Неспорно је током поступка било да су парничне странке закључиле уговор бр. 83/99 од 2. 7. 1999. године о измирењу доспелих обавеза по рачунима тужиоца бр. 73178-74036 у износу од 734. 165, 22 динара.
Међу странкама је било спорно да ли је тај уговор фиктиван и да ли производи правно дејство, као и да ли је тужени уговором о асигнацији бр. 11 од 21. 11. 1999. године измирио обавезу према тужиоцу.
На напред утврђено чињенично стање правилно је другостепени суд применио материјално право када је одбио жалбу туженог и потврдио првостепену пресуду којом је тужени обавезан да тужиоцу плати износ од 734. 165, 22 динара са затезном каматом и трошковима спора, јер је на основу изведених доказа утврђено да је тужени примио робу и да исту није платио.
Навод туженог у ревизији да суд није правилно ценио уговор о асигнацији и да је према Уговору бр. 11 од 21. 11. 1999. године обавезу према тужиоцу требао да изврши "Нистал" Чачак, тужени је истицао и током првостепеног поступка и нижестепени судови су тај навод правилно оценили да је без значаја и утицаја за одлуку о тужбеном захтеву.
Према наведеном .
Уговору тужени је асигнант-упутилац, "Нистал" Чачак је упућеник-асигнат, а тужилац прималац упута асигнатар.
Према наведеном уговору који су потписали и оверили све три странке из уговора, упућеник "Нистал" из Чачка је прихватио да тужиоцу плати 700. 000, 00 динара.
Према чл. 1026. ЗОО кад је поверилац пристао на упут учињен од његовог дужника у циљу испуњења обавезе, та обавеза не престаје ако није друкчије уговорено, ни његовим пристанком на упут, ни прихватањем од стране упућеника, него тек испуњењем од стране упућеника.
Проведеним доказима, на основу налаза и мишљења вештака је утврђено да нема доказа да је наведени уговор и реализован, те је правилан закључак нижестепених судова да је тужени као дужник дужан да измири обавезу плаћања чија висина и није спорна, за робу коју је примио.
Упућивање АСИГНАЦИЈА