Уставни суд у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, др Горан П. Илић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Боса Ненадић, др Драгиша Б. Слијепчевић, Милан Станић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, на основу члана 167. став 1. тач. 1. и 3. Устава Републике Србије, на седници одржаној 21. јануара 2016. године, донео је

РЕШЕЊЕ

1. Покреће се поступак за утврђивање неуставности и незаконитости одредаба Правилника о начину вођења евиденције о изреченим васпитним мерама и казни малолетничког затвора ("Службени гласник РС", број 63/06).

2. Ово решење доставити Министарству правде, ради давања одговора.

3. Рок за давање одговора из тачке 2. је 60 дана од дана достављања Решења Министарству правде.

Образложење

И

Уставном суду поднета је иницијатива за покретање поступка за оцену уставности и законитости одредаба чл. 2. и 7. Правилника о начину вођења евиденције о изреченим васпитним мерама и казни малолетничког затвора. Иницијатор сматра да су наведене одредбе Правилника, којима је, поред осталог, прописано да се подаци на основу евиденције о изреченим васпитним мерама и казни малолетничког затвора могу дати и другим субјектима (оспорени члан 2.) и да евиденција о васпитним мерама изреченим малолетницима коју је у оквиру казнене евиденције водио надлежни орган унутрашњих послова остаје и даље у том органу искључиво за интерну употребу (оспорени члан 7.), несагласне одредбама члана 42. Устава, јер је прикупљање, држање, обрада и коришћење података о личности уређено подзаконским актом, а уз то, чланом 27. Закона о малолетним учиниоцима кривичних дела и кривичноправној заштити малолетних лица, изричито је прописано да се подаци о изреченим васпитним мерама могу дати само суду, јавном тужилаштву и органу старатељства. Осим тога, оспореним Правилником, органу унутрашњих послова дата су већа права у обради података о изреченим васпитним мерама, него она прописана чланом 75. Закона о полицији, који полицију овлашћује на прикупљање, обрађивање и коришћење других података о личности само ако је за то овлашћен другим законом и ако обезбеђује законом утврђену заштиту тих података. Стога, по мишљењу иницијатора, наведене одредбе Правилника нису сагласне ни са овим одредбама Закона. Иницијатор указује и на „парадокс“ и „дискриминацију“ лица којима је као малолетницима изречена васпитна мера, у односу на пунолетна лица осуђена на затворске казне до три године, за која се подаци о осудама бришу, иако се не испуне услови из члана 102. Кривичног законика, док из оспорене одредбе члана 7. Правилника произлази да се подаци о изреченим васпитним мерама чувају трајно, иако изречена васпитна мера није осуда и малолетницима којима је та мера изречена сматрају се не осуђиваним у односу на васпитну меру.

Уставни суд је иницијативу, сагласно одредбама чл. 33. до 35. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС) доставио Министарству унутрашњих послова и Министарству правде и државне управе, ради давања одговора на наводе иницијативе.

Министарство унутрашњих послова, позивајући се на оспорене одредбе члана 7. Правилника и члана 75. Закона о полицији, у одговору истиче: „Неспорно је да послове у вези са казненом евиденцијом као посебном збирком личних података обавља Министарство унутрашњих послова и то на основу Правилника о казненој евиденцији („Службени лист СФРЈ" број 5/79 од 02.02.1979. године) који је у многим деловима превазиђен и практично неприменљив у пракси. Имајући у виду наведено, чињеницу да МУП казнену евиденцију формира искључиво на бази података које достављају судови, органи за извршење кривичних санкција и органи надлежни за давање амнестије и помиловања, као и да би евиденције о одлукама судова и изреченим кривичним санкцијама требало да води министарство надлежно за послове правосуђа, усвојен је Закон о одговорности правних лица за кривична дела („Службени гласник РС", број 97/08) (чланом 32. став 5.) као и Закон о малолетним учиниоцима кривичних дела и кривично правној одговорности малолетних учинилаца, (члан 37. став 1.) којом приликом је већи део казнених евиденција већ прешао у надлежност судова, чиме Министарство унутрашњих послова није више централни орган који располаже наведеним подацима. Доношењем наведених закона започет је поступак преношења казнених евиденција у министарство које је и надлежно за њихово вођење те ће у складу са тим и евиденције које су остале у овом министарству за интерну употребу а које прописује члан 7. став 2. Правилника такође бити у одређеном року пренете у надлежно министарство, имајући у виду чињеницу да је министар правде решењем Број: 110-00-64/2013-5 од 05.06.2013. године, формирао Радну групу за израду подзаконског акта, односно Уредбе о начину вођења казнене евиденције а која би наведену материју у потпуности регулисала у складу са постојећим правним оквиром“. Имајући у виду наведено, и чињеницу да је доносилац оспореног Правилника Министарство правде и државне управе, предложено је Уставном суду да застане са поступком како би доносилац оспореног акта у одређеном року отклонио уочене незаконитости.

