Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, др Драгиша Слијепчевић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Гојка Стевановића из Ивањице, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 24. фебруара 2010. године, донео је

ОДЛУКУ

1. Усваја се уставна жалба Гојка Стевановића и утврђује се да је у парничном поступку који се водио пред Општинским судом у Ивањици у предмету П. 220/99 повређено право подносиоца уставне жалбе на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије.

2. Усваја се уставна жалба Гојка Стевановића и утврђује да је решењем Општинског суда у Ивањици П. 220/99 од 1. новембра 2006. године и решењем Окружног суда у Ужицу Гж. 426/07 од 19. новембра 2007. године повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије.

3. Ова Одлука ће се објавити у „Службеном гласнику Републике Србије“.

Образложење

1. Гојко Стевановић из Ивањице је 15. јануара 2008. године, преко пуномоћника, адвоката Петра Лукачевића из Ивањице, поднео Уставном суду уставну жалбу против решења Општинског суда у Ивањици П. 220/99 од 1. новембра 2006. године и решења Окружног суда у Ужицу Гж. 426/07 од 19. новембра 2007. године, због повреде права из чл. 3, 21. и 32. Устава Републике Србије.

Подносилац уставне жалбе наводи да је 1996. године поднео Општинском суду у Ивањици тужбу због сметања поседа и да је, и поред тога што је суд био дужан да хитно поступа у овој правној ствари, сагласно одредбама Закона о парничном поступку, парнични поступак трајао 11 година, због чега сматра да је повређено његово право на суђење у разумном року. Истиче и да у образложењу оспореног првостепеног решења суд није навео материјалноправну одредбу одговарајућег закона на основу које је одбио његов тужбени захтев у делу у коме је тражио отклањање последица утврђеног сметања, тј. враћање у пређашње стање и да је “овакво поступање незабележено и да је таква ситуација у овој врсти спора немогућа“. Напомиње и да другостепени суд у поступку по жалби није ценио наводе подносиоца уставне жалбе о арбитрерној примени права од стране првостепеног суда и да је тиме повређено и његово право на правично суђење. Подносилац уставне жалбе предлаже да Уставни суд усвоји уставну жалбу и поништи оспорена решења “као неуставна и незаконита“.

2. На захтев Уставног суда, Општински суд у Ивањици је 30. новембра 2009. године доставио на увид списе предмета П. 220/99 и изјашњење у коме је хронолошки изложено поступање суда у овој правној ствари.

Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.

У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.

3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у списе предмета Општинског суда у Ивањици П. 220/99 и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставноправној ствари:

Гојко Стевановић - овде подносилац уставне жалбе је 22. јула 1996. године поднео Општинском суду у Ивањици тужбу против Гојка Милутиновића и Сретена Милутиновића због сметања поседа, будући да су тужени 19. јула 1996. године истоварили земљу и дрва на путу на коме тужилац има право пролаза (тужилац је право службености стекао на основу пресуде Општинског суда у Ивањици П. 646/79 од 19. септембра 1980. године). Тужилац је предложио да суд утврди да су тужени извршили сметање његовог поседа, да наложи туженима да успоставе пређашње стање тако што ће уклонити земљу и дрва са пута који представља послужно добро и да плате тужиоцу трошкове спора. Тражио је и да суд донесе привремену меру којом ће наложити туженима да успоставе пређашње стање. Предмет је заведен под бројем П. 481/96 у наведеном општинском суду.

Општински суд у Ивањици је 23. јула 1996. године донео решење П. 481/96, којим је усвојио захтев тужиоца за одређивање привремене мере. Тужилац је поднеском од 26. јула 1996. године тражио од првостепеног суда да у потпуности спроведе привремену меру и истакао да нема основа да се мења траса пута на коме врши право службености. Такође је предложио да се допуни привремена мера, тако што ће се забранити туженима да врше радове на спорном путу и тражио да првостепени суд закаже рочиште за главну расправу.

Општински суд у Ивањици је 27. јануара 1998. године одржао прво рочиште за главну расправу у овој правној ствари, а 2. марта 1998. године донео је решење П. 481/96, којим је: у ставу И изреке усвојио тужбени захтев тужиоца и утврдио да су тужени сметали тужиоца у мирној државини права службености; у ставу ИИ изреке одбио тужбени захтев тужиоца у делу којим је тражио да тужени отклоне последице утврђеног сметања; у ставу ИИИ изреке укинуо решење П. 481/96 од 23. јула 1996. године, којим је одређена привремена мера; у ставу ИВ изреке обавезао тужене да тужиоцу на име трошкова парничног поступка исплате износ од 337,50 динара. У образложењу првостепеног решења је наведено: да су тужени истоварили земљу и дрва на путу на коме тужилац има право пролаза; да су тужени на наведени начин сметали тужиоца; да је неоснован захтев тужиоца да се као последица утврђеног сметања државине успостави пређашње стање, јер тужилац може под повољнијим условима пролазити на измењеној траси пута; да је измењена траса пута повољнија и за тужене, сагласно начелу поштеде послужног добра.

