Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Д. Т. из Новог Сада , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Срб ије, на седници Већа одржаној 14. априла 2016. године, донео је

ОДЛУКУ

Образложење

1. Д. Т. из Новог Сада поднео је, 9. јануара 2014. године, преко пуномоћника А. Ј, адвоката из Новог Сада, Уставном суду уставну жалбу против решења Вишег суда у Новом Саду Гж. 3778/13 од 6. новембра 2013. године, због повреде права на правично суђење и права на правно средство, зајемчених одредбама члана 32. став 1. и члана 36. став 2. Устава Републике Србије.
Подносилац уставне жалбе наводи да Основни суд у Новом Саду, и поред тога што је пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж. 1742/12 од 19. септембра 2012. године предмет враћен нижестепеном суду на одлучивање о евентуалном тужбеном захтеву, није поступио по налогу другостепеног суда јер је закључио да је претходно донета првостепена пресуда од 21. новембра 2006. године постала правноснажна у погледу одлуке о том захтеву, због чега је само донео решење којим је одлучио о трошковима поступка, а које је потврђено оспореним решењем Вишег суда у Новом Саду. Додаје да се у оспореном решењу Виши суд позива на допис Апелационог суда у Новом Саду од 16. октобра 2013. године којим је тај суд обавестио првостепени суд да је приликом доношења пресуде Гж. 1742/12 од 19. септембра 2012. године превидео да је првостепени суд већ одлучио о евентуалном тужбеном захтеву, те да је очигледно да о том захтеву не треба поново судити. С обзиром на наведено, подносилац сматра да су му оспореним решењем, односно нерасправљањем о његовом евентуалном тужбеном захтеву повређена уставна права јер, како истиче, не постоји законит основ по коме би Апелациони суд могао дописом да одлучује о његовим правима и обавезама, а још мање обавеза Вишег суда да своју одлуку заснива на таквом допису. Предлаже да Уставни суд усвоји уставну жалбу, поништи оспорени акт и одложи његово извршење.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , увидом у списе предмета Основног суда у Новом Саду П. 9289/12, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Тужилац П. Т. поднео је 3. јула 2000. године тужбу Општинском суду у Новом Саду против тужених В. Р. и К. Ч, ради утврђења ништавости уговора о купопродаји стана и анекса тог уговора, закључених 29. децембра 1999. године. Тужбени захтев заснован је на чињеничним наводима да је спорни уговор закључен на преваран начин јер су тужене искористиле тужиочеву тренутну неспособност да схвати значај својих радњи и довеле га у заблуду, а осим тога, никада му нису платиле купопродајну цену.
Након смрти тужиоца у јануару 2003. године, у парницу је ступио његов правни следбеник Д. Т, овде подносилац уставне жалбе.
У септембру 2005. године предметној парници је спојена парница која се водила по тужби коју је тужилац у току исте године поднео против тужене А. Ч, ради утврђења ништавости уговора о купопродаји предметног стана који је именована, у својству купца закључила са В. Р. као продавцем 18. фебруара 2003. године.
Поднеском од 23. маја 2006. године тужилац је преиначио тужбу, тако што је главним тужбеним захтевом тражио да се утврди да су ништави уговор о купопродаји стана и анекс тог уговора закључени 29. децембра 1999. године између његовог пок. оца П. Т, као продавца и В. Р, као купца и К. Ч, у чију корист је конституисано право плодоуживања, те уговор о купопродаји предметног стана који је закључен 18. фебруара 2003. године између В. Р, као продавца и А. Ч, као купца, док је евентуалним тужбеним захтевом тражио поништај наведених уговора. Основаност оба захтева тужилац је засновао на чињеничним тврдњама да је купопродајни уговор који је закључио његов пок. отац противан моралу, односно да је закључен од стране пословно неспособног лица које је преварено и доведено у заблуду.