Министарство правде и државне управе је такође доставило одговор наводећи „да су основани наводи из иницијативе којима се указује на одређена, спорна уставноправна питања, поводом оспорених одредаба Правилника. Сагласни су да је „најцелисходније решење за отклањање уставноправних питања и евентуалне науставности и незаконитости, измена оспорених одредаба Правилника, а из разлога што би у случају да се одлуком Уставног суда утврди неуставност и незаконитост тих одредаба, могла би да настане правна празнина, при чему би један део казнене евиденције остао неуређен, што би могло да доведе до штетних последица за рад државних органа“. Такође су навели да су у току активности на изради подзаконског акта из члана 279. Законика о кривичном поступку, као и активности на изменама и допунама Закона о малолетним учиниоца кривичних дела и кривичноправној заштити малолетних лица и подзаконских аката донетих на основу овог закона. Предложили су да се, у складу са чланом 55. Закона о Уставном суду, застане са поступком.

Закључком ИУо-194/2013 од 4. децембра 2013. године, Уставни суд је, сагласно члану 55. Закона о Уставном суду застао са поступком оцене уставности и законитости оспореног акта, дајући могућност доносиоцу оспореног Правилника да у року од шест месеци од дана пријема Закључка, Правилник усагласи са Уставом и законом и да у истом року обавести Суд о поступању по овом Закључку. Уставни суд констатује да у остављеном року, а ни накнадно, по ургенцијама овог суда није поступљено. Такође, Суд констатује да активности на изради подзаконског акта из члана 279. Законика о кривичном поступку и изради закона о изменама и допунама Закона о малолетним учиниоца кривичних дела и кривичноправној заштити малолетних лица и подзаконских аката донетих на основу овог закона нису окончане. Стога је Уставни суд, сагласно члану 55. став 2. Закона о Уставном суду наставио поступак.

ИИ

У спроведеном поступку, Уставни суд је утврдио, да је Правилник о начину вођења евиденције о изреченим васпитним мерама и казни малолетничког затвора („Службени гласник РС“, број 63/06) који је донео Министар правде, објављен 21. јула 2006. године у „Службеном гласнику РС“, и да је ступио на снагу осмог дана од дана објављивања, односно 29. јула 2006. године.

Оспорени Правилник је донет на основу члана 37. став 2. и члана 167. став 3. Закона о малолетним учиниоцима кривичних дела и кривичноправној заштити малолетних лица („Службени гласник РС", број 85/05), којима је прописано да се начин вођења евиденције о изреченим васпитним мерама и казни малолетничког затвора одређује посебним актом (члан 37. став 2.), с тим што ће подзаконске акте, поред осталих, из члана 37. став 2. донети министар надлежан за правосуђе (члан 167. став 3.).

Уставни суд констатује да је Закон у коме је садржан правни основ за доношење оспореног Правилника, донет у време важења Устава из 1990. године, који је чланом 20. Устава јемчио заштиту тајности података о личности и утврђивао да се прикупљање, обрада и коришћење података о личности уређује законом, и да Закон није усклађиван са Уставом из 2006. године.

