Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије Братислав Ђокић, др Горан П. Илић, Снежана Марковић, др Драгана Коларић , др Јован Ћирић, Сабахудин Тахировић и др Тамаш Корхец ( Корхецз Тамáс), чланови Већа, у поступку по уставној жалби Муцуљ Вјерђила из Долова, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије , на седници Већа одржаној 12. октобра 2017. године, донео је

ОДЛУКУ

1. Усваја се уставна жалба Муцуљ Вјерђила и утврђује да је у поступку који је вођен пред Основним судом у Панчеву у предмету П. 3267/10 (раније предмет Општи нског суда у Панчеву П. 679/08) повређено право подносиоца уставне жалбе на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије.

2. Утврђује се право подносиоца уставне жалбе на накнаду нематеријалне штете у износу од 500 евра у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.

3. Усваја се уставна жалба Муцуљ Вјерђила и утврђује да је пресудом Апелационог суда у Београду Гж. 913/14 од 19. фебруара 2015. године подносиоцу уставне жалбе повређено право на правично суђење, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава.

4. Поништава се пресуда Апелационог суда у Београду Гж. 913/14 од 19. фебруара 2015. године и одређује да исти суд донесе нову одлуку о жалби подносиоца уставне жалбе изјављеној против пресуде Основног суда у Панчеву П. 3267/10 од 4. децембра 2013. године.

Образложење

1. Муцуљ Вјерђил из Долова је, 23. априла 2015. године, преко пуномоћника Саве Војнова, адвоката из Панчева, Уставном суду поднео уставну жалбу због повреде права на суђење у разумном року, зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије , у поступку кој и је вођен пред Основним судом у Панчеву у предмету П. 3267/10 као и против пресуде Апелационог суда у Београду Гж. 913/14 од 19. фебруара 2015. године због повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава.

Подносилац уставне жалбе је навео: да је још 16. априла 2008. године поднео тужбу ради утврђења својине и да је поступак правноснажно окончан оспореном пресудом Апелационог суда у Београду Гж. 913/14 од 19. фебруара 2015. године, те му је због дужине трајања поступка од седам година повређено право на суђење у разумном року; да другостепени суд у оспореној пресуди није разматрао све жалбене наводе подносиоца; да су и другостепени и првостепени суд утврдили да је у конкретном случају дошло до фактичке замене парцела, али нису усвојили тужбени захтев са образложењем „да тужилац нема пуноважан уговор о замени“; да је, међутим, подносилац свој тужбени захтев засновао на утврђењу те замене, с обзиром на то да је тужилац управо тужбом тражио да се утврди легитимитет те фактичке замене.

Захтевао је накнаду нематеријалне штете и накнаду материјалне штете у опредељеним износима трошкова парничног поступка.

2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.

У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.

3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, увидом у списе предмета Основног суда у Панчеву П. 3267/10, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:

Подносилац уставне жалбе је 16. априла 2008. године поднео тужбу Општинском суду у Панчеву против тужених Републике Србије и ДПП „Долово“ из Долова, ради утврђења својине на непокретности. Предмет је добио број П. 679/08.

У тужби је наведено: да је на одређеној некретнини – њиви у К.О. Долово уписана државна својина са правом коришћења тужене другог реда, и да је наведену некретнину још 1979. године тужилац добио у власништво по правном основу замене, тако што је дао своју њиву у К.О. Мраморак, а добио уместо своје парцеле спорну некретнину од правног претходника друготуженог; да иако нема сачуван уговор о замени, тужилац је непрекидно у поседу спорне некретнине, и ни од кога није ометан, исту и сада обрађује, а његова некретнина коју је дао у замену, прешла је у својину Републике Србије.

У одговору на тужбу тужени првог реда је оспорио тужбени захтев, наводећи да фактичка замена не производи правно дејство, да тужилац није приложио доказ за парцелу коју је наводно дао у замену, те да је спорна и активна легитимација тужиоца. У одговору на тужбу друготужени је оспорио тужбени захтев наводећи да се спорна некретнина налази у државном власништву и дужи низ година предмет је лицитације, тако да тужени АД „Долово“ не користи поменуту некретнину.

