Овлашћење стечајног и ликвидационог управника (члан 60. ст. 1. ЗППСЛ Није спорно право оснивача да може у смислу члана 154. Закона о принудном поравнању, стечају и ликвидацији поднети предлог за ликвидацију основаног предузећа са разлога предвиђених у члану 100. Закона о предузећима, с тим што овлашћени орган мора претходно донети одлуку о престанку предузећа ликвидацијом.
Уколико је над оснивачем отворен поступак стечаја и ликвидације одлуку о престанку основаног предузећа доноси стечајни односно ликвидациони управник на кога су у смислу члана 92. прешле функције пословодног органа и органа управљања.
Међутим, овлашћења стечајног односно ликвидационог управника у вези овога нису истоветна са овлашћењима органа управљања предузећа.
Док органи управљања предузећем одлуку о престанку предузећа стечајем или ликвидацијом могу донети без икаквих ограничења, стечајни односно ликвидациони управник везан је ограничењем из члана 60. став 1. Закона о принудном поравнању, стечају и ликвидацији.
Према овом члану стечајни односно ликвидациони управник врши права и дужности органа управљања дужника сходно потребама стечајног поступка, ако овим законом није друкчије одређено.
То значи да стечајни односно ликвидациони управник може донети одлуку о стечају и ликвидацији основаног предузећа само ако је то у интересу бржег и квалитетнијег окончања ових поступака односно ако би имовина основаног предузела имала значаја за намирење поверилаца или ако би постојао неки други разлог због чега би ликвидација основаног предузећа одговарала потребама ликвидационог односно стечајног поступка.
О овоме ликвидациони управник мора водити рачуна приликом доношења одлуке.
О томе мора водити рачуна и ликвидационо веће приликом одлучивања о предлогу за отварање поступка ликвидације, пошто би се могло радити и о евентуалном прекорачењу овлашћења ликвидационог управника.
У конкретном случају првостепени суд није утврђивао да ли ликвидација ЈФ" одговара потребама ликвидационог поступка над ЈИК банком, па је првостепена одлука заснована на непотпуно утврђеном чињеничном стању, што је могло довести до погрешне примене материјалног права.
Због тога је Виши привредни суд побијано решење укинуо у смислу члана 370. Закона о парничном поступку.