Оспореним Правилником прописано је: да евиденцију о васпитним мерама и казни малолетничког затвора (у даљем тексту: кривичне санкције) изреченим малолетницима и пунолетним лицима на која су примењене одредбе о малолетницима (у даљем тексту: малолетници) из чл. 40. и 41. Закона о малолетним учиниоцима кривичних дела и кривичноправној заштити малолетних лица (у даљем тексту: Закон) води суд који је овим лицима судио у првом степену, а статистичке податке о изреченим кривичним санкцијама првостепени суд доставља путем одговарајућих упитника, који не садрже податке о идентитету малолетника, Републичком заводу за статистику (члан 1.). Оспореним одредбама члана 2. Правилника прописано је да се подаци на основу евиденције из члана 1. овог правилника о изреченим васпитним мерама могу дати само надлежном суду, јавном тужилаштву и органу старатељства (у даљем тексту: центар за социјални рад) у вези са поступцима који се воде према лицима којима је раније била изречена васпитна мера, а изузетно, на образложени захтев, по посебној одлуци судије за малолетинике и другим субјектима (став 1.), да је у случајевима предвиђеним у члану 27. став 2. Закона забрањено давање података о изреченим васпитним мерама (став 2.). Одредбама члана 3. Правилника прописано је да се подаци о осуди на казну малолетничког затвора не могу дати никоме, осим у случајевима предвиђеним у члану 102. став 2. Кривичног законика; а кад се стичу услови из члана 102. став 2. Кривичног законика, подаци о изреченој казни малолетничког затвора могу се дати само суду, јавном тужиоцу и органу унутрашњих послова у вези са кривичним поступком против лица које је раније било осуђено на казну малолетничког затвора, органу за извршење кривичних санкција и органу који учествује у поступку давања амнестије, помиловања, рехабилитације или одлучивања о престанку правних последица осуде, као и центру за социјални рад, кад је то потребно за вршење послова из њихове надлежности. Према одредбама члана 4. Правилника, за вођење евиденције о изреченим кривичним санкцијама формира се посебни уписник, у складу са захтевима из Судског пословника, у који се, по редним бројевима уписа, у одговарајуће рубрике, уносе следећи подаци: 1) ЈМБГ, име, име једног родитеља и презиме малолетника; 2) дан, месец, година и место рођења малолетника; 3) адреса последњег пребивалишта или боравишта малолетника, податак о надлежном центру за социјални рад; 4) раније изречена санкција - суд, број предмета, санкција и од када, извршена: да - не; 5) врста изречене санкције, ознака (Км, К...) и датум кад је одлука суда постала правноснажна; 6) датум почетка извршења; 7) датум кад је престало извршење санкције (због истека рока, обустављања, измене, условног отпуста, помиловања и сл.); 8) напомене, а према одредби члана 5. Правилника евиденцију о изреченим кривичним санкцијама води уписничар који обавља административне послове у суду који је малолетнику судио у првом степену. Одредбама члана 6. Правилника прописано је да је судија за малолетнике, сам или уз помоћ стручног лица, ако га има у суду (члан 64. став 2. Закона), дужан да прати вођење евиденције о изреченим кривичним санкцијама, проверава уписе и благовремено разрешава сва спорна питања и да овај судија о свим проблемима који настану у вези са вођењем евиденције и давањем података, у смислу одредаба Закона, обавештава председника суда. Оспореним одредбама члана 7. Правилника прописано је да се евиденција према одредбама овог правилника односи на санкције изречене после ступања на снагу Закона (1. јануар 2006), као и на санкције које су на дан ступања Закона на снагу извршаване или код којих су већ текли поступци за наступање правноснажности и извршности, без обзира кад је санкција изречена (став 1.), а да евиденција о васпитним мерама изреченим малолетницима коју је у оквиру казнене евиденције водио надлежни орган унутрашњих послова остаје и даље у том органу искључиво за интерну употребу (став 2.). Чланом 8. Правилника прописано је да овај Правилник ступа на снагу осмог дана од објављивања у „Службеном гласнику Републике Србије“.

ИИИ

За оцену уставности и законитости Правилника о начину вођења евиденције о изреченим васпитним мерама и казни малолетничког затвора, по оцени Уставног суда, од значаја су одредбе Устава Републике Србије којима је утврђено: да је владавина права основна претпоставка Устава и да почива на неотуђивим људским правима и да се владавина права, поред осталог, остварује уставним јемствима људских и мањинских права и повиновањем власти Уставу и закону (члан 3.); да је правни поредак јединствен (члан 4. став 1.); да се људска и мањинска права зајемчена Уставом непосредно примењују и да се Уставом јемче, и као таква, непосредно примењују људска и мањинска права зајемчена општеприхваћеним правилима међународног права, потврђеним међународним уговорима и законима и да се законом може прописати начин остваривања ових права само ако је то Уставом изричито предвиђено или ако је то неопходно за остварење појединог права због његове природе, при чему закон ни у ком случају не сме да утиче на суштину зајемченог права (члан 18. ст. 1. и 2.); да је зајемчена заштита података о личности; да се прикупљање, држање, обрада и коришћење података о личности уређује законом, да је забрањена и кажњива употреба података о личности изван сврхе за коју су прикупљени, у складу са законом, осим за потребе вођења кривичног поступка или заштите безбедности Републике Србије, на начин предвиђен законом; да свако има право да буде обавештен о прикупљеним подацима о својој личности, у складу са законом, и право на судску заштиту због њихове злоупотребе (члан 42.); да Република Србија уређује и обезбеђује, поред осталог, прикупљање статистичких и других података од општег интереса (члан 97. тачка 11.), да је правни поредак Републике Србије јединствен, да је Устав највиши правни акт Републике Србије (члан 194. ст. 1. и 2.), те да сви подзаконски општи акти Републике Србије, општи акти организација којима су поверена јавна овлашћења, политичких странака, синдиката и удружења грађана и колективни уговори морају бити сагласни закону (члан 195. став 1.).