Пресудом Општинског суда у Новом Саду П. 3887/00 од 21. новембра 2006. године усвојен је главни, а одбијен је евентуални тужбени захтев. Суд је образложио да је евентуални тужбени захтев одбио из разлога што је усвојио главни захтев.
Против наведене пресуде жалбе су изјавиле тужене из свих законом прописаних разлога, са предлогом да се побијана пресуда преиначи, тако да се одбију и главни и евентуални тужбени захтев. Тужене В. Р. и К. Ч. су у својој жалби, између осталог, истакле да суд није требао да одлучује о евентуалном тужбеном захтеву "... пошто је већ усвојио у целости примарни тужбени захтев...".
Тужилац није одговорио на жалбе.
Окружни суд у Новом Саду је 29. марта 2007. године донео решење Гж. 1015/07, чија изрека гласи:
"Жалбе тужених УСВАЈА, пресуду Општинског суда у Новом Саду посл. бр. П. 3887/2000 од 21.11.2006. године у делу којим је усвојен примарни тужбени захтев и одлучено о трошковима поступка укида и предмет у том делу враћа првостепеном суду на поновно суђење."
У поновном поступку, Основни суд у Новом Саду је 24. фебруара 2012. године донео пресуду П . 525/10, чија изрека гласи:
"ПРИМАРНИ ТУЖБЕНИ ЗАХТЕВ ТУЖИОЦА СЕ УСВАЈА.
УТВРЂУЈЕ СЕ са су Купопродајни уговор и Анекс купопродајног уговора закључени дана 29.12. 199. године ... и Купопродајни уговор закључен дана 18.2.2003. године ... ништави и правно неважећи...", уз констатацију у образложењу да суд у смислу члана 191. став 2. Закона о парничном поступку није одлучивао о евентуалном тужбеном захтеву.
Тужене су у жалбама изјављеним против ове пресуде поново предложиле да другостепени суд приначи нижестепену одлуку, тако да одбије и главни и евентуални тужбени захтев тужиоца.
Тужилац није доставио одговор на жалбе.
Другостепени суд је пресудом Гж. 1742/12 од 19. септембра 2012. године преиначио пресуду Основног суда у Новом Саду П. 525/10 од 24. фебруара 2012. године, тако што је одбио главни тужбени захтев, укинуо решење о трошковима поступка и предмет вратио првостепеном суду "ради суђења по евентуалном тужбеном захтеву". У образложењу пресуде другостепени суд је, поред осталог, навео да "тужба уопште и није тврдила да је продавац био због болести пословно неспособан за састав уговора, него је било речи о мани воље у смислу заблуде, преваре, утицаја алкохола."
Поднеском од 15. октобра 2012. године тужена В. Р. је истакла да против пресуде Општинског суда у Новом Саду П. 3887/00 од 21. новембра 2006. године којом је одлучено о евентуалном тужбеном захтеву, тужилац није изјавио жалбу, те да је тиме одлука у погледу тог захтева постала правноснажна.
Тужилац се није изјашњавао о овом наводу.
Решењем Основног суда у Новом Саду П. 525/10 од 13. новембра 2012. године одлучено је о трошковима предметног поступка.
Против наведеног решења тужилац је изјавио жалбу у којој је, између осталог, навео да, имајући у виду пресуду Апелационог суда у Новом Саду од 19. септембра 2012. године, парнични поступак није окончан и да суд није имао основа да донесе решење о трошковима поступка јер је морао донети одлуку о евентуалном тужбеном захтеву.
Решењем Вишег суда у Новом Саду Гж. 4136/12 од 26. децембра 2012. године укинуто је решење о трошковима поступка, са образложењем да првостепени суд погрешно закључује да су се стекли услови за доношење одлуке о трошковима поступка јер одлука суда у делу којим је одбијен евентуални тужбени захтев није могла стећи својство материјалне правноснажности у ситуацији када је одлуком другостепеног суда првостепена пресуда укинута у односу на усвајајући део главног тужбеног захтева. У образложењу је констатована садржина одлука П. 3887/10 од 21. новембра 2006. године и Гж. 1015/07 од 29. марта 2007. године, уз оцену да, сагласно члану 191. став 2. Закона о парничном поступку, није било потребе да првостепени суд одлучује о евентуалном захтеву у ситуацији када је усвојио главни, те да, и поред поменутог решења другостепеног суда, део пресуде којим је одбијен евентуални захтев није могао постати правноснажан јер у случају када је укинута одлука о главном захтеву, одлука о евентуалном захтеву не може самостално опстати.
