Неоснована је жалба тужиоца у делу у ком побија првостепену пресуду у ставу 1. изреке.
То је у ствари решење којим је првостепени суд одбацио тужбу за проглашење недопустивим решења о извршењу са ваљаним образложењем да се оваква тужба може поднети само до окончања извршног поступка.
Правилно је првостепени суд применио одредбе чл. 56. и 57. ЗИП и то на основу чињеница које је сам тужилац у тужби навео.
По наведеним законским одредбама лице које тврди да у погледу предмета извршења има такво право које спречава извршење, може поднети до окончања извршног поступка, а ако спорност не буде отклоњена у извршном поступку онда се треће лице упућује на парницу.
У конкретном случају сам тужилац је у тужби навео да је приговор на решење о извршењу поднео у извршном поступку, након што је поступак принудног извршења спроведен, што значи да је извршни поступак окончан.
Сви остали жалбени наводи су без утицаја на правилност и законитост одлуке првостепеног суда о одбацивању тужбе у делу у ком тужилац тражи проглашење да је недопустивост извршење које је већ спроведено, и зато се у овом делу жалба тужиоца одбија као неоснована, а првостепена одлука-решење потврђује по члану 380. ст. 1. тач. 2. ЗПП у ставу И изреке првостепене одлуке.