Пред првостепеним судом је било одржано девет рочишта на којима су саслушане парничне странке, саслушани су сведоци, прибављени су одређени извештаји од Службе за катастар непокретности у Ковину, и извршен је увид у одређену документацију, док десет рочишта није било одржано и то: два због процесних недостатака, три на тражење пуномоћника тужиоца ради прибављања писмене документације о томе да је парцела која је дата у замену прешла у својину Републике Србије, једно на захтев пуномоћника тужиоца због његове спречености да присуствује рочишту, једно јер Служба за катастар непокретности у Ковину није доставила суду тражене податке, два на захтев пуномоћника друготуженог, а једно због спречености поступајућег судије.

На рочишту од 17. марта 2010. године пуномоћник тужиоца је предложио да суд одреди прекид поступка до правноснажног окончања поступка покренутог пред Републичким геодетским заводом ради излагања података спорних парцела које су дате у замену и решењем Основног суда у Панчеву П. 421/10 од 17. марта 2010. године одређен је прекид поступка до правноснажног окончања поступка излагања података старих парцела које су дате у замену, а који је покренут пред Републичким геодетским заводом. Решењем Вишег суда у Панчеву Гж. 1558/10 од 18. маја 2010. године усвојена је жалба тужене Републике Србије, укинуто је ожалбено решење Основног суда у Панчеву П. 421/10 од 17. марта 2010. године којим је прекинут поступак и предмет је враћен на поновни поступак. Даље, поступак је настављен пред првостепеним судом. Тужбени захтев је прецизиран 7. маја 2013. године.

Пресудом Основног суда Панчеву П. 3267/10 од 4. децембра 2013. године, у ставу првом изреке, одбијен је као неоснован тужбени захтев којим је тражено да се обавежу тужени да тужиоцу признају право својине на некретнини, ближе означеној у изреци, у К.О. Долово, а по правном основу замене и да трпе да се тужени упише у јавну евиденцију некретнина као власник на наведеној некретнини и да му тужени плате трошкове парничног поступка; у ставу другом изреке обавезан је тужилац да туженој Републици Србији на име трошкова поступка исплати износ од 6.000,00 динара.

У образложењу пресуде је, поред осталог, наведено: да из утврђеног чињеничног стања произлази да је дана 16. октобра 1978. године закључен уговор о поклону између Виоре Муцуљ, бабе подносиоца уставне жалбе, као поклонодавца и подносиоца уставне жалбе, као поклонопримца, који за предмет има некретнину у К.О. Мраморак, бр. 5863; да је током 1979. године Земљорадничка задруга „Светозар Марковић“ у Долову вршила компензацију земљишта да би укрупнила своје парцеле, вршећи замену са физичким лицима; да је Виора Муцуљ имала три ланца земље за које је Земљорадничка задруга предложила да ту земљу да задрузи, а заузврат добије другу земљу, те је она, с обзиром на то да је претходно 1,5 ланац од ове земље поклонила тужиоцу уговором о поклону, заједно са тужиоцем отишла у Земљорадничку задругу где им је речено да у замену добијају приближно три ланца и то 1,5 ланац у К.О. Мраморак, а 1,5 ланац у К.О . Долово; да је баба тужиоца у присуству тужиоца потписала уговор ради замене, а уговор је потписао и тужилац јер му је речено да ће и друга парцела бити на његовом имену; да је лице које је радило у Земљорадничкој задрузи увео тужиоца у посед парцела које је добио у замену, те је тужилац овде спорну парцелу коју је добио у замену све до данас несметано обрађивао; да када је тужилац покушао да спроведе пољопривредно домаћинство, испоставило се да промена за парцелу у К.О. Долово није спроведена, што је тужиоца изненадило јер му је речено да ће Земљорадничка задруга обавити цео поступак око преноса власништва, док тужилац не поседује уговор о размени за спорну парцелу; да је у лист непокретности у К.О. Долово уписана спорна парцела број 5620 која је у државној својини Републике Србије, а корисник исте је Министарство пољопривреде, шумарства и водопривреде; да је правном оценом утврђеног чињеничног стања, суд становишта да је тужбени захтев неоснован; да је током поступка утврђено да је током 1979. године баба тужиоца, у присуству и уз учешће и тужиоца у том поступку, разменила некретнине које је имала, а од којих је део претходно поклонила тужиоцу, са Земљорадничком задругом из Долова, да тужилац не поседује уговор о размени непокретности, да је након извршене замене уведен у посед овде спорне парцеле, те да је тужилац у мирном и несметаном поседу спорне некретнине у К.О. Долово, која је у државној својини Републике Србије, а корисник исте је Министарство пољопривреде, шумарства и водопривреде; да како је током поступка неспорно утврђено да тужилац нема пуноважан уговор о размени, то неосновано тражи да по том основу стекне право својине; да из истог произлази и да тужилац нема ни закониту државину на спорној парцели; да је чланом 28. ст. 2. и 4. Закона о основама својинско правних односа прописано да савестан и законит држалац непокретне ствари на коју други има право својине, стиче право својине на ту ствар одржајем протеком десет година, а савестан држалац непокретне ствари на којој други има право својине, стиче право својине на ту ствар одржајем протеком 20 година; да се ступањем на снагу Закона о изменама и допунама Закона о основама својинско правних односа („Службени лист СРЈ“, број 29/96), када је престала да важи одредба члана 29. Закона, стекла законска могућност за стицање права својине на непокретности у друштвеној, односно државној својини; да нема услова ни за стицање својине путем ванредног одржаја, по одредби члана 28. став 4. Закона о основама својинско правних односа, с обзиром на то да се почетак двадесетогодишњег рока везује за ступање на снагу Закона о изменама и допунама Закона о основама својинскоправних односа, 4. јула 1996. године, када је брисана одредба члана 29. о забрани одржаја на стварима у друштвеној својини, али тиме није извршена конвалидација ранијег државинског стања у погледу услова и тока рокова за одржај; да овај закон у прелазним и завршним одредбама не садржи правило о његовој ретроактивној примени, због чега се рокови за одржај могу рачунати само за убудуће, почев од дана његовог ступања на снагу; да од тада до подношења тужбе, па ни до дана закључења расправе није протекао двадесетогодишњи рок, што искључује могућност ванредног одржаја, као евентуалног правног основа за усвајање тужбеног захтева; да поред наведеног, а с обзиром да је током поступка утврђено да као корисник спорне парцеле није више уписан друготужени, то исти и није пасивно легитимисан у овом спору, што такође тужбени захтев чини неоснованим.

