Према стању у списима тужилац је тужбом - - предлогом за извршење на основу веродостојне исправе тражио наплату неизмирених рачуна по основу извршених услуга из области комуналне делатности и то за извршене услуге грејања, одржавања чистоће и за потрошену воду. Тужени је у току првостепеног поступка истакао приговор застарелости истичући да је тужба поднета по протеку законског рока од годину дана, те да је стога тужиочево потраживање по цитираном основу застарело, па је стога правилно првостепени суд имајући у виду да се ради о материјално правном приговору у току поступка, на основу утврђених чињеница ценио основаност истакнутог приговора, јер од његове основаности зависи и одлука о тужбеном захтеву. Правилно је примењено материјално право на утврђено чињенично стање, када је истакнути приговор застарелости цењен као неоснован од стране првостепеног суда, јер није протекао законом одређени рок у коме је тужилац могао захтевати испуњење обавезе. Међу парничним странкама је спорно тужиочево право на наплату цене за испоручену топлотну енергију и за потрошену воду, с обзиром на то да је тужени још у приговору на решење о извршењу на основу веродостојне исправе донето по предлогу повериоца - овде тужиоца истакао да тужиочево потраживање оспорава због приговора неисправности водомера којим је регистрована потрошња воде већа од стварно утрошене и због неквалитетне испоруке топлотне енергије за период на који се односи потраживање. Спорно је такође утврђивање правног основа за постојање дужничко-поверилачког односа између тужиоца и туженог. При неспорној чињеници да тужени у току првостепеног поступка није пружио ниједан писмени доказ о извршеној рекламацији у смислу одредбе члана 9. Одлуке о начину и условима производње, испоруке и коришћења топлотне енергије и у смислу одредбе члана 18. Закона о комуналним делатностима односно с обзиром да тужени у току поступка није пружио доказе да је код тужиоца као испоручиоца топлотне енергије и воде рекламирао неквалитетну испоруку топлотне енергије односно цене за воду регистроване као потрошене на спорном водомеру, то је тужени као корисник топлотне енергије и утрошене воде дужан да плати накнаду тужиоцу, као испоручиоцу. Неосновано се у жалби наводи да тужилац без правног основа потражује утужени износ. Наиме, утврђено је да је тужилац испоручивао туженом воду и топлотну енергију, а тужени је исту без икакве резерве и рекламације користио и оваквом конклудетном радњом уговор је закључен. Како је тужилац испунио своју обавезу и извршио услугу грејања и испоруке воде, то је основано тужиочево потраживање, па је првостепени суд правилном одлуком одлучио о тужбеном захтеву. Дакле, тужени је као корисник грејања и воде дужан да плати цену за испоручену топлотну енергију и цену за регистровану потрошњу воде по испорученим рачунима, јер не може захтевати одговарајуће снижење цене због неквалитетно извршене услуге, ако није писмено рекламирао да је грејање било недовољно односно да је регистрована потрошња воде већа од стварно утрошене. Тужени није доставио доказе о наведеној рекламацији, иако је терет доказивања наведених чињеница на њему. Стога правилно налази првостепени суд да је тужилац имао основа за фактурисање износа цене за испоручену топлотну енергију и воду. Наиме, тужени би стекао право да плати одговарајући део накнаде сразмеран квалитету пружених услуга односно тужени би био дужан тужиоцу умањени износ накнаде сразмеран претпостављеном квалитету пружених услуга, да је доставио релевантне, поуздане доказе да није користио топлотну енергију у означеном периоду односно да је писмено рекламирао лош квалитет пружених услуга. Како тужилац није доставио релевантне писмене доказе на напред наведене околности, то је по правилном становишту првостепеног суда тужилац стекао право на наплату накнаде за испоручену топлотну енергију и воду. Тужени се у жалби основано позива на то да тужилац не може и нема право и овлашћење да силом намеће другоме његове услуге грејања, "јер је испорука топлотне енергије законска обавеза тужиоца, али коришћење топлотне енергије није законска обавеза туженог, већ је то право туженог, а не временски неограничена обавеза туженог, чији престанак би зависио искључиво од тужиоца. Међутим, остварење корисниковог законског права на отказ услуге грејања зависи искључиво од техничких могућности испоручиоца топлотне енергије да на основу отказа искључи корисника из система грејања. Само ако такве могућности нема, корисник је у обавези да и даље плаћа накнаду за топлотну енергију која му се испоручује против његове воље изражене у отказу. Међутим, како тужени није пружио ниједан писмени доказ у погледу захтева за искључење из система грејања, то је у конкретном случају тужени дужан да плати испоручену топлотну енергију, иако му је испоручена против његове воље. Наводи туженог да се на околности да ли је тужени могао уопште имати грејање и на околности фактурисаних и стварно утрошених количина воде, те исправности водомера, морало спровести вештачење, нису разматрани у поступку по жалби, јер исти нису изношени у току првостепеног поступка односно до закључења главне расправе, па стога сходно члану 496а. ЗПП, у жалби могу бити изнети само уколико тужилац докаже да их није могао без своје кривице изнети односно предложити до закључења главне расправе.
Следствено томе, из приложених и изведених доказа може се закључити да је тужени преузео на себе обавезу да исплати цену за испоручену топлотну енергију и воду, по приложеним рачунима, из којих разлога суд налази да су жалбени наводи неосновани односно непотврђени другим правно релевантним доказима. Стога је првостепени суд, имајући у виду да је испоруком топлотне енергије и воде туженом, за њега настала обавеза плаћања, те да он сходно члану 219. ЗПП, није доставио доказе да је измирио своје уговорне обавезе, а терет доказивања је био на њему, правилно обавезао туженог да тужиоцу плати цену за извршене комуналне услуге, уз затезну камату за период доцње, све сходно члану 277. ЗОО. Дакле, правилно је на утврђено чињенично стање првостепени суд применио материјално право када је сходно члану 277. Закона о облигационим односима обавезао туженог на плаћање затезне камате по законској стопи за означене периоде доцње у измирењу рачуна тужиоцу, имајући у виду да се ради о потраживањима на име услуга које се повремено обрачунавају, с обзиром да висина дуга по сваком појединачном рачуну није унапред позната туженику, већ тужени доставом рачуна бива обавештен о висини свог дуговања по том основу, а имајући у виду да тужени није спорио доспелост дуговања односно пријем наведених рачуна.