Поступајући по жалби тужиоца, Окружни суд у Ужицу је 17. фебруара 1999. године донео решење Гж. 1530/98, којим је укинуо решење Општинског суда у Ивањици П. 481/96 од 2. марта 1998. године у ст. ИИ, ИИИ и ИВ изреке и вратио предмет првостепеном суду на поновно поступање и одлучивање. У образложењу другостепеног решења је истакнуто: да је првостепени суд непотпуно утврдио чињенично стање; да се саслушањем сведока не могу у потпуности утврдити чињенице у погледу погодности проласка тужиоца измењеном трасом пута; да ће у поновном поступку првостепени суд извршити увиђај и обавити вештачење, те на несумњив начин утврдити – колика је количина земље и дрва остављена од стране тужених на спорном делу пута и колики су трошкови њиховог уклањања, да ли измењена траса пута иде преко исте послужне парцеле тужених или преко парцеле другог лица и да ли су услови проласка на измењеној траси бољи у односу на првобитну трасу пута.

Нови поступајући судија у овом предмету је 27. децембра 2001. године наложио да се другостепено решење достави парничним странкама. Предмет је заведен под бројем П. 220/99.

Тужилац је поднесцима од 1. марта, 5. априла и 12. јуна 2002. године тражио од првостепеног суда да хитно поступи у овој правној ствари и закаже рочиште за главну расправу.

У поновном поступку, Општински суд у Ивањици је извршио увиђај и извео доказе вештачењем (геометар, вештак саобраћајне струке и вештак грађевинске струке), а на рочишту за главну расправу од 25. децембра 2003. године је наложио вештаку саобраћајне струке да допуни свој налаз и мишљење и одлучио да наредно рочиште закаже након приспећа допуне налаза.

Општински суд у Ивањици је 5. јула 2006. године одржао наредно рочиште за главну расправу и поред тога што вештак саобраћајне струке није доставио допуну налаза и мишљења, а наведени вештак је тек 16. августа 2006. године поступио по трећем налогу првостепеног суда.

Исти Општински суд је 1. новембра 2006. године донео оспорено решење П. 220/99 којим је одбио тужбени захтев тужиоца да тужени уклоне постављене препреке са спорног пута. У образложењу овог решења је наведено: да је решење Општинског суда у Ивањици П. 481/96 од 2. марта 1998. године у ставу И изреке постало правоснажно и да је утврђено да су тужени сметали тужиоца у мирној државини пута; да је првостепени суд ценио налазе вештака геодетске, грађевинске и саобраћајне струке; да се измењена траса пута простире искључиво преко парцеле првотуженог и да не залази у парцелу трећег лица; да измењена траса пута представља повољнију алтернативу у односу на раније постојећи правац пута; да су трошкови уклањања земље вишеструко већи од трошкова изградње нове трасе пута; да је стога неоснован захтев тужиоца за уклањање наведених препрека и враћање пута у првобитну трасу и да нема основа да се пут доведе у неповољније стање, имајући у виду налаз вештака саобраћајне струке.

Тужилац је 24. јануара 2007. године поднео жалбу против оспореног првостепеног решења.

Окружни суд у Ужицу је 19. новембра 2007. године донео оспорено решење Гж. 426/07, којим је потврдио решење Општинског суда у Ивањици П. 220/99 од 1. новембра 2006. године и одбио жалбу тужиоца, прихватајући у целини образложење првостепеног суда и истичући да у радњама тужених на измештању трасе спорног пута преко своје парцеле нема намере сметања државине, нити противправности и да је тужиоцу омогућено да под најоптималнијим условима врши право службености на послужној парцели тужених.

4. Одредбом члана 32. став 1. Устава је утврђено да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.