Оспореном пресудом Апелационог суда у Београду Гж. 913/14 од 19. фебруара 2015. године одбијена је као неоснована жалба тужиоца и потврђена је ожалбена првостепена пресуда Основног суда у Панчеву П. 3267/10 од 4. децембра 2013. године.

У образложењу оспорене другостепене пресуде је наведено: да је према утврђеном чињеничном стању, током 1979. године баба тужиоца, покојна Виора Муцуљ, у присуству и уз учешће тужиоца, разменила своје некретнине са Земљорадничком задругом „Светозар Марковић“ из Долова, од којих је део претходно поклонила тужиоцу; да је Виора имала три ланца земље, за које јој је Земљорадничка задруга нудила заузврат другу земљу, па је она, с обзиром на то да је претходно један и по ланац ове земље пренела на тужиоца уговором о поклону, заједно са њим отишла у ЗЗ „Светозар Марковић“, где им је речено да у замену добијају приближно три ланца и то по 1,5 ланац земље у К .О. Мраморак и у К .О. Долово; да је тај уговор у присуству тужиоца, пок. Виора Муцуљ потписала, али тужилац наводи да је и он потписао уговор, јер му је речено да ће се и друга парцела водити на његово име; да тужилац тај уговор о размени непокретности не поседује и након извршене замене је уведен у посед спорне непокретности 5620 у К .О. Долово, која непокретност се води као државна својина Републике Србије, с тим да је корисник исте Министарство пољопривреде, шумарства и водопривреде; да је првостепени суд правилно одбио, као неоснован, тужбени захтев јер тужилац није доказао да је спорну непокретност у К.О. Долово, која је у државној својини, добио од правног претходника друготуженог, по основу замене земљишта, који према извештају Служба за катастар непокретности није ни уписан као корисник на тој парцели, већ се као корисник исте води Министарство пољопривреде, шумарства и водопривреде Републике Србије; да тужилац није доказао да уговор о размени непокретности са правним претходником друготуженог постоји, нити га је презентовао у поступку, иако је тврдио да га је потписао пошто му је речено да ће се и та парцела која је добијена заменом водити на њега, попут друге парцеле која је такође добијена заменом; да је првостепени суд правилно одбио тужбени захтев, како у односу на првотуженог, Републику Србију, јер је предметно земљиште у државној својини, тако и у односу на друготуженог АД „Долово“, у реструктурирању, због недостатка пасивне легитимације, јер се тај тужени, према подацима Републичког геодетског завода, не води као носилац права коришћења на предметној парцели; да тужилац није доказао своје власништво на предметној парцели, по основу замене земљишта, нити да је то право стекао по основу ванредног одржаја, у смислу одредбе члана 28. став 4. Закона о основама својинскоправних односа, с обзиром на то да се почетак двадесетогодишњег рока, за одржај непокретности, држаоца исте који мора бити савестан, везује за ступање на снагу Закона о изменама и допунама Закона о основама својинскоправних односа („Службени гласник РС“, број 29/96), када је брисана одредба члана 29. Закона о немогућности стицања права својине путем одржаја на стварима у друштвеној својини, чиме није створена могућност да се рокови за одржај могу рачунати од момента стицања поседа на одређеној непокретности, већ тек од ове законске измене, односно од њеног ступања на снагу; да будући да до дана подношења тужбе, у овом спору, односно до пресуђења није протекао двадестогодишњи рок за одржај непокретности у државној својини на основу савесне државине, пошто законитост, као основ недостаје, да би се својина на непокоретности могла стећи одржајем по протеку рока од 10 година, јер тужилац није доказао да је стекао спорну парцелу правним послом – уговором о замени, то је првостепени суд правилно поступио утврдивши да тужилац ову непокретност није стекао у власништво ни ванредним одржајем, као евентуалним правним основном за усвајање тужбеног захтева; да се неосновано жалбом тужиоца наводи да нема упоришта у позитивним прописима тумачење суда, да, пошто тужилац не поседује уговор о замени парцела, нема ни право својине на предметној непокретности, будући да тужилац тражи утврђење права својине на истој и без овог доказа, јер је у неометаном поседу те парцеле од почетка осамдесетих година прошлог века; да међутим, чињеница да је тужилац од тог доба био у несметаној државини спорне непокретности у државној својини, не утиче не његово право стицања власништва на истој, по основу ванредног одржаја, с обзиром на то да у конкретном случају није протекао двадесетогодишњи рок потребан за стицање својине савесним одржајем, који се рачуна од дана ступања на снагу Закона о изменама и допунама Закона о основама својинскоправних односа из 1996. године.

