Застарелост није привилегија за учиниоца, већ институт донесен због опортунитета па се питање примене блажег закона, у смислу чл. 4. ст. 2. КЗ СФРЈ, не поставља у односу на питање застаревања.
Према томе застарелост се - апсолутна - ако по ранијем закону није ступила до часа одлучивања, оцењује према новом закону, и кад је новим законом продужен рок застарелости, и онда кад би застарелост била чак новим законом и сасвим укинута.