Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Марија Драшкић, др Агнеш Картаг Одри, др Горан Илић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић, ч ланови Већа, у поступку по уставној жалби Зорана Бабића, власника СТР Комисион мењачнице „Маллборо Схоп“ из Новог Сада, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 21. фебруара 201 3. године, донео је

ОДЛУКУ

Одбија се као неоснована уставна жалба Зорана Бабића, власник а СТР Комисион мењачнице „Маллборо Схоп“ изјављена против пресуде Вишег суда у Новом Саду Гж. 830/10 од 14. априла 2010. године.

Образложење

1. Зоран Бабић, власник СТР Комисион мењачнице „Маллборо Схоп“ из Новог Сада , је 9. јуна 2010. године, преко пуномоћника Срђана Лакића и Мироја Јовановића, адвоката из Новог Сада, поднео Уставном суду уставну жалбу против пресуде Вишег суда у Новом Саду Гж. 830/10 од 14. априла 2010. године, због повреде права на имовину зајемченог одредбом члана 58. став 1. и 2. Устава Републике Србије.
Подносилац уставне жалбе је навео да је у својству примаоца лизинга са „Хyпо Алпе-Адриа-леасинг“ ДОО, Београд , као даваоцем лизинга, 26. августа 2005. године закључио уговор о финансијском лизингу и да је предмет уговора било путничко возило Wолксwаген Голф, регистарске ознаке НС 154-658, на основу кога је зак ључио полису комбинованог осигурања моторних возила број 10071 са „Делта Генерали“ осигурањем АД, Београд, на уговорену суму осигурања од 1.192.001,92 динара. Возило које је било предмет уговора о финансијском лизингу је украдено 7. октобра 2006. године и наступила је тотална штета на возилу даваоца лизинга. Осигуравајуће друштво је са власником возила, односно даваоцем лизинга закључило споразум од 27. фебруара 2007. године о накнади штете и преузимању возила на износ од 744.412,33 динара . Подносилац уставне жалбе сматра да је обрачун износа штете нереалан, јер је вредност возила износила знатно виша, те сматра да су га уговарачи двоструко оштетили, јер наведени износ није довољан да се у потпуности намири потраживање даваоца лизинга који је активирао меницу и од подносиоца наплатио износ од 36.691,19 динара , услед чега је подносилац онемогућен да оствари разлику између онога што потражује давалац лизинга и суме осигурања возила. Предложио је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, поништи оспорену пресуду, објави одлук у у „Службеном гласнику Републике Србије“ , обавеже Виши суд у Новом Саду да сноси трошкове поступка по уставној жалби, а истакао је и захатев за накнаду штете.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
Одредба члана 82. став 1. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", бр. 109/07 и 99/11) је по својој садржини истоветна са одредбом члана 170. Устава, а ставом 2. истог члана је прописано да се уставна жалба може изјавити и ако нису исцрпљена правна средства, у случају када је подносиоцу жалбе повређено право на суђење у разумном року.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је извршио увид у целокупну документацију приложену као доказ уз уставну жалбу, те утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Тужилац, овде подносилац уставне жалбе, је тужбом поднетом О пштинском суду у Новом Саду 14. новембра 2007. године против туженог „Делта Генерали“ осигурања АД из Београда тражио да суд обавеже туженог да му на име накнаде из осигурања исплати износ од 447.589,59 динара, са законском затезном каматом почев од 8. фебруара 2007. године до исплате. Поднеском од 8. септембра 2008. године преиначио је тужбени захтев као у изреци првостепене пресуде.
Пресудом Општинског суда у Новом Саду П. 8306/07 од 23. септембра 2008. године одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиоца којим је тражио да се утврди да је споразум о накнади штете и преузимању возила који је закључен између „Хyпо Алпе-Адриа Леасинг“ ДОО, Београд и туженог „Делта Генерали“ осигурања АД, Београд од 27. фебруара 2007. године ништав и да не производи правно дејство према трећем лицу овде подносиоцу Зорану Бабићу предузетнику СТР„Маррлборо Схоп“ Нови Сад и да се обавеже тужени да тужиоцу на име накнаде из осигурања исплати износ од 96.467,67 динара са законском затезном каматом почев од 8. фебруара 2007. године до исплате и да му надокнади трошкове поступка . Из образложења пресуде произлази да је закључењем уговора о осигурању као осигура вач означен тужени, а тужилац је уговарач осигурања, али не и осигураник који би према посебним условима за комбиновано осигурање моторних возила који су били на снази од 23. маја 2005. године имао право из тог осигурања. Према посебним условима уговарач осигурања је лице које је са осигуравачем закључило уговор о осигурању, а осигураник лице чија је ствар, односно имовински интерес осигуран и коме припадају права из осигурања. С обзиром на чињеницу , да ни уговором о финансијском лизингу , давалац лизинга као осигураник на примаоца лизинга као уговарача осигурања није пренео своја права према осигуравачу у смислу наплате претрпљене штете у било ком износу, то је суд мишљења да тужилац није активно легитимисан у овој правној ствари, јер је са туженим у правном односу по основу уговора о осигурању, само у погледу преузете обавезе плаћања премије осигурања, а не и у погледу права на накнаду штете.