ИВ

Ради целовитијег сагледавања спорних уставноправних питања у овом предмету, потребно је, поред већ наведених одредаба члана 37. став 2. и члана 167. Закона о малолетним учиниоцима кривичних дела и кривичноправној заштити малолетних лица, имати у виду и друге одредбе овог закона. Најпре у одредби члана 4. Закона прописано је да се одредбе Кривичног законика, Законика о кривичном поступку, Закона о извршењу кривичних санкција и други општи прописи примењују ако нису у супротности са овим законом. Према одредбама чл. 27. и 34. Закона, подаци о изреченим васпитним мерама могу се дати само суду, јавном тужилаштву и органу старатељства (члан 27. став 1.), а не могу се давати подаци о васпитним мерама изреченим за кривична дела за које је прописана новчана казна или казна затвора до три године, ако је лице на које се подаци односе навршило двадесетједну годину (члан 27. став 2.), док се подаци о осуди на казну малолетничког затвора не могу дати никоме, осим у случајевима предвиђеним у члану 102. став 2. Кривичног законика (члан 34.). Одредбом члана 37. став 1. Закона прописано је да евиденцију о изреченим васпитним мерама и казни малолетничког затвора води суд који је судио у првом степену. Такође, одредбом члана 38. и члана 99. став 2. Закона прописано је да се одредбе о рехабилитацији из чл. 97. до 100. Кривичног законика сходно примењују и на малолетнике осуђене на казну малолетничког затвора (члан 38.), а да је првостепени суд дужан да, сходно Судском пословнику, води Контролник извршења васпитних мера и сачињава списе праћења и контроле њиховог извршења према правилнику који доноси министар надлежан за правосуђе (члан 99. став 2.) Одредбом члана 114. став 1. Закона прописано је да ако суд који је судио у првом степену није надлежан за извршење заводске мере, дужан је да извршну одлуку са изводом из матичне књиге рођених, исправом или доказом о његовом дотадашњем школовању и оспособљавању, налазом о здравственом стању, подацима о ранијем вршењу кривичних дела, вођеним поступцима и извештајима органа старатељства, достави органу надлежном за извршење у року од три дана од дана када је одлука постала извршна, а одредбом члана 161. Закона, да се одредба члана 38. овог закона о рехабилитацији осуђених учинилаца кривичних дела на казну малолетничког затвора примењује и у односу на осуђене пре ступања на снагу овог закона, уколико рехабилитација већ није наступила. Према одредбама чл. 168. и 169. Закона, даном ступања на снагу овог закона (1. јануара 2006. године) престају да важе одредбе Главе XXИX (поступак према малолетницима) Законика о кривичном поступку („Службени лист СРЈ“; бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник РС“, број 58/04).

Такође, Уставни суд је имао у виду и поједине одредбе следећих закона:

Законом о заштити података о личности („Службени гласник РС“, бр. 97/08, 104/09, 68/12 – Одлука УС и 107/12), којим су, полазећи од Уставом утврђене надлежности Републике Србије у области заштите података о личности, као и прикупљања статистичких и других података од општег интереса, уређени услови за прикупљање и обраду података о личности, права лица и заштита права лица чији се подаци прикупљају и обрађују, ограничење заштите података о личности, поступак пред надлежним органом за заштиту података о личности, обезбеђење података, евиденција, изношење података из Републике Србије и надзор над извршењем тог закона са циљем да се, у вези са обрадом података о личности, сваком физичком лицу обезбеди остваривање и заштита права на приватност и осталих права и слобода (члан 1. став 1. и члан 2.). Према члану 4. овог закона, одредбе овог закона примењују се на сваку аутоматизовану обраду, као и на обраду садржану у збирци података која се не води аутоматизовано, а обрадом података, у смислу истог закона, је свака радња предузета у вези са подацима као што су: прикупљање, бележење, преписивање, умножавање, копирање, преношење, претраживање, разврставање, похрањивање, раздвајање, укрштање, обједињавање, уподобљавање, мењање, обезбеђивање, прилагођавање, откривање путем преноса или на други начин чињење доступним, прикривање, измештање и на други начин чињење недоступним, као и спровођење других радњи у вези са наведеним подацима, без обзира да ли се врши аутоматски, полуаутоматски или на други начин (члан 3. тачка 1.). Одредбом члана 8. тачка 1) Закона изричито је наведено да обрада није дозвољена ако физичко лице није дало пристанак за обраду, односно ако се обрада врши без законског овлашћења, а чланом 13. Закона је прописано да орган власти обрађује податке без пристанка лица, ако је обрада неопходна ради обављања послова из своје надлежности одређених законом у циљу остваривања интереса националне или јавне безбедности, одбране земље, спречавања, откривања, истраге и гоњења за кривична дела, економских, односно финансијских интереса државе, заштите здравља и морала, заштите права и слобода и другог јавног интереса, а у другим случајевима на основу писменог пристанка лица. Одредбом члана 16. став 1. Закона, прописани су нарочито осетљиви подаци, међу којима је и податак о осуди за кривично дело. Одредбом члана 16. став 5. Закона, прописано је да начин архивирања и мере заштите, нарочито осетљивих података из ст. 1. и 2. члана 16, уз претходно прибављено мишљење Повереника за информације од јавног значаја и заштиту података о личности, уређује Влада.

Одредбама члана 102. Кривичног законика („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09, 111/09, 121/12, 104/13 и 108/14), а на чију примену упућује члан 4. Закона о малолетним учиниоцима кривичних дела и кривичноправној заштити малолетних лица, прописан је садржај и давање података из казнене евиденције, тако што је, поред осталог, утврђено: да казнена евиденција садржи личне податке о учиниоцу кривичног дела, о кривичном делу за који је осуђен, податке о казни, условној осуди, судској опомени, ослобођења од казне и опроштеној казни, као и податке о правним последицама осуде, а да се у казнену евиденцију уносе и касније измене података садржаних у казненој евиденцији, подаци о издржавању казне, као и поништење евиденција о погрешној осуди (став 1.), да се подаци из казнених евиденција могу дати само суду, јавном тужиоцу и полицији у вези са кривичним поступком који се води против лица који је раније било осуђено, органу за извршење кривичних санкција и органу који учествује у поступку давања амнестије, помиловања, рехабилитације или одлучивања о престанку правних последица осуде, као и органима старатељства, кад је то потребно за вршење послова из њихове надлежност, те да се подаци из казнене евиденције могу дати и другим државним органима који су надлежни за откривање и спречавање извршења кривичних дела, када је то посебним законом прописано (став 2.), а да се подаци из казнене евиденције, могу, на образложен захтев, дати и државном органу, предузећу, другој организацији или предузетнику, ако још трају правне последице осуде или мере безбедности и ако за то постоји оправдани интерес заснован на закону (став 3.).

Одредбом члана 279. Законика о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13 и 55/14) прописано је да начин вођења казнене евиденције уређује Влада, а према члану 606. Законика, подзаконски прописи предвиђени овим закоником требали су бити донети у року од шест месеци од дана ступања на снагу овог законика. Уставни суд констатује да је овај законик ступио на снагу осмог дана од дана објављеивања, односно 6. октобра 2011. године, а да наведени пропис о начину вођења евиденције још увек није донет.

Чланом 75. Закона о полицији ("Службени гласник РС", бр. 101/05, 63/09 - Одлука УС 92/11 и 64/15). прописано је да полиција прикупља, обрађује и користи личне податке, обезбеђује заштиту и води евиденције о личним и другим подацима на чије је прикупљање овлашћена овим законом ради спречавања и откривања кривичних дела и прекршаја и ради проналажења њихових учинилаца (став 1.). Друге податке о личности полиција може прикупљати, обрађивати и користити само ако је за то овлашћена другим законом и ако обезбеђује законом утврђену заштиту тих података (став 2); овлашћено службено лице податке о личности до којих дође у вршењу службе чува као поверљиве, користи их и њима рукује, у складу са законом. (став 3.).