4. За одлучивање Уставног суда о предметној уставној жалби од значаја су следеће одредбе Устава и закона:

Одредбом члана 32. став 1. Устава утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.

Законом о парничном поступку („ Службени гласник РС", бр. 125/04 и 111/09) било је прописано: да странка има право да суд одлучи о њеним захтевима и предлозима у разумном року ( члан 10. став 1.); да је суд дужан да настоји да се поступак спроведе без одуговлачења и са што мање трошкова ( члан 10. став 2.); да је суд дужан да се стара да се предмет спора свестрано претресе, да се поступак не одуговлачи и да се расправа по могућности доврши на једном рочишту ( члан 312. став 2.).

Законом о основама својинско правних односа („Службени лист СФРЈ“, бр. 6/80 и 36/90) било је прописано: да се право својине, поред осталог, стиче по самом закону, на основу правног посла и наслеђивањем (члан 20. став 1.); да савестан и законит држалац непокретне ствари на коју други има право својине, стиче право својине на ту ствар одржајем протеком десет година, а свестан држалац непокретне ствари на којој други има право својине, стиче право својине на ту ствар одржајем протеком 20 година (члан 28. ст. 2. и 4.); да је државина законита ако се заснива на пуноважном правном основу који је потребан за стицање права својине и ако није прибављена силом, преваром или злоупотребом поверења, да је државина савесна ако држалац не зна или не може знати да ствар коју држи није његова и да се савесност државине претпоставља (члан 72.). Одредбом члана 29. Закона је било прописано да се на ствари у друштвеној својини право својине не може стећи одржајем, а наведени члан Закона брисан је Законом о изменама и допунама Закона о основама својинско-правних односа („Службени лист СРЈ“, број 29/96), који је ступио на снагу 4. јула 1996. године.

5. Разумна дужина судског поступка је релативна категорија која зависи од низа чинилаца и мора се проценити у сваком појединачном случају према његовим специфичним околностима. Сложеност чињеничних и правних питања у конкретном предмету, понашање подносиоца уставне жалбе као странке у поступку, поступање надлежних судова и природа захтева, односно значај предмета спора за подносиоца, основни су чиниоци који утичу на оцену разумне дужине судског поступка.

