Према одредби члана 395. Закона о облигационим односима динарска противвредност девизног износа може се захтевати и досудити само ако је новчана обавеза гласила на плаћање у некој страној валути.У конкретном случају такве обавезе није било, па није било законског основа за усвајање захтева за исплату динарске противвредности девизног износа. Првостепени суд се једино евентуално могао послужити односом динарске вредности према девизном износу код утврђивања висине штете, с обзиром да се штета догодила у време енормне инфлације када се динарски израз штете свакодневно мењао.