Решењем П. 9829/12 од 12. фебруара 2013. године Основни суд у Новом Саду је поново одлучио само о трошковима поступка, оценивши да нема услова да поступа по евентуалном тужбеном захтеву јер је одлука о њему постала правноснажна истеком последњег дана рока за жалбу против пресуде П. 3887/10, које средство тужилац није искористио, иако је за то имао правни интерес.
Решењем Вишег суда у Новом Саду Гж. 1210/13 од 10. октобра 2013. године списи предмета су враћени нижестепеном суду „ради отклањања процесног недостатка“, са предлогом да првостепени суд списе достави Апелационом суду у Новом Саду, ради добијања упутства о томе да ли треба одлучивати о евентуалном тужбеном захтеву.
Дописом Гж. 1742/12 од 16. октобра 2013. године Апелациони суд у Новом Саду је обавестио првостепени суд да је "... пошавши од претпоставке да о евентуалном захтеву није одлучивано (јер се о истом и не одлучује када се примарни захтев усваја), превидевши да је претходном првостепеном пресудом управо тако поступљено (П-3887/2000...), те да је тај део пресуде (одбијање евентуалног захтева) правноснажан, вратио спис првостепеном суду да одлучи о евентуалном захтеву ...", али да је "Очигледно ... да о евентуалном захетву није требало поново судити, јер је првостепени суд то већ учинио (мада није требало) приликом првог пресуђења, па следи да је првостепеном суду остало да одлучи само о трошковима поступка."
Оспореним решењем Вишег суда у Новом Саду Гж. 3778/13 од 6. новембра 2013. године потврђено је првостепено решење о трошковима поступка П. 9829/12 од 12. фебруара 2013. године, уз оцену да не стоје жалбени наводи тужиоца да првостепени суд није имао основа да донесе решење о трошковима парничног поступка без одлучивања о главној ствари по упутству датом у пресуди Апелационог суда.
4. Одредбама Устава, на чију се повреду подносилац позива, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36. став 2.).
Законом о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 125/04 и 111/ 09) било је прописано: да тужилац може два или више тужбених захтева у међусобној вези истаћи у једној тужби, и тако да суд усвоји следећи од тих захтева ако нађе да онај који је испред њега истакнут није основан (члан 191. став 2.); да пресуда која се више не може побијати жалбом постаје правноснажна уколико је њоме одлучено о захтеву тужбе или противтужбе (члан 346. став 1.); да битна повреда одредаба парничног поступка увек постојиако је одлучено о захтеву о коме је већ раније правноснажно пресуђено или о коме је већ закључено судско поравнање или о захтеву по коме већ тече парница (члан 361. став 2. тачка 10)) ; да другостепени суд испитује првостепену пресуду у оном делу у коме се побија жалбом, а ако се из жалбе не види у ком се делу пресуда побија, другостепени суд ће узети да се пресуда побија у делу у коме странка није успела у парници и да д ругостепени суд испитује првостепену пресуду у границама разлога наведених у жалби, пазећи по службеној дужности на битне повреде одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. тач. 1), 2), 5), 7) и 9 ) и на правилну примену материјалног права (члан 372. ст. 1. и 2.) .
5. Имајући у виду садржину уставне жалбе, Уставни суд, и поред тога што је уставном жалбом оспорено решење којим је правноснажно одлучено о трошковима поступка, констатује да из навода уставне жалбе и изнетих разлога произлази да подносилац сматра да су му уставна права повређена наводним "нерасправљањем" о његовом евентуалном тужбеном захтеву.
Полазећи од утврђених чињеница и околности конкретног случаја и разлога на којима је заснована подносиочева тврдња о повреди права на правично суђење, Уставни суд, пре свега, подсећа да је однос главног и евентуалног тужбеног захтева разматрао у Одлуци Уж-4303/2010 од 25. априла 2013. године и то поводом ситуације у којој је првостепеном пресудом усвојен главни, а одбијен евентуални тужбени захтев, а затим оспореном другостепеном пресудом приначена нижестепена пресуда у погледу одлуке о главном захтеву, тако што је тај захтев одбијен, коју одлуку је потврдио и ревизијски суд. У поменутој Одлуци Уставни суд је истакао да је процесни смисао редоследа код евентуалног спајања тужбених захтева у томе да следећи тужбени захтев треба да буде расправљан ако се онај који је испред њега истакнут покаже као неоснован, или ако тужба у погледу тог захтева буде одбачена као недозвољена, будући да се примарни (главни) захтев и секундарни (супсидијерни) захтев искључују, јер са аспекта материјалног права оба захтева не могу бити основана. Уставни суд је у наведеној Одлуци, такође истакао да када суд нађе да је главни тужбени захтев основан, да тада парница о евентуално постављеном тужбеном захтеву престаје да тече, што је суд дужан да констатује у пресуди. С обзиром на изнето, Уставни суд је закључио, да у конкретном случају првостепени суд након што је усвојио главни тужбени захтев, није имао законско овлашћење да одлучује о евентуалном тужбеном захтеву, те да је у таквој ситуацији другостепени суд имао обавезу да по службеној дужности укине првостепену пресуду у делу којим је одлучено о евентуалном захтеву.
Имајући у виду да се за разлику од ситуације која је разматрана у поменутој Одлуци – где је уставна жалба, након исцрпљивања правних средстава, изјављена управо против другостепене пресуде којом је преиначена нижестепена пресуда у погледу одлуке о главном захтеву тако што је тај захтев одбијен, а да није одлучено о евентуалном (што је прихваћено и оспореном ревизијском одлуком), у конкретном случају, уставном жалбом не оспорава другостепена пресуда од 29. марта 2007. године којом је укинута првостепена пресуда у погледу одлуке о главном захтеву, без истовременог одлучивања о евентуалном, Уставни суд сматра неопходним да укаже да се о ствари о којој је правноснажно одлучено не може у редовном поступку поново расправљати јер је постојање правноснажне одлуке негативна процесна претпоставка за поновно суђење, будући да се ради о рес иудицата, о чему је суд дужан да води рачуна по службеној дужности. Наиме, немогућношћу поновног одлучивања о стварима о којима је правноснажно расправљено, отклања се опасност да спорни однос накнадном одлуком буде другачије решен, што би у коначном довело до тога да странке нису сигурне у свом праву, а што би било супротно начелу правне сигурности. Будући да судска одлука уређује односе између странака, она мора да буде извор правне сигурности, а то може само ако је спорни однос решен на коначан/неизмењив начин. У супротном, могућношћу преиспитивања правноснажних судских одлука или чак одлука које су донете по ванредним правним лековима у временски неограниченом периоду, дакле и након протека више година, била би нарушена правна сигурност. При томе, судска одлука не постаје правноснажна/коначна због тога што је њоме правилно/законито одлучено о спорном односу, већ због тога што је испуњењем законом прописаних услова, између осталог и протеком рока за жалбу и улагање ванредних правних средстава, престала могућност њеног преиспитивања. О начелу правне сигурности у укидању правноснажних судских одлука по праву надзора изјаснио се и Европски суд за људска права у пресуди Брумаресцу против Румуније, од 23. јануара 2001. године (видети ст. 61. и 62. пресуде, број представке 28342/95).
Примењујући наведено на конкретан случај, Уставни суд примећује да је супротно становиштима израженим у Одлуци Уж-4303/2010 од 25. априла 2013. године, Општински суд у Новом Саду пресудом П. 3887/00 од 21. новембра 2006. године истовремено одлучио о главном и о евентуалном захтеву, и то тако што је главни усвојио, а евентуални одбио. Подносилац уставне жалбе се није жалио против ове пресуде у одбијајућем делу, за шта је, по схватању Уставног суда, имао правни интерес управо да би избегао ситуацију у којој се сада налази, односно да би спречио наступање правноснажности одлуке о евентуалном захтеву. Против ове одлуке жалбу су изјавиле тужене, које су и указале на немогућност истовременог одлучивања о главном и евентуалном захтеву на начин како је то урадио првостепени суд, али другостепени суд, укидајући одлуку о главном захтеву, решењем Гж. 1015/07 од 29. марта 2007. године није одлучио о евентуалном захтеву. Такође, Уставни суд констатује да подносилац против другостепене одлуке није изјавио уставну жалбу. Из изнетог произлази да је, како је то констатовао Основни суд у Новом Саду у решењу П. 9829/12 од 12. фебруара 2013. године, одлука о евентуалном тужбеном захтеву постала правноснажана истеком последњег дана рока за жалбу против пресуде П. 3887/10 од 1. новембра 2006. године, дакле у току јануара 2007. године. Стога, по налажењу Уставног суда, околност да је Апелациони суд у Новом Саду превидео да је о евентуалном захтеву већ одлучено (што и сам наводи у допису од 16. октобра 2013. године), те пресудом Гж. 1742/12 од 19. септембра 2012. године предмет вратио првостепеном суду "ради суђења" по том захтеву, сама по себи не може довести до губитка својства правноснажности пресуде Општинског суда у Новом Саду П. 3887/00 од 21. новембра 2006. године у погледу одлуке о основаности евентуалног тужбеног захтева. У том смислу се показују и као неосновани наводи подносиоца уставне жалбе да је о његовим правима и обавезама Апелациони суд у Новом Саду одлучио дописом. О основаности подносиочевог евентуалног захтева одлучено је поменутом првостепеном пресудом, истина пре него што је постала правноснажна одлука о главном захтеву, и то због пропуста подносиоца да у у том делу побија првостепену пресуду или да, као што је то учињено у предмету Уж-4303/2010, заштиту тражи пред Уставним судом.
С обзиром на наведено, а имајући у виду чињенице и околности конкретног случаја које се разликују од ситуације која је разматрана у предмету Уж-4303/2010 , Уставни суд је оценио да су неосновани наводи подносиоца о томе да му је право на правично суђење повређено нерасправљањем о његовом евентуалном тужбеном захтеву, односно одлучивањем о његовим правима дописом.
Претходна оцена се односи и на подносиочеву тврдњу да му је из истог разлога повређено и право на правно средство, с обзиром на то да је подносилац имао могућност улагања жалбе против првостепене одлуке којом је одлучено о његовом евентуалном захтеву, што није искористио.
Имајући у виду изложено, Уставни суд је утврдио да подносиоцу уставне жал бе оспореним решењем Вишег суда у Новом Саду Гж. 3778/13 од 6. новембра 2013. године нису повређена права зајемчена одредбама члана 32. став 1. и члана 36. став 2. Устава, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду (“Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 , 13/18-Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15), одбио уставну жалбу као неосновану и одлучио као у тачки 1. изре ке.
6. Уставни суд је, у складу са одредбама члана 56. став 3. и члана 86. Закона о Уставном суду, у тачки 2. изреке одбацио предлог за одлагање извршења, Вишег суда у Новом Саду Гж. 3778/13 од 6. новембра 2013. године јер је донео коначну одлуку о уставној жалби, сагласно одредбама члана 86. у вези члана 56. став 3. Закона о Уставном суду.
7. С обзиром на изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 3) Закона о Уставном суду, као и члана 8 9. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.