Уставни суд и у овом предмету констатује да је примарна дужност судова да поступак спроведу без одуговлачења, да правовремено и ефикасно реагују у вршењу својих процесних овлашћења и да благовремено предузму све расположиве законске мере у циљу окончања сваког покренутог поступка. Уставни суд наглашава да је у правној држави од изузетне важности доношење, а затим и спровођење судских одлука без одлагања, како се не би угрозила делотворност судске заштите Уставом зајемчених права и слобода и како би се одржало поверење грађана у судове као органе државне власти.

Оцењујући спроведени поступак у предметној грађанскоправној ствари, полазећи при томе од праксе и критеријума Уставног суда, као и међународних институција за заштиту људских права, Уставни суд је налази да надлежни судови у оспореном поступку нису делотворно и ефикасно поступали и нису преузели све законске мере како би се парнични поступак окончао у разумном року и да би се о тужби подносиоца одлучило без непотребног одлучивања .

Уставни суд налази да је парнични поступак укупно трајао шест година и десет месеци, што представља неразумно дуго трајање парничног поступка како по ставовима овога суда, тако и критеријумима и мерилима међународних организација за заштиту људских прав, које се не може оправдати ниједним од претходно наведених чинилаца који могу опредељујуће утицати на његову дужину.

По оцени Уставног суда, одговорност за прекомерно трајање поступка сноси првостепени суд који је одлучио након пет година и осам месеци од поднете тужбе. Међутим, другостепени суд је ефикасно поступао, имајући у виду да је жалбени поступак пред тим судом трајао око годину дана.

Уставни суд налази да је предмет спора био од материјалног значаја за подносиоца који је имао легитиман интерес да се поступак оконча у разумном року. Испитујући понашање подносиоца уставне жалбе, Уставни суд налази да је подносилац у одређеној мери допринео продужењу поступка имајући у виду да четири рочишта нису била одржана на захтев његовог пуномоћника, затим на захтев пуномоћника подносиоца поступак је био у прекиду два месеца, што је све довело до продужења парнице од једне и по године.

По оцени Суда, предметни поступак није био посебно сложен јер током његовог трајања није било посебно комплексних чињеничних и правних питања које је поступајући суд требало да разјасни пре одлучивања.

Имајући у виду наведено, Уставни суд налази да је подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року, зајемчено чланом 32. став 1. Устава, у поступку који је вођен пред Основним судом у Панчеву у предмету П. 3267/10 (раније предмет Општинског суда у Панчеву П. 679/08), те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС”, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др.закон и 103/15), у тачки 1. изреке, усвојио уставну жалбу.

6. На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 2. изреке одлучио да се правично задовољење подносиоца уставне жалбе због констатоване повреде права оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете у износу од 500 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.

Приликом одлучивања о висини нематеријалне штете коју је претрпео подносилац уставне жалбе због утврђене повреде права на суђење у разумном року, Уставни суд је ценио све околности од значаја за њено утврђење у конкретном случају, а посебно дужину трајања предметног поступка као и допринос подносиоца трајању поступка. Уставни суд сматра да наведени новчани износ представља адекватну правичну накнаду за повреду права коју је подносилац уставне жалбе претрпео услед неефикасног поступања надлежног суда. Одлучујући о висини накнаде нематеријалне штете, Уставни суд је имао у виду како сопствену, тако и праксу Европског суда за људска права у сличним случајевима, економске и социјалне прилике у Републици Србији, као и саму суштину накнаде нематеријалне штете која оштећеним лицима треба да пружи одговарајуће задовољење.

7. Оцењујући наводе уставне жалбе у односу на оспорену пресуду са становишта права на правично суђење, зајемченог чланом 32. став 1. Устава, Уставни суд је и у овом уставносудском предмету констатовао да није надлежан да преиспитује закључке и оцене редовних судова у погледу утврђеног чињеничног стања и начина на који су редовни судови применили право у поступку који је вођен ради одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе. У том смислу, оцењујући постојање повреде права на правично суђење, задатак Уставног суда је да испита да ли је у том поступку, од стране редовних судова, евентуално, дошло до повреде или ускраћивања Уставом гарантованих права и да ли је примена материјалног права била произвољна или дискриминациона, да би указала на очигледну арбитрерност и неправичност у поступању редовних судова, а на штету подносиоца уставне жалбе.