Одредбама Закона о парничном поступку (“Службени гласник СФРЈ“, бр. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 и 35/91 и “Службени лист СРЈ“, бр. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 и 3/02) (у даљем тексту: раније важећи ЗПП), који је важио у време подношења тужбе у предметном парничном поступку, било је прописано: да је суд дужан да настоји да се поступак спроведе без одуговлачења и са што мање трошкова и да онемогући сваку злоупотребу права која странкама припадају у поступку (члан 10.); да ће при одређивању рокова и рочишта по тужбама због сметања поседа суд увек обраћати пажњу на потребу хитног решавања према природи сваког појединог случаја (члан 440.); да ће се расправљање о тужби због сметања поседа ограничити само на претресање и доказивање чињеница последњег стања поседа и насталог сметања и да је искључено претресање о праву на посед, о правном основу, савесности или несавесности поседа или о захтевима за накнаду штете (члан 441.); да у току поступка суд може по службеној дужности и без саслушања противне странке одредити привремене мере које се примењују у извршном поступку ради отклањања хитне опасности противправног оштећења или спречавања насиља или отклањања ненадокнадиве штете и да против овог решења није дозвољена посебна жалба (члан 442.).

Закон о парничном поступку (“Службени гласник РС“, број 125/04), који је ступио на снагу 23. фебруара 2005. године, има садржински сличне одредбе са наведеним одредбама раније важећег ЗПП које се односе на ефикасно поступање парничног суда и посебна правила поступка у парницама због сметања поседа, а одредбом члана 448. став 2. Закона је прописано да ће суд донети одлуку о тужби због сметања државине у року до 90 дана.

Одредбама Закона о основама својинскоправних односа (“Службени лист СФРЈ“, бр. 6/80 и 36/90, “Службени лист СРЈ“, број 29/96 и “Службени гласник РС“, број 115/05) је прописано: да се стварна службеност врши на начин којим се најмање оптерећује послужно добро (члан 50. став 1.); да државину права стварне службености има лице које фактички користи непокретност другог лица у обиму који одговара садржини те службености (члан 70. став 3.); да сваки држалац ствари и права има право на заштиту од узнемиравања или одузимања државине (члан 75.); да се судска заштита од узнемиравања, односно одузимања државине може тражити у року од 30 дана од дана сазнања за сметање и учиниоца, а најкасније у року од годину дана од насталог сметања (члан 77.); да суд пружа заштиту према последњем стању државине и насталом сметању, при чему није од утицаја право на државину, правни основ државине и савесност држаоца (члан 78. став 1.); да се одлуком о захтеву за заштиту од сметања државине одређују забрана даљег узнемиравања државине под претњом новчане казне, односно враћања одузете државине, као и друге мере потребне за заштиту од даљег сметања (члан 79.).

5. Оцењујући наводе и разлоге из уставне жалбе са становишта Уставом зајемченог права на суђење у разумном року, а полазећи од утврђених чињеница и околности које се односе на оспорени судски поступак, Уставни суд је утврдио да је парнични поступак покренут 22. јула 1996. године, подношењем тужбе Општинском суду у Ивањици, а да је окончан доношењем решења Окружног суда у Ужицу Гж. 426/07 од 19. новембра 2007. године.

Оцењујући период у односу на који је Уставни суд надлежан да испитује повреду права на суђење у разумном року, Суд је утврдио да је период у коме се грађанима Србије јемче права и слободе утврђене Уставом и обезбеђује уставносудска заштита у поступку по уставној жалби почео да тече 8. новембра 2006. године, даном ступања на снагу Устава Републике Србије. Међутим, полазећи од тога да судски поступак по својој природи представља јединствену целину која започиње покретањем поступка а завршава се доношењем одлуке којом се поступак окончава, Уставни суд је оценио да се ради утврђивања оправданости дужине трајања поступка мора узети у обзир и стање предмета на дан 8. новембра 2006. године и да су, у конкретном случају, испуњени услови да се приликом оцене разумности рока узме у обзир целокупан период трајања предметног судског поступка.

Када је реч о дужини трајања оспореног судског поступка, Уставни суд је утврдио да је он трајао 11 година и четири месеца, што само по себи указује на чињеницу да поступак није окончан у оквиру разумног рока. Међутим, полазећи од тога да је појам разумног трајања судског поступка релативна категорија која зависи од низа чинилаца, а пре свега од сложености чињеничних и правних питања у конкретном предмету, понашања подносиоца уставне жалбе као странке у поступку, понашања надлежних судова који воде поступак и природе захтева, односно значаја права о коме се расправља за подносиоца, Уставни суд је испитивао да ли су и у којој мери наведени критеријуми утицали на дуго трајање поступка.

Испитујући наведене критеријуме за утврђивање повреде права на суђење у разумном року, Уставни суд је оценио да у овом предмету није било сложених чињеничних и правних питања која би проузроковала дуже трајање парничног поступка. Наиме, Општински суд у Ивањици је једино требало да утврди да ли је подносилац уставне жалбе имао мирну државину права службености и да ли су га тужени ометали у вршењу фактичке власти на ствари.

