Предмет тужбеног захтева је утврђење да стан представља брачну тековину тужиоца и његове сада покојне супруге са по 1/2 и да је делимично ништав уговор о купопродаји стана којим је његова сада пок. супруга отуђила 1/2 идеалног дела туженог.
Након утврђења одређеног чињеничног стања, нижестепени судови су закључили да предметни стан представља брачну тековину тужиоца и његове сада пок. супруге са по 1/2 и да је отуђење целог стана туженом од стране једног од сувласника-брачних другова ништаво у смислу чл. 103. ЗОО-Закона о облигационим односима.
Поступајући на овакав начин нижестепени судови су учинили битну повреду одредаба парничног поступка из чл. 354. ст. 2. тачка 10 (11) ЗПП, јер је као тужени у овој парници означен само купац предметног стана, иако се тражи поништај уговора, па су неминовно морале бити тужбом обухваћене обе стране уговорнице.
Овако је ништавост уговора суд утврдио у односу само на купца зато што је продавац умро.
Међутим, уместо умрлог продавца морали су у овом спору да се појаве на стражи туженог његови законски наследници који се с обзиром на предмет спора, налазе у недељивом правном односу са купцем, а уговор се не може поништити само према једној стражи, а остати на снази према другој.
Ово са разлога што су обе уговорне стране морале бити обухваћене процесном заједницом пасивних, нужних, јединствених супарничара јер се без тога не може образовати стварна легитимација туженог.
Из наведених разлога ревизијски суд је укинуо одлуке нижестепених судова.