Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Горан П. Илић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби С. Ј. из Кончарева, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 7. маја 2015. године, донео је

ОДЛУКУ

Усваја се уставна жалба С. Ј. и утврђује да је у парничном поступку у коме је одлучивано о предлогу за одређивање привремене мере који је вођен пред Основним судом у Јагодини у предмету П 2. 235/11 и извршном поступку који је вођен пред Основним судом у Зрењанину у предмету И. 2584/12 повређено право подноситељке уставне жалбе на суђење у разумном року, зајемчено чланом 32. став 1. Устава Републике Србије.

Образложење

1. С. Ј. из Кончарева је , 2. јула 2012. године, поднела Уставном суду уставну жалбу због повреде права на суђење у разумном року зајемченог чланом 32. став 1. Устава Републике Србије у парничном поступку у коме је одлучивано о предлогу за одређивање привремене мере, који се водио пред Основним судом у Јагодини у предмету П. 235/11 и извршном поступку који се води пред Основним судом у Зрењанину у предмету И. 2584/12.

У уставној жалби је наведено да је подноситељка тужбу ради поверавања и издржавања детета са предлогом за издавање привремене мере - да јој се хитно преда малолетно дете, поднела 19. августа 2010. године Основном суду у Јагодини. Подноситељка уставне жалбе је детаљно образложила ток парничног поступка који је претходио одлучивању о предложеној привременој мери и истакла да је тек 9. маја 2012. године правноснажно одлучено о привременој мери. Подноситељка је навела да је 23. маја 2012. године поднела предлог за извршење решења о усвојеној привременој мери Основном суду у Зрењанину, а да је решење о извршењу донето 24. маја 2012. године, те да о поднетом приговору против тог решења још није одлучено. Подноситељка је предложила да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду права на суђење у разумном року и наложи поступајућем извршном суду да у што краћем року оконча поступак.

2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби це, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.

У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.

3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид у списе предмета Основног суда у Јагодини П2. 235/11 и списе предмета Основног суда у Зрењанину И. 2584/12 и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:

С. Ј, овде подноситељка уставне жалбе, поднела је 19. августа 2010. године Основном суду у Јагодини тужбу против туженог И. В. ради поверавања и издржавања малолетног детета, са предлогом за издавање привремене мере – хитне предаје детета. У тужби је наведено да је тужиља са малолетним дететом живела од његовог рођења, све до 30. јула 2010. године, када је тужени (отац детета) узео дете, а које се до тада није одвајало од тужиље, уз обећање да ће га у року од три дана вратити, што није учинио. По поднетој тужби формиран је предмет П2. 455/10.

Решењем Основног суда у Јагодини П2. 455/10 од 20. августа 2010. године усвојена је предложена привремена мера тужиље, овде подноситељке уставне жалбе. Против наведеног решења жалбу је уложио тужени истичући, поред осталог, и приговор литиспендениције из разлога што је он тужбу ради вршења родитељског права поднео против тужене 5. августа 2010. године Основном суду у Зрењанину. Виши суд у Јагодини је решењем Гж. 1318/10 од 31. августа 2010. године укинуо побијано решење и предмет вратио првостепеном суду на поновни поступак и одлучивање. У образложењу другостепеног решења је наведено да је судија појединац донео првостепено решење о привременој мери у поступку у вези са породичним односима, те да је тиме учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 361. Закона о парничном поступку због које је то решење морало бити укинуто.

У току предметног поступка тужени је 16. септембра 2010. године доставио суду одговор на тужбу, у коме је поновио да се поводом истог захтева већ води парница пред Основним судом у Зрењанину и предложио да се предметна тужба одбаци . Након прибављања мишљења од Центра за социјални рад Ј. и обавештења од Основног суда у Зрењанину о току поступка који се води пред тим судом, Основни суд у Јагодини је, на рочишту одржаном 15. децембра 2010. године, донео решење да се застане са поступањем у овој правној ствари до правноснажног окончања поступка пред Основним судом у Зрењанину, поводом истакнутог приговора месне ненадлежности тог суда за поступање по тужби овде туженог ради вршења родитељског права.

Напред наведени парнични поступак пред Основним судом у Зрењанину вођен је по тужби И. В. ради вршења родитељског права, која је поднета 5. августа 2010. године против тужене, овде подноситељке уставне жалбе. По наведеној тужби формиран је предмет П2. 642/10.

