Новчана накнада за убране плодове које је несавестан држалац потрошио, отуђио или уништио, као и за плодове које је пропустио да убере, одређује се према ценама у време доношења судске одлуке.
Потраживање ове накнаде као и захтев за предају убраних плодова застарева у року из чл. 40. став 1. ЗОСПО-Закона о основним својинско-правним односима.
Рок застарелости прописан у члану 40. став 1. ЗОСПО-Закон о основним својинско-правним односима не односи се на захтев за предају убраних плодова који по својим особинама представљају индивидуално одређену ствар.
Право власника стварида од несавесног држаоца захтева предају таквих плодова може се остварити тужбама за заштиту права својине које не застаревају.
Образложење
Власник има право да своју ствар држи, да се њоме користи и да њоме располаже у границама одређеним законом, а свако је дужан да се уздржава од повреде права својине другог лица (чл. 3. ЗОСПО-Закона о основним својинско-правним односима). Како је предмет разматрања, поред осталог, и правна природа грађанско-правног односа између власника и несавесног држаоца ствари, који настаје поводом плодова што их је ствар дала, то се поставља питање о каквом се захтеву ради када власник ствари остварује плодове од несавесног држаоца (чл. 39. ЗОСПО, став 1. Закона), односно о каквој се накнади ради када власник ствари остварује вредност убраних плодова које је несавесни држалац потрошио, отуђио или уништио, као и вредност плодова које је пропустио да убере (чл. 39. став 2. Закона). Несавестан држалац ствари дужан је да преда власнику ствари све убране постојеће плодове, а исто тако и неубране плодове, али заједно са главном ствари (чл. 39. ЗОСПО, став 1.). Према томе, плодови могу бити "на грани" и убрани.
Како је неубрани плод саставни део индивидуално одређене ствари, он дели судбину виндикације са том ствари.
Но, "убрани плодови" предвиђени у члану 39. став 1. Закона јесу само они који су одређени по роду, а не индивидуално одређени.
Ови последњи потпадају под режим регулативе из чл. 37. Закона.
Осим тога, реч је о плодовима "ин натурам" а не и о цивилним плодовима, што следи из самог текста чл. 39. став 2. Закона, који предвиђа да је несавестан држалац дужан да накнади вредност убраних плодова, што се очигледно не односи и на цивилне плодове.
Да је власник био у поседу ствари, убрао би очекиваже плодове, те како је у томе био спречен од несавесног држаоца, он је обавезан да власнику преда плодове "ин натурам", по роду, што значи, по врсти, броју и количини, пошто одређени плодови нису индивидуално одређене ствари, што у ствари значи накнаду материјалне штете успоставом ранијег стања у природи (натурална реституција-чл. 185. ЗОО, став 1.-Закона о облигационим односима). Кад је реч о накнади за убране плодове које је несавестан држалац потрошио, отуђио, уништио или је пропустио да их убере, такође стоје услови одговорности за накнаду штете, прво, власнику је умањена имовина за вредност коју означава и сам закон, друго, кривица несавесног држаоца не састоји се само у томе што их је убрао као туђе, што је иначе једно од овлашћења права својине и припада само власнику, већ и што их је потрошио, уништио, отуђио, односно што је пропустио да их убере.
У ствари, ради се о облигационо-правној природи потраживања, које поред накнаде за проузроковану штету може имати и карактер стицања без основа.
Има и мишљења да је у питању облигација која непосредно следи из самог закона.
Пропис чл. 40. став 1. Закона у делу који регулише рокзастарелости потраживања од три године за захтев за предају убраних плодова, односи се само на плодове одређене по роду, јер само такав захтев као облигационоправни може застарети.
Кад је у питању плод индивидуално одређен (нпр. теле од краве) онда се он може виндицирати стварно-правном тужбом, а стварно-правни виндикациони захтев не застарева.
На захтев ради предаје постојећих убраних генеричких плодова односно на захтев на њихову накнаду примењује се као специјални пропис члан 40. став 1. Закона, па се искључује примена одредбе Закона о облигационим односима о застарелости потраживања.
Када су у питању плодови који још нису убрани, они још нису самостална ствар, него су саставни део плодоносне ствари, па се не може тражити нити њихова предаја, нити накнада.
Могу се од стране власника виндицирати само са плодоносном ствари.
Висина накнаде вредности и убраних плодова које је несавестан држалац потрошио, отуђио или уништио, као и вредности плодова које је пропустио да убере, одређује се према ценама у време доношења судске одлуке.
Ово без обзира на то да ли је у питању накнада штете у ком случају би се имао применити пропис чл. 189. ЗОО, став 2.-Закона о облигационим односима, или је реч о стицању без основа или о посебној облигацији која извире непосредно из закона.
Јер, када по члану 39. став 1. Закона власник ствари од које потичу плодови има право на предају постојећих плодова, ради потпуности накнаде и равноправности поверилаца, он има право на накнаду непостојећих плодова према ценама на дан доношења судске одлуке.
Овде није место за разматрање питања да ли се дан доношења судске одлуке увек поклапа са даном доношења првостепене судске одлуке или, кад се отвори другостепена расправа, са даном доношења судске одлуке на основу другостепене расправе.