Код таквог чињеничног стања, исто као и првостепени суд и ревизијски суд налази да су тужиоци стекли право власништва на непокретностима поближе описаним у изреци првостепене пресуде по основу одржаја, јер су у свему испуњени услови за стицање права власништва по том правном основу.Наиме, до подношења тужбе у овом спору на страни тужилаца постоји савесна државина више од 20 година (од 1962. године) потребна за стицање права власништва путем одржаја.При том није од значаја, нити представља препреку за овај начин стицања својине да у погледу исте непокретности постоји пуноважан уговор о купопродаји, који земљишно-књижно није спроведен. Наиме, по становишту овог ревизијског суда, у случају постојања више правних основа за стицање права својине на истој непокретности, на стицаоцу је право избора правног основа по којем ће своје право власништва реализовати у судском поступку. Не стоји стога становиште другостепеног суда да је код постојања ваљаног правног посла купопродаја право власништва стечено купопродајом и да тако стечено право својине искључује стицање права одржајем, будући да му претходи. Ово становиште другостепеног суда не стоји, и због тога што постојање пуноважног уговора о купопродаји још нема значаја стицања права власништва, јер се на основу правног посла право својине на непокретности стиче уписом у јавну књигу или на други одговарајући начин одређен Законом (члан 33. ЗОСПО). Међутим, по основу одржаја стицалац постаје власник по сили Закона и то самим наступањем услова прописаних за овај начин стицања.Дакле, стицалац код одржаја постаје власник непокретности и без уписа у јавне књиге.Према томе, не може се тврдити да пуноважан уговор о купопродаји има значај стицања права власништва и без уписа у земљишне књиге, и да искључује стицање права власништва путем одржаја, јер да му је временски претходио. У сваком случају, на тужиоцу је да бира по ком ће правном (и чињеничном) основу да тражи признање права својине када за то има два или више основа.