Разматрајући значај предмета спора за подносиоца уставне жалбе, Уставни суд је закључио да је подносилац имао легитиман интерес да несметано користи послужно добро тужених – пут за потребу пролаза.

Оцењујући понашање подносиоца уставне жалбе у овој правној ствари, Уставни суд је утврдио да је он предузео све процесне радње да се овај парнични поступак оконча у најкраћем могућем року. Наиме, подносилац уставне жалбе је, поред осталог, присуствовао на свим рочиштима за главну расправу и у више наврата је ургирао првостепеном суду да хитно одлучи о његовом тужбеном захтеву.

Испитујући понашање судова у овој правној ствари, Уставни суд је нашао да је неделотворно и погрешно поступање првостепеног и другостепеног суда који су водили парнични поступак искључиво довело до његовог неоправданог и неразумно дугог трајања. Најпре, предметни парнични поступак је трајао више од 11 година иако је, сагласно одредбама раније важећег ЗПП и Закона о парничном поступку, суд био дужан да обрати пажњу на потребу хитног решавања спора (ваља нагласити и да је, сагласно одредби члана 448. став 2. важећег Закона о парничном поступку, суд дужан да донесе одлуку о тужби због сметања државине у року до 90 дана). Имајући у виду одредбу члана 441. раније важећег ЗПП, природу спорова због сметања поседа и суштину државинске заштите, Уставни суд је оценио да у конкретном случају првостепени суд није требало да, у смислу начела поштеде послужног добра, утврђује чињенице о премештању службености пролаза на другу трасу на парцели тужених, чиме је у значајној мери допринео дугом трајању парничног поступка. Наиме, државина се као фактичко стање штити у интересу друштвеног реда и мира, како би се спречило да један противправни акт изазове серију сличних аката, а суд у државинским (посесорним) споровима не расправља о правним питањима, чиме се обезбеђује да се правна заштита пружи по скраћеној процедури. Стога, Уставни суд сматра да је у предметном парничном поступку Општински суд у Ивањици требало искључиво да утврди да ли однос подносиоца уставне жалбе према спорном путу има карактер државине и да ли радње тужених представљају сметање државине подносиоца, а није требало да разматра захтев тужених за премештање службености пролаза, јер се о томе расправља у посебном поступку, који је петиторне природе. У том смислу, Уставни суд налази и да Окружни суд у Ужицу сноси одговорност за неразумно дуго трајање овог поступка, јер је у образложењу решења Гж. 1530/98 од 17. фебруара 1999. године наложио првостепеном суду да путем вештака одговарајуће струке утврди да ли постоје услови за измештање наведене службености. Такође, Уставни суд је увидом у списе предмета констатовао четири периода неактивности и пасивног држања поступајућих судова. Први период неактивности јесте период од годину дана и шест месеци, од 23. јула 1996. године када је Општински суд у Ивањици донео решење о привременој мери П. 481/96, до 27. јануара 1998. године када је првостепени суд одржао прво рочиште за главну расправу у овој правној ствари. Други период неактивности јесте период од две године и 11 месеци, од 17. фебруара 1999. године када је Окружни суд у Ужицу донео решење Гж. 1530/98, до 5. јануара 2002. године, када су тек парничне странке примиле наведено другостепено решење. Трећи период неактивности је период од шест месеци и 15 дана, од 30. новембра 2002. године када је геометар доставио Општинском суду у Ивањици свој налаз и мишљење, до 16. јуна 2003. године када је првостепени суд наложио наведеном вештаку да допуни налаз и мишљење. Четврти период неактивности је период од две године и четири месеца, од 25. децембра 2003. године када је првостепени суд наложио вештаку саобраћајне струке да допуни налаз и мишљење, до 5. јула 2006. године када је Општински суд у Ивањици одржао наредно рочиште за главну расправу у овој правној ствари. С обзиром на то да је вештак саобраћајне струке тек 16. августа 2006. године доставио првостепеном суду допуну налаза и мишљења, Уставни суд истиче да је основна дужност суда у парничном поступку да обезбеди да сви учесници у поступку поступају на такав начин да се избегне непотребно одуговлачење и да предузме одговарајуће мере да спречи супротно поступање. Будући да приликом одлучивања у поступку по уставној жалби Уставни суд уважава и праксу међународних институција за заштиту људских права, треба истаћи став Европског суда за људска права у Стразбуру, по коме постоји одговорност суда, тј. државе због дужине трајања вештачења (видети пресуду у предмету Зиммерман анд Стеинер против Швајцарске од 13. јула 1983. године).

Уставноправна оцена спроведеног поступка у овој правној ствари, заснована на пракси и стандардима овог суда, као и Европског суда за људска права, потврђује да је у конкретном случају повређено право подносиоца уставне жалбе на суђење у разумном року.

Имајући у виду све наведено, Уставни суд је утврдио да је подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року у парничном поступку који се водио пред Општинским судом у Ивањици у предмету П. 220/99, па је у том делу уставну жалбу усвојио, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду (“Службени гласник РС“, број 109/07), и одлучио као у тачки 1. изреке.

6. Испитујући наводе подносиоца уставне жалбе о повреди права на правично суђење, Уставни суд је имао у виду специфичност државинских спорова и суштину државинске заштите. Наиме, суд у државинским споровима утврђује једино чињенице последњег стања државине и насталог сметања, односно одузимања државине и не расправља о правним питањима попут права на државину, правном основу државине и савесности држаоца и тиме на брз и ефикасан начин обезбеђује заштиту права држаоца. Поступајући по тужби у наведеним споровима, парнични суд усваја тужбени захтев у случају када утврди настало сметање, односно одузимање државине, и, у смислу одредбе члана 78. Закона о основама својинскоправних односа, наређује да се успостави пређашње стање (предаја одузете ствари тужиоцу, предузимање радњи којима се отклања материјално стање настало сметањем државине) или обустави сметање и изриче забрану даљег сметања државине, под претњом новчане казне. У конкретном случају, Општински суд у Ивањици је оспореним решењем П. 220/99 од 1. новембра 2006. године одбио тужбени захтев подносиоца уставне жалбе којим је тражио да тужени отклоне последице насталог сметања државине, јер је, расправљајући о премештању службености пролаза, првостепени суд нашао да измењена траса спорног пута представља повољнију алтернативу, која је у интересу тужених као власника послужног добра и да су трошкови уклањања постављених препрека вишеструко већи од трошкова изградње нове трасе пута, док је Окружни суд у Ужицу оспореним решењем Гж. 426/07 од 19. новембра 2007. године одбио жалбу подносиоца и потврдио првостепено решење. Полазећи од утврђених чињеница у парничном поступку који је претходио подношењу уставне жалбе, а имајући у виду да се тужбени захтев у споровима због сметања државине односи на осуду на чинидбу и да судови у овим споровима не разматрају правна питања, Уставни суд је закључио да су првостепени и другостепени суд произвољно поступили када су оспореним решењима одбили тужбени захтев подносиоца уставне жалбе. Уставни суд сматра да се Општински суд у Ивањици, одлучујући о тужбеном захтеву подносиоца уставне жалбе, није могао задржати на констатацији да је настало сметање државине подносиоца, већ је морао у конкретном случају наложити туженима да успоставе пређашње стање. С тим у вези, Уставни суд налази да је измештање права службености одвојено питање, о којем се расправља у посебном парничном поступку и да оно не може бити од утицаја за одлучивање о основаности тужбеног захтева у државинском спору. Како у оспореним решењима нису наведене материјалноправне одредбе прописа на којима су Општински суд у Ивањици и Окружни суд у Ужицу засновали своје правно становиште у овој правној ствари, то су по оцени Уставног суда, поступајући судови произвољно применили материјално право на чињенично стање које је утврђено на основу доказа изведених током првостепеног парничног поступка. Будући да се одредбом члана 32. став 1. Устава, поред осталог, гарантује и заштита парничних странака од произвољне и арбитрерне примене права од стране судова, Уставни суд је закључио да је оспореним решењима, у конкретном случају, повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење, па је и у том делу уставну жалбу усвојио, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, и одлучио као у тачки 2. изреке.

7. Имајући у виду да је у предметном парничном поступку тужени дао сагласност да, у смислу начела поштеде послужног добра, подносилац уставне жалбе пролази измењеном трасом пута, те чињеницу да су у овој правној ствари вештаци одговарајуће струке на несумњив начин утврдили да подносилац може несметано вршити право службености на измењеној траси пута, Уставни суд је закључио да се штетне последице настале повредом права подносиоца на правично суђење не могу отклонити поништајем оспорених решења.

На основу члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 3. изреке одлучио да се правично задовољење подносиоца уставне жалбе због утврђене повреде права на суђење у разумном року и правично суђење, у конкретном случају, оствари објављивањем ове одлуке у “Службеном гласнику Републике Србије“.

8. Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је, на основу одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК

УСТАВНОГ СУДА

др Боса Ненадић