Одредбама члана 32. Закона о одговорности правних лица за кривична дела („Службени гласник РС“, број 97/08), са рубрумом „Давање података из казнене евиденције“, прописано је: да казнена евиденција садржи следеће податке: назив, седиште и делатност правних лица, регистарски и матични број, податке о учињеном кривичном делу, о казни, условној осуди, мери безбедности, податке о одговорном лицу које је учинило кривично дело због којег је осуђено правно лице, податке о опроштеним казнама које се односе на правно лице за које се казнена евиденција води и правним последицама осуде, касније измене података садржаних у казненој евиденцији, податке о извршеној казни и поништењу евиденције о погрешној осуди (став 1.); да се подаци из казнене евиденције могу дати само суду, јавном тужиоцу и полицији у вези са кривичним поступком који се води против правног лица које је раније било осуђено, органу за извршење кривичних санкција и органу који учествује у поступку давања амнестије, помиловања, рехабилитације или одлучивања о престанку правних последица осуде, када је то потребно за вршење послова из њихове надлежности (став 2.); да се подаци из казнене евиденције могу, на образложен захтев, дати и државном органу или правном лицу, ако још трају правне последице осуде или мере безбедности и ако за то постоји оправдани интерес заснован на закону (став 3.); да се правном лицу, на његов захтев, могу дати подаци о његовој осуђиваности или неосуђиваности само ако су му потребни ради остваривања права (став 4.), а да казнену евиденцију води првостепени суд на чијем подручју је седиште домаћег правног лица, односно седиште представништва или огранка страног правног лица (став 5.).

Законом о државној управи („Службени гласник РС“, бр. 79/05, 101/07, 95/10 и 99/14) прописано је: органи државне управе извршавају законе, друге прописе и опште акте Народне скупштине и Владе тако што доносе прописе, решавају у управним стварима, воде евиденције, издају јавне исправе и предузимају управне радње (у даљем тексту: извршни послови) (члан 14. став 1.); за предузимање управних радњи којима се посеже у личну слободу и безбедност, физички и психички интегритет, имовину и остала људска права и слободе органи државе управе морају имати непосредни основ у закону (члан 14. став 2.); министарства, поред осталог, доносе правилнике, а њима се разрађују поједине одредбе закона или прописа Владе (члан 15. ст. 1. и 2.).

В

Уставни суд констатује да би из члана 37. став 2. и члана 167. став 3. Закона о малолетним учиниоцима кривичних дела и кривичноправној заштити малолетних лица, који су били правни основ за доношење оспореног Правилника и назива овог правилника следило да је њим уређен само начин вођења евиденције о изреченим васпитним мерама и казни малолетничког затвора. Међутим, из садржине Правилника произлази да су њим уређена и друга питања, као што су: ко води евиденцију о кривичним санкцијама изреченим малолетницима и коме се и на који начин, достављају одговарајући статистички подаци о изреченим кривичним санкцијама (члан 1.); коме се, о чему и у вези са чим, могу дати подаци из евиденције о изреченим васпитним мерама и кад је забрањено давање тих података (члан 2.); под којим условима, коме, и у вези са чим се изузетно могу дати подаци о осуди на казну малолетничког затвора (члан 3.); како се и у складу са чим формира уписник и на који начин, те који се подаци уносе у уписник (члан 4.); ко је дужан да прати вођење евиденције и разрешава спорна питања и кога обавештава о проблемима који настану у вези са вођењем евиденције и давања података (члан 6.), на које се санкције односи евиденција и где остаје за шта се користи евиденција о васпитним мерама изреченим малолетницима коју је у оквиру казнене евиденције водио надлежни орган унутрашњих послова (члан 7.). С обзиром на овакву садржину оспореног Правилника, из које следи да се Правилником изворно уређују поједина питања прикупљања, држања, обраде и коришћења података о васпитним мерама и казни малолетничког затвора изреченим малолетницима и пунолетним лицима на која су примењене одредбе о малолетницима, и да се Правилником не разрађују питања која су уређена Законом о малолетним учиниоцима кривичних дела и кривичноправној заштити малолетних лица, те имајући у виду карактер правилника као акта којим се сагласно члану 15. став 2. Закона о државној управи, разрађују поједине одредбе закона или прописа Владе, за Суд се основано поставља питање уставности и законитости Правилника у целини.