Међутим, Уставни суд се приликом разматрања гаранција из члана 32. став 1. Устава не зауставља на формалном испитивању да ли су те гаранције поштоване, већ иде и корак даље, тј. сагледава оспорену одлука и у светлу гаранција које нису изричито предвиђене, већ су настале кроз праксу Европског суда за људска права . Једна од таквих гаранција се односи на обавезу суда да образложи своју одлуку (видети одлуку Европског с уда за људска права у предмету Руиз Торија против Шпаније, од 9. децембра 1994. године, § 29.). Приликом давања одговора на питање да ли образложење судске одлуке задовољава стандарде права на правично суђење, требало би водити рачуна о околностима конкретног случаја и природи одређене одлуке. Судска одлука не може да буде без икаквог образложења, нити оно сме да буде лапидарног карактера (видети одлуке Е вропског суда за људска права: Георгиадис против Грчке, од 29. маја 1997. године, § 43; Хиггинс и остали против Француске, од 19. фебруара 1998. године, § 43.). Обавеза образложења судске одлуке, међутим, не значи да се у одлуци морају дати детаљни одговори на све изнете аргументе (у том смислу је и став Европског с уда за људска права у предмету Ван дер Хурк против Холандије, одлука од 19. априла 1994. године, § 61.). То нарочито важи за образложења одлука судова правног лека у којима су прихваћени аргументи изнети у одлукама нижесатепених судова. Међутим, до повреде права на правично суђење може доћи ако судови не утврде и не образложе кључне аргументе за доношење пресуде. Такође, повреда права на правично суђење постоји и ако у образложењу нису са довољном прецизношћу наведени разлози на којима се одлука заснива (видети нпр. пресуду Европског суда за људска права у предмету Хадјианастассиоу против Грчке, од 16. децембра 1992. године, § 33.).

У парничном поступку који је претходио подношењу уставне жалбе утврђено је да је подносилац уставне жалбе тужбом тражио утврђење права својине на спорној парцели коју је још 1979. године добио по основу размене непокретности са земљорадничком задругом и након извршене размене парцела подносилац је уведен у посед спорне парцеле. Међутим, спорна парцела се у катастру непокретности води као државна својина Републике Србије, са правом коришћења Министарства пољопривреде, шумарства и водопривреде. Дакле, у конкретном случају, поступак замене непокретности није формално окончан, јер није спроведена промена власништва у јавним књигама непокретности на додељеној парцели. Оспореном пресудом је одбијен тужбени захтев подносиоца за утврђење права својине на спорном земљишту по правном основу замене, јер, по налажењу суда, а полазећи од одредаба Закона о основама својинскоправних односа, подносилац није доказао да има пуноважан правни основ за стицање права својине на спорној непокретности – писмени уговор о размени непокретности, имајући у виду да се под пуноважним правним основом за стицање законите државине подразумева само формално-правни акт ( уговор) на основу кога је државина стечена.

Уставни суд налази да редовни судови у првостепеној и другостепеној пресуди нису дали јасне разлоге за одбијање тужбеног захтева подносиоца за утврђење права својине на спорној непокретности по правном основу замене , полазећи од тога да је током поступка неспорно утврђено да је дошло до фактичке замене парцела, по ком основу је подносилац и ступио у посед непокретности и у њеном је несметаном поседу још од осамдесетих година. Такође , поступајући судови нису дали јасне разлоге о чињеници да се задруга обавезала да изврши промену уписа власништва на спорној парцели у јавним књигама непокретности, као ни за пребацивање терета доказивања постојања уговора о размени непокретности на подносиоца имајући у виду да је током поступка несумњиво утврђено да је извршена замена парцела али није формализована промена власништва у надлежном регистру непокретности .

С обзиром на наведено, Уставни суд је оценио да образложење оспорене пресуде не задовољава стандард права на образложену судску одлуку као елемента права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, па је сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, у тачки 3. изреке усвојио уставну жалбу изјављену против пресуде Апелационог суда у Београду Гж. 913/14 од 19. фебруара 2015. године.

8. Уставни суд је оценио да се штетне последице учињене повреде уставног права могу отклонити, не утврђивањем права на накнаду материјалне штете у висини трошкова парничног поступка на чије плаћање је обавезан подносилац, већ поништајем пресуде Апелационог суда у Београду Гж. 913/ 14 од 19. фебруара 2015. године и одређивањем да исти суд поново одлучи о жалби подносиоца изјављеној против пресуде Основног суда у Панчеву П. 3267/10 од 4. децембра 2013. године, те је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, одлучено као у тачки 4. изреке.

9. Полазећи од наведеног и одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА

Весна Илић Прелић