Решењем Основног суда у Зрењанину П2. 642/10 од 4. октобра 2010. године одбачена је тужба тужиоца, из разлога што о истом захтеву већ тече парница. Одлучујући о жалби тужиоца, Виши суд у Зрењанину је 24. новембра 2010. године донео решење Гж2. 15/10 којим усвојио жалбу и укинуо првостепено решење.

На првом рочишту за главну расправу одржаном 17. децембра 2010. године пред Основним судом у Зрењанину, тужена је поново истакла приговор месне ненаделжности, који је први пут истакла у поднеску од 17. септембра 2010. године. Решењем Основног суда у Зрењанину П2. 1141/10 од 24. децембра 2010. године одбијен је приговор месне ненадлежности као неоснован, а решењем Вишег суда у Зрењанину Гж2. 4/11 од 16. марта 2011. године усвојена је жалба тужене, укинуто првостепено решење и предмет враћен првостепеном суду на поновни поступак. Решењем Основног суда у Зрењанину П2. 1141/10 од 28. марта 2011. године усвојен је приговор месне ненадлежности као основан и одређено да се по правноснажности овог решења списи овог предмета уступе Основном суду у Јагодини на даље поступање. У току поступка прибављено је и мишљење Центра за социјални рад Ж. Решење о ненадлежности је постало правноснажно 9. јуна 2011. године, а списи предмета достављени су Основном суду у Јагодини 18. јула 2011. године. Достављени предмет заведен је у Основном суду у Јагодини под бројем П2. 235/11.

У предмету Основног суда у Јагодини П2. 455/10 тужиља, овде подноситељка уставне жалбе, доставила је 28. јула 2011. поднесак којим је обавестила поступајући суд да је Основни суд у Зрењанину одлучио о приговору месне ненадлежности, а због чега је одређен застој у поступку, предложила спајање поступака по њеној тужби и тужби туженог и захтевала да се хитно одлучи о предложеној привременој мери. На рочишту одржаном 10. августа 2011. године суд је донео решење да се о приговору месне ненадлежности, који је тужени истакао у поднеску од 2. августа 2011. године одлучи посебним решењем. Решењем Основног суда у Јагодини П2. 455/10 од 10. августа 2011. године одбијен је као неоснован приговор туженог о месној ненадлежности.

Поступајући у предмету П2. 235/11, Основни суд у Јагодини је 10. августа 2011. године донео решење о спајању парница које се воде у предметима П2. 455/10 и П2. 235/11 ради једновременог одлучивања, одређујући да ће предмет носити јединствену ознаку П2. 235/11. Након спајања парница, подноситељка уставне жалбе је имала својство тужене-противтужиље.

У даљем току поступка тужилац-противтужени је поднео жалбу против решења којим је одбијен приговор месне ненадлежности и повукао је тужбу. Решењем Вишег суда у Јагодини Гж. 1512/11 одбијена је као неоснована жалба туженог и потврђено решење Основног суда у Јагодини П2. 455/10 од 10. августа 2011. године. У току поступка одржана су три рочишта (14. септембра и 28. новембра 2011. године и 3. априла 2012. године), а два рочишта нису одржана (13. марта и 3. априла 2012. године), и то једно због одсуства судије поротника и пуномоћника тужиоца, а друго због спречености пуномоћника тужиоца да приступи на рочиште. Иначе, тужилац-противтужени и његов пуномоћник нису присуствовали ниједном од наведених рочишта. У спроведеном поступку изведени су докази саслушањем тужене-противтужиље, читањем извода из Матичне књиге рођених, читањем извештаја Центра за социјални рад Ж. и Центра за социјални рад Ј, као и читањем извештаја основне школе, а који су прибављени у току поступка.

Решењем Основног суда у Јагодини П2. 235/11 од 3. априла 2012. године усвојен је предлог тужене-противтужиље, па је ради заштите интереса заједничког детета парничних странака, малолетног З. В, одређена привремена мера којом се налаже тужиоцу-противтуженом да одмах, а најкасније у року 24 часа по пријему овог решења, изврши предају малолетног З. В. туженој-противтужиљи, а под претњом изрицања новчане казне и принудног извршења. Одлучујући о жалби туженог-противтужиоца, Виши суд у Јагодини је 9. маја 2012. године донео решење Гж. 385/12 којим је одбио као неосновану жалбу и потврдио првостепено решење Основног суда у Јагодини П2. 235/11 од 3. априла 2012. године.

Подноситељка уставне жалбе је 23. маја 2012. године, у својству извршног повериоца, поднела Основном суду у Зрењанину предлог за извршење против извршног дужника И. В, на основу правноснажн ог решења Основног суда у Јагодини П2. 235/11 од 3. априла 2012. године, тражећи да се наложи извршном дужнику да јој преда малолетно дете.

Поступајући по предлогу за извршење, Основни суд у Зрењанину је 24. маја 2012. донео решење о извршењу И. 2584/12. Против наведеног решења извршни дужник је 1. јуна 2012. године поднео приговор, а Основни суд у Зрењанину је 6. јула 2012. године донео решење Ипв. (И) 182/12 којим је усвојио приговор, укинуо решење о извршењу и предмет вратио првостепеном суду на поновни поступак. У решењу којим је одлучено о жалби је наведено да подносилац уз предлог није приложио извршну исправу снабдевену клаузулом правноснажности, као и да је предлог неуредан, те је, с обзиром на то да извршни поверилац нема пуномоћника, наложио првостепеном суду да у поновном поступку позове извршног повериоца да предлог уреди.

У поновном поступку Основни суд у Зрењанину је 31. јула 2012. године донео закључак да се предлог за извршење врати извршном повериоцу на уређење. Извршни поверилац је 15. августа 2012. године доставио суду уређен предлог. Решењем Основног суда у Зрењанину И. 2584/12 од 20. августа 2012. године одређено је предложено извршење. Против наведеног решења извршни дужник је поднео приговор, а решењем Основног суда у Зрењанину Ипв. (И) 333/12 од 24. октобра 2012. године одбијен је приговор и потврђено је решење о извршењу. Извршни поверилац је поднеском од 9. новембра 2012. године обавестио суд да извршни дужник није предао дете, те је предложио да суд настави поступак извршења. Основни суд у Зрењанину је 20. новембра 2012. године донео закључак којим је обавестио извршног повериоца да је спровођење извршења, одређено решењем овог суда И. 2584/12 од 20. августа 2012. године, ради одузимања малолетног З. В. од извршног дужника и предаје извршном повериоцу заказано за 5. децембар 2012. године, с почетком у 8,30 часова, на означеној адреси, и позвао га да присуствује радњи спровођења извршења. Решењем Основног суда у Зрењанину од 26. новембра 2012. године одређено је да се рочиште ради одузимања заказано за 5. децембар 2012. године у 8,30 одлаже и да се заказује за 5. децембар 2012. године у 13,00 часова на означеној адреси. Заказано рочиште је одржано 5. децембра 2012. године и, према садржини записника који је тада сачињен, извршење је спроведено у целости и малолетно дете је предато извршном повериоцу.

4. Одредбом члана 32. став 1. Устава, на чију повреду се позива подносите љка уставне жалбе, утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.).

Одредбама члана 204. Породичног закона („Службени гласник РС“, бр. 18/05 и 72/11) прописано је: (1) да је поступак у вези са породичним односима хитан ако се односи на дете или родитеља који врши родитељско право; (2) да се у поступку у вези са породи чним односима тужба не доставља туженом на одговор; (3) да ће поступак из става 1. овог члана суд, по правилу, спровести на највише два рочишта; (4) да се прво рочиште заказује тако да се одржи у року од 15 дана од дана када су тужба или предлог примљени у суду; (5) да је другостепени суд дужан да донесе одлуку у року од 30 дана од дана када му је достављена жалба.

Законом о извршном поступку („Службени гласник РС“, број 125/04), који се примењивао у време подношења предлога за издавање привремене мере, било је прописано: да је у поступку извршења и обезбеђења суд дужан да поступа хитно (члан 5.); да се п ривремена мера може одредити пре покретања и у току судског или управног поступка, као и по окончању тих поступака, све док извршење не буде спроведено (члан 291.).

Законом о извршењу и обезбеђењу („Службени гласник РС“, бр. 31/11 и 99/11), који је ступио на снагу 17. септембра 2011. године, прописано је: да је поступак извршења и обезбеђења хитан (члан 6. став 1.); да је о предлогу за извршење суд дужан да одлучи у року од пет радних дана од дана подношења предлога и да одлуку достави странкама у року од пет радних дана од дана доношења, осим ако се предлог за извршење заснива на страној извршној исправи која није претходно призната од домаћег суда (члан 7. став 1.); да је суд дужан да донесе решење о извршењу када су за то испуњени услови одређени законом (члан 8. став 1.); да је правни лек у поступку извршења и обезбеђења одређеног у извршном поступку приговор (члан 39. став 1.); да је суд дужан да о приговору одлучи у року од пет радних дана од дана достављања приговора, ако овим законом није другачије одређено (члан 39. став 4.); да приговор не одлаже извршење решења на основу извршне исправе, осим ако је законом другачије прописано (члан 40. став 4.); да приликом спровођења извршења суд посебно води рачуна о потреби да се у највећој мери заштити интерес детета (члан 227.); да привремену меру може одредити суд, а спровести суд или извршитељ пре покретања, у току, као и по окончању судског или управног поступка, све док извршење не буде спроведено, као и да решење којим се одређује привремена мера има правно дејство правноснажног решења о извршењу (члан 285.).

5. Разматрајући основаност уставне жалбе са становишта Уставом зајемчене повреде права на суђење у разумном року, Уст авни суд је оценио да се, у конкретном случају , парнични поступак у коме је одлучивано о предлогу за одређивање привремене мере који је вођен пред Основним судом у Јагодини у предмету П 2. 235/11 и извршни поступак који је вођен пред Основним судом у Зрењанину у предмету И. 2584/12, морају посматрати као јединствена целина. Дакле, за оцену постојања повреде права подноситељке уставне жалбе на суђење у разумном рок у, битан је цео протекли период, од 19. августа 2010. године, када је подноситељка уставне жалбе поднела предлог за одређивање привремене мере Основном суду у Јагодини, па до 5. децембра 2012. године, када је спроведено предметно извршење у поступку пред Основним судом у Зрењанину.

У том смислу, Уставни суд је утврдио да су наведени поступци који су вођени по предлогу за одређивање привремене мере - предаје малолетног детета и по предлогу за извршење на основу правноснажне одлуке о привременој мери, заједно трајали две године и четири месеца, с тим што је парнични поступак трајао годину дана и осам месеци, а извршни поступак нешто дуже од шест месеци. Имајући у виду природу и значај предлога о којима је одлучивано у предметним поступцима, као и чињеницу да је законом прописано хитно поступање у таквим случајевима, наведено трајање поступака могло би указивати да ти поступци нису окончани у разумном року. С тим у вези, Уставни суд указује и на став Европског суда за људска права о томе да је потребна посебна ефикасност у свим предметима који се тичу личног статуса и способности и да је овај захтев посебно наглашен у државама где само домаће право предвиђа да се одређени поступци морају решавати као нарочито хитни (видети пресуду Јевремовић против Србије, представка број 3150/05, од 17. јула 2007. године, став 81.).

Уставни суд констатује да се при утврђивању разумног временског трајања судског поступка, мора поћи од чињенице да поступак зависи од низа чинилаца и мора се ценити у сваком појединачном случају. Сложеност чињеничних и правних питања у одређеном предмету, понашање подносиоца уставне жалбе као странке у поступку, поступање надлежних судова и природа захтева, односно значај предметног права за подносиоца, основни су чиниоци који утичу на оцену временског трајања судског поступка и одређују да ли је тај поступак окончан у оквиру разумног рока или не.

Испитујући наведене критеријуме за утврђивање повреде права на суђење у разумном року у конкретном случају, Уставни суд је закључио да у предметном парничном поступку, у делу у којем је одлучивано о привременој мери, није било изузетно сложених правних и чињеничних питања која би захтевала нарочито обиман и дуготрајан доказни поступак . Ово из разлога што је суд за утврђење чињеница битних за одлучивање о привременој мери прибавио мишљења надлежних центара за социјални рад и саслушао подноситељку, као странку у поступку.

Уставни суд је закључио да је за подноситељку уставне жалбе одлучивање о привременој мери било несумњиво од изузетног значаја , јер је тражила предају малолетног детета. При томе, Уставни суд је имао у виду да одлучивање о том питању задире у сферу осетљивих породичних односа и право на породични живот, а од значаја је не само за подноситељку као родитеља, већ и за малолетно дете, чије интересе је, пре свега, потребно заштитити у том поступку.

Испитујући понашање подноситељке, Уставни суд је утврдио да она није допринела дужем трајању парничног поступка, већ се уредно одазивала свим позивима суда и активно учествовала у поступку, те више пута захтевала хитно одлучивање о предложеној привременој мери.

Основни разлог дугом трајању парничног поступка , у делу у коме је одлучивано о привременој мери, по оцени Уставног суда, је неделотворно и неефикасно поступање судова, и то пре свега Основног суда у Јагодини. Наиме, Основни суд у Јагодини је о предложеној привременој мери први пут одлучио у року од два дана, али је првостепено решење укинуто из процесних разлога (донето је од стране судије појединца, уместо судског већа). Потом је, након три и по месеца од укидања решења о привременој мери, Основни суд у Јагодини донео решење о застоју поступка до правноснажног окончања поступка пред Основним судом у Зрењанину, поводом истакнутог приговора месне ненадлежности пред тим судом. Уставни суд налази да, имајући у виду околности конкретног случаја, није било сметњи да Основни суд у Јагодини одлучи о предложеној привременој мери и пре одлучивања о приговору месне ненадлежности Основног суда у Зрењанину. Такође, Основни суд у Зрењанину је о приговору месне ненадлежности, у поступку који мора да буде хитан, правноснажно одлучио тек након девет месеци, иако се ради о једноставном процесном питању. У настављеном поступку Основни суд у Јагодини је тек након осам месеци донео решење о одређивању привремене мере. При томе, Уставни суд указује да су надлежни центри за социјални рад благовремено поступали по налозима суда и достављали тражене извештаје.

Када је реч о дужини трајања предметног извршног поступка, Уставни суд најпре констатује да је битна карактеристика извршног поступка његов принудни карактер који одређује основна начела тог поступка. Једно од тих начела је начело официјелности које од суда захтева активно понашање све до окончања извршног поступка, те је суд дужан хитно да предузима све радње које треба да доведу до спровођења извршења. При томе, Уставни суд констатује да приликом спровођења извршења одлуке суда којом се налаже предаја детета, суд мора посебно да води рачуна о потреби да се у највећој мери заштити интерес детета. Такође, Уставни суд указује да је у предметима у вези са извршењем одлука у области породичног права, Европски суд за људска права више пута изразио став да је одлучујуће да ли су национални органи предузели све неопходне мере да олакшају извршење, у оној мери у којој се то може разумно захтевати у посебним околностима сваког предмета (видети нпр. пресуду Хокканен против Финске , представка број 19823/92, од 23. септембра 1994. године, став 58.). У том контексту, о адекватности неке мере се одлучује на основу брзине њеног спровођења, пошто протек времена може имати непоправљиве последице за односе између детета и родитеља са којим дете не живи (видети пресуду Вељков против Србије, представка број 23087/07, од 19. априла 2011. године, став 96.)

Уставни суд је, на основу претходно утврђених чињеница и околности, оценио да Основни суд у Зрењанину у извршном поступку није предузео све што је неопходно како би извршење привремене мере којом је наложена предаја малолетног детета било спроведено у што краћем року. Наиме, неделотворно поступање суда огледа се у томе што је суд решење о извршењу донео иако за то нису били испуњени услови одређени законом, па је то решење и укинуто. Пропуст суда огледа се и у томе што је веће тог суда два пута одлучивало о приговорима у роковима дужим од месец дана, иако је Законом о извршењу и обезбеђењу прописано да је с уд дужан да о приговору одлучи у року од пет радних дана од дана достављања приговора. Такође, поступајући суд, и поред тога што је наведеним законом прописано да приговор не одлаже извршење решења, није приступио извршењу решења све до његове правноснажности.

По оцени Уставног суда, подноситељка уставне жалбе је својим понашањем у незнатној мери утицала на дужину трајања предметног извршног поступка, и то због чињенице да није поднела уредан и потпун предлог за извршење, те је то узроковало да се предлог врати подноситељки ради уређења, а што је она и учинила у кратком року.

Претходна уставноправна оцена спроведених поступака, посматраних у целини, нужно доводи до закључка да су предметни парнични и извршни поступак неоправдано дуго трајали и да нису задовољили с тандард суђења у разумном року.

Полазећи од наведено г, Уставни суд је оценио да је подноситељки уставне жалбе у парничном поступку у коме је одлучивано о предлогу за одређивање привремене мере који је вођен пред Основним судом у Јагодини у предмету П 2. 235/11 и извршном поступку који је вођен пред Основним судом у Зрењанину у предмету И. 2584/12, повређено право на суђење у разумном року зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, те је , стога , сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 - Одлука УС), уставну жалбу усвојио .

Имајући у виду да подноситељка уставне жалбе није поставила захтев за накнаду нематеријалне штете, Уставни суд налази да и само утврђење повреде наведеног уставног права представља начин правичног задовољења подноситељке уставне жалбе у овој уставноправној ствари.

6. Сагласно изнетом, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА

Весна Илић Прелић, с.р.