У својој досадашњој пракси, Уставни суд је оценио да заштита података о личности представља једно од новијих права којим Устав штити приватност лица. Наиме, Устав у одредбама члана 42. ст. 1. до 3. јемчи заштиту података о личности, и утврђује да се прикупљање, држање, обрада и коришћење података о личности уређује законом, а да је забрањена и кажњива употреба података о личности изван сврхе за коју су прикупљени, у складу са законом, осим за потребе вођења кривичног поступка или заштите безбедности Републике Србије на начин предвиђен законом. Уставни суд стоји на становишту да из Устава произлази да се само законом може уредити прикупљање, држање, обрада и коришћење података. Овај став Уставни суд је до сада исказао у више својих одлука, а посебно у Одлуци ИУз-41/2010 од 30. маја 2012. године, утврдивши да одредбе члана 12. став 1. тачка 3),члана 13. и члана 14. став 2. тачка 2) Закона о заштити података о личности („Службени гласник РС“, бр. 97/08 и 104/09) нису у сагласности са Уставом, јер су у основи предвиђале могућност уређивања појединих питања у овој области и „прописом донетим у складу са законом“.

Из свега наведеног Суд је оценио да има основа за покретање поступка за утврђивање неуставности и незаконитости, не само одредаба чл. 2. и 7. Правилника о начину вођења евиденције о изреченим васпитним мерама и казни малолетничког затвора, већ и осталих одредаба Правилника, те је на основу одредаба члана 168. став 1. Устава и члана 50. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС”, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др.закон и 103/15), а у вези са одредбом члана 54. став 1. истог закона, покренуо поступак за оцену уставности свих одредаба Правилника. Стога је Суд, сагласно одредби члана 53. став 1. Закона о Уставном суду, решио као у тачки 1. изреке. Сагласно члану 33. став 1. истог Закона, Суд је у тач. 2. и 3. изреке закључио да ово решење достави Министарству правде као доносиоцу оспореног Правилника на одговор, са роком за давање одговора од 60 дана од дана пријема овог решења.

ВИ

Уставни суд подсећа да су Закон о малолетним учиниоцима кривичних дела и кривичноправној заштити малолетних лица који је основ за доношење оспореног Правилника о начину вођења евиденције о изреченим васпитним мерама и казни малолетничког затвора и сам Правилник, донети у време важења Устава из 1990. године и да нису усклађивани са важећим Уставом (и ако је општи рок за усклађивање закона са Уставом, сагласно члану 15. Уставног закона за спровођење Устава Републике Србије, истекао још 31. децембра 2008. године). Из члана 42. став 2. Устава неспорно следи, да се прикупљање, држање, обрада и коришћење података о личности уређује законом. Међутим, важећи Закон о малолетним учиниоцима кривичних дела садржи само одредбе о томе коме се (не) могу дати подаци о изреченим васпитним мерама, и ко води евиденцију о изреченим васпитним мерама и казни малолетничког затвора, с тим што се овлашћује министар надлежан за правосуђе да уреди начин вођења евиденције [1].

С обзиром на наведено, као и чињеницу да закони који се у смислу Закона примењују супсидијарно на малолетне учиниоце кривичних дела и кривичноправну заштиту малолетних лица, не уређују ко врши обраду података, нити је опредељена сврха, садржаја евиденције о изреченим васпитним мерама и казни малолетничког затвора, начин прикупљања и чувања података, рокови чувања и употребе података, нити шта бива са збиркама података које су успостављене и којима располажу органи власти о санкцијама изреченим и извршеним пре ступања на снагу овог закона и сл, то по оцени Уставног суда, може довести у питање остваривање Уставом зајемченог права на заштиту података о личности малолетних учинилаца кривичних дела којима су изречене васпитне мере или казна малолетничког затвора и пунолетних лица на која су примењене одредбе Закона о малолетним учиниоцима кривичних дела и кривичноправној заштити малолетних лица. Имајући у виду изложено, Уставни суд је закључио да, сагласно одредби члана 105. Закона о Уставном суду, укаже Народној скупштини на уочене проблеме у остваривању уставности и законитости и потребу доношења и измену закона у овој области.

ВИИ

На основу изложеног и одредаба члана 42а став 1. тачка 3) и члана 46. тачка 1) Закона о Уставном суду, Уставни суд је донео Решење као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК

УСТАВНОГ СУДА

Весна Илић Прелић

[1] Иначе, Закоником о кривичном поступку који је на снази, за уређивање начина вођења казнене евиденције овлашћена је Влада.