Оспореном пресудом Вишег суда у Новом Саду Гж. 830/10 од 14. априла 2010. године одбијена је жалба тужиоца и потврђена пресуда Општинског суда у Новом Саду П. 8306/07 од 23. септембра 2008. године. Из образложења оспорене пресуде произлази: да је тачно да је првостепени суд пропустио да наведе чланове законских одредби које је правилно применио, али да је то без утицаја на евентуално другачију одлуку другостпеног суда, јер је исти без битних повреда одредаба парничног поступка правилно применио материјално право, односно Закон о осигурању имовине и лица и Закон о облигационим односима. Сходно одредби члана 73. Закона о парничном поступку, стварна легитимација, било активна било пасивна, одређује се према материјалном праву тј. да ли се странке налазе у одређеном правном односу, која су њихова права и обавезе и слично. Првостепени суд је правилно утврдио да тужилац није активно легитимисан из разлога што је са туженим у правном односу по основу уговора о осигурању само у погледу преузете обавезе плаћања премије, а не и у погледу права на накнаду штете.
4. Одредбом члана 58. Устава се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона; право својина може бити одузето или ограничено само у јавном интересу утврђеном на основу закона, уз накнаду која не може бити нижа од тржишне; законом се може ограничити начин коришћења имовине; одузимање или ограничење имовине ради наплате пореза и других дажбина или казни, дозвољено је само у складу са законом.
Законом о финансијском лизингу ("Службени гласник", бр. 55/03, 61/05, 31/11 и 99/1 1) је прописано: да је по сао финансијског лизинга посао финансијског посредовања који обавља давалац лизинга и који подразумева да давалац лизинга, задржавајући право својине над предметом лизинга, на примаоца лизинга преноси, на одређени временски период, овлашћење држања и коришћења предмета лизинга, са свим ризицима и свим користима повезаним са правом својине, а прималац му за то плаћа лизинг накнаду, уколико је испуњен најмање један од следећих услова - предмет лизинга је одређен од стране примаоца лизинга , право својине над предметом лизинга се преноси са даваоца на примаоца лизинга истеком рока на који је закључен уговор и по извршеној исплати укупно уговореног износа лизинг накнаде , прималац лизинга има уговорено право опције откупа предмета лизинга по извршеној исплати укупно уговореног износа лизинг накнаде , прималац лизинга има право да продужи рок трајања уговора о лизингу , период на који се закључује уговор о лизингу одговара периоду у коме се амортизује целина или најбитнији део предмета лизинга (члан 2.); да се на облигационо-правне односе субјеката у послу финансијског лизинга примењују одредбе закона којим се уређују облигациони односи, ако овим законом није друкчије одређено (члан 8. став 2.); да је прималац лизинга је дужан да осигура предмет лизинга од ризика који су предвиђени уговором, ако друкчије није предвиђено уговором (члан 34.); уговор о лизингу престаје ако предмет лизинга буде уништен неким случајем више силе (члан 41.).
Законом о облигационим односима "Службени лист СФРЈ", бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и Службени лист СРЈ", бр. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99, 44/99) је прописано да у случају осигурања за туђи рачун или за рачун кога се тиче, обавезе плаћања премије и остале обавезе из уговора дужан је извршавати уговарач осигурања, али он не може вршити права из осигурања, чак и кад држи полису, без пристанка лица чији је интерес осигуран и коме она припадају (члан 905. став 1.); да после наступања осигураног случаја, заложна права и остала права која су раније постојала на осигураној ствари имају за предмет дуговану накнаду, како у случају осигурања сопствене ствари, тако и у случају осигурања туђих ствари због обавезе њиховог чувања и враћања, те осигуравач не може исплатити накнаду осигуранику без сагласности носилаца тих права (члан 938. став 1.).
5. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта истакнутих повреда права на на имовину зајемчених одредбама члана 58. Устава, а полазећи од утврђених чињеница и околности и наведених законских одредаба, Уставни суд је нашао да је оспорену пресуду донео законом установљен суд, у границама својих надлежности, након поступка спроведеног на основу одредаба важећег процесног закона.
Уставни суд констатује да је из садржине оспорене одлуке утврђено да је подносилац уставне жалбе у својству примаоца лизинга 26. августа 2005. године закључио уговор о финансијском лизингу са „Хyпо Алпе-Адриа-леасинг“ ДОО, Београд, као даваоцем лизинга, а да је предмет наведеног уговора путничко возило Wолксwаген Голф, регистарске ознаке НС 154-658. Уговором је утврђено да је набавна вредност предмета лизинга 1.010.171,46 динара без ПДВ, односно 11.864,41 евра и да прималац лизинга плаћањем последње рате у складу са планом отплате откупљује предмет лизинга, а о намери откупа обавезан је да даваоца лизинга обавести најкасније месец дана пре истека рока на који је уговор закључен. Истим уговором регулисана су права и обавезе примаоца лизинга, па је констатовано да је дужан да закључи и уредно обнавља обавезно и каско осигурање, да плаћа лизинг надокнаде у износима, роковима и на начин како је то предвиђено уговором и планом отплате о лизинту и у случају да дође до ограничења или немогућности предмета лизинга-аутомобила, оштећења, правне техничке или економске неупотребљивости предмета лизинга било због случајности или више силе, све до реализације одштетног захтева код осигуравајућег друштва, са чиме се потписивањем уговора сагласио прималац лизинга изричито.
Подносилац је сходно одредби члна 34. Закона о финансијском лизингу, а на основу напред наведеног уговора, 30. августа 2005. године закључио полису комбинованог осигурања моторних возила број 10071 са „Делта Генерали“ осигурањем АД, Београд , којом је уговорено кас ко осигурање и то од основних каско ризика и допунских ризика крађе без учешћа у штети са важношћу до 1. септембар 200 7. године. Подносилац је 27. октобра 2006. године пријавио МУП РС ПУ Нови Сад кривично дело неовлашћеног коришћења туђег возила из члана 213. став 2 КЗ РС извршеног од непознатог починиоца. Поступајући по одштетном захтеву подносиоца, тужени је 8. фебруара 2007. године, извршио обрачун настале штете и дао налог да се даваоцу лизинга исплати износ од 744.412,33 динара. Давалац лизинга и тужени су 27. фебруара 2007. године закључили споразум о накнади штете и преузимању возила и сагласили се да тужени даваоцу лизинга исплати износ од 744.412,33 динара , те да пријемом тог износа оштећени нема других потраживања према осигуравачу и да је у целости намирен за сву штету проистеклу крађом. Стварна штета утврђена вештачењем у поступку пред првостепеним судом на дан 8. фебруар 2007. године износи 840.880,00 динара.
Уговор о финансијском лизингу представља посао финансијског посредовања који обавља давалац лизинга и који подразумева да давалац лизинга, задржавајући право својине над предметом лизинга, на примаоца лизинга преноси, на одређени временски период, овлашћење држања и коришћења предмета лизинга, са свим ризицима и свим користима повезаним са правом својине, а прималац му за то плаћа лизинг накнаду, уколико је испуњен најмање један од следећих услова: предмет лизинга је одређен од стране примаоца лизинга; право својине над предметом лизинга се преноси са даваоца на примаоца лизинга истеком рока на који је закључен уговор и по извршеној исплати укупно уговореног износа лизинг накнаде; прималац лизинга има уговорено право опције откупа предмета лизинга по извршеној исплати укупно уговореног износа лизинг накнаде; прималац лизинга има право да продужи рок трајања уговора о лизингу; период на који се закључује уговор о лизингу одговара периоду у коме се амортизује целина или најбитнији део предмета лизинга.
Подносилац је уговор о комбинованом осигурању предмета лизинга у конкретном случају закључио сходно одредби члана 905. став 1. Закона о облигационим односима, па је самим тим по наведном уговору преузео обавезу плаћања премије и остале обавезе из уговора које је дужан извршавати као уговарач осигурања, али не може вршити права из осигурања. С тога, сходно одредби члана 938. став 1. Закона о облигационим односима, после наступања осигураног случаја, заложна права и остала права која су раније постојала на осигураној ствари имају за предмет дуговану накнаду, како у случају осигурања сопствене ствари, тако и у случају осигурања туђих ствари због обавезе њиховог чувања и враћања, те осигуравач не може исплатити накнаду осигуранику без сагласности носилаца тих права.
Како се одредбом члана 58. Устава јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона, то је Уставни суд оценио да подносиоцу у конкретном случају оспореном пресудом није могло бити повређено наведено право. Наиме, како из суштине само г правног посла подносиоца уставне жалбе и даваоца лизинга произлази да давалац лизинга з адржава право својине над предметом лизинга и да на примаоца лизинга преноси, на одређени временски период, овлашћење држања и коришћења предмета лизинга, са свим ризицима и свим користима повезаним са правом својине, то значи да у конкретном случају на подносиоца уставне жалбе није прешло право својине на предмету лизинга, а самим тим ни права из осигурања по основу уговора о осигурању са туженим.
Уставни суд сматра да у конкретном случају ништа не указује на то да је подносиоцу повређено право на имовину из члана 58. став 1. и 2. Устава, нити да је оспореном пресудом на било који начин ограничено његово право на мирно уживање имовине , па је применом одредбе члана 89. став 1. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", бр. 109/07 и 99/11), одбио уставну жалбу као неосновану .
Подносилац уставне жалбе би евентуално могао оств арити право као прималац лизинга на повраћај средстава у износу разлике између уплате осигурања и остатка дуга који има код лизинг куће, као и могућност враћања депозита после наплате штете од осигурања, осим када се из суме осигурања не могу покрити потраживања даваоца лизинга.
6. На основу изнетог и одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић