уставне жалбе да је у оба случаја постојао уређај преко кога су се могли јавно саопштавати фонограми није од значаја, јер не постоји идентичност утврђеног чињеничног стања. Дакле, различито чињенично стање утврђено пред првостепеним судом у ове две парнице условил о је да и исход наведених парница не буде идентичан. Уставни суд констатује да је услов који мора постојати да би се могла утврдити повреда права на једнаку заштиту права пред судовима, постојање различитих судских одлука код исте чињеничне и правне ситуације. Међутим, то овде није случај.
Уставни суд налази да Виши трговински суд као другостепени суд, није повредио начело једнаке заштите права пред судовима, зајемчено одредбом члана 36. став 1. Устава.
6. Полазећи од изложеног, Уставни суд је утврдио да је уставна жалба неоснована, те је сагласно одредб и члана 89. став 1. Закона о Уставном суду ( „Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11 ), уставну жалбу одбио, одлучујући као у изреци.
На основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је донео Одлуку, као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић