Пресудом првостепеног суда П. бр. 784/92 од 23.03.1993. године, разведен је брак странака, али о чувању, васпитању и издржавању заједничке малолетне деце још увек није донета правноснажна судска одлука.Поступајући у циљу доношења одлуке о том делу, првостепени суд је заказао рочиште за главну расправу на дан 9.3.2000. године, на коју није приступила тужиља, иначе уредно позвана. На предлог туженог, првостепени суд је донео решење о мировању поступка и исто доставио странкама, које је изостанком жалби странака постало правноснажно.Како ни једна од странака није у законском року ставила предлог на наставак поступка, првостепени суд је донео побијано решење којим је утврдио да се сматра повученом тужба тужиље ради доношења одлуке о чувању и васпитању малолетне заједничке деце странака, чиме је практично обуставио своју процесну активност у циљу доношења наведене одлуке.Овако поступање првостепеног суда није законито.Према члану 125. ст. 1. Закона о браку и породичним односима Републике Србије, када надлежни суд у брачном спору донесе пресуду којом се брак разводи, одлучиће истом пресудом о чувању и васпитању заједничке малолетне деце странака, а према ставу 2. истог прописа, садржина те одлуке може бити супротна споразуму родитеља, ако споразум није у интересу малолетне деце.Из наведених законских одредби произилази да предлог о чувању и васпитању малолетне деце странака није обавезни саставни део тужбе за развод брака у смислу чл. 106. ЗПП- ст. 2.- а, јер ће суд, и у случају изостанка предлога странака о томе, приликом доношења пресуде о томе којом се брак разводи, значи у истом поступку, по службеном дужности, одлучити о чувању и васпитању заједничке малолетне деце странака, руководећи се искључиво њиховим интересима.Стога, када је, као у конкретном случају, у бракоразводној парници донета правноснажна пресуда којом је разведен брак странака, али још увек није одлучено о чувању и васпитању њихове заједничке малолетне деце, у поступку који следи ради доношења одлуке о томе и о издржавању малолетне деце, у смислу чл. 382. ст. 1. ЗВПО, законска обавеза да у интересу малолетне деце поступа по службеној дужности не дозвољава суду обустављање процесних активности применом института мировања поступка, па сходно томе није могућа и није дозвољена последица мировања поступка из чл. 217. ЗПП- ст. 3.- а, како то погрешно налази првостепени суд.Сагласно наведеном, првостепени суд ће наставити поступак и по службеној дужности, и у смислу чл. 125. и 382. ЗВПО, одлучити о чувању и васпитању заједничке малолетне деце странака и о њиховом издржавању.Уколико би поступање суда ради доношења наведених одлука било отежано процесном неактивношћу странака, у циљу њиховог дисциплиновања, суду стоји на располагању могућност примене чл. 375. ЗВПО.