Када међу странкама није било нити спорно током поступка, да тужена није тужиљама писмено отказала радни однос, онда је ваљано одлучено да се тужбени захтев усвоји већ само због тога.
То зато јер је у случају престанка радног односа отказом (а то вреди и за случај отказа по основи чл. 47. тач. 1. тач. 8. Закона о радним односима радника запослених код радних људи који самостално обављају делатност личним радом средствима у власништву грађана и код грађанско правних физичких особа-"Народне новине" бр. 20/77, 25/79. и 10/83.), обавеза послодавца, да отказ раднику достави поштом препоручено или непосредним уручењем.
Кад тако неспорно није поступљено у конкретном случају, онда се на основи само закона сматра да отказ нити не постоји (чл. 49. тач. 3. већ наведеног закона), а нити је радни однос тужиљама због тога престао.
Тврдње из ревизије, да у случају престанка обављања делатности послодавца радни однос радника престаје самим престанком обављања делатности, такође немају основе, јер је и у том случају обавеза послодавца да поступи на начин утврђен у одредбама чл. 48. и 49. тач. 2. и 3. наведеног Закона, тј. да да отказ раднику који треба бити образложен у писменој форми.
У таквом случају послодавац једино може одредити краћи отказани рок од уговореног или законом прописаног, но међутим, и у таквом случају радни однос не може престати пре истека отказаног рока који пак не може бити краћи од 15 дана (чл. 60. тач. 1. наведеног Закона).