Тужилац се као радник туженог налазио на плаћеном одсуству од л.01.1997. године до 31.12.1999. године, за који период му није исплаћена накнада зараде и регрес за годишњи одмор.
На основу мишљења синдикалне организације, Управни одбор туженог је 24.09.1999. године донео одлуку о исплати новчане накнаде сваком раднику који је сагласан да му се исплати 24 просечне зараде у Републици Србији у моменту исплате, чиме ће се сматрати да су измирене све обавезе предузећа према раднику, као и сва потраживања радника према предузећу, изузев обавеза за социјално осигурање, које ће предузеће измирити.
Оваква одлука донета је с обзиром на то да је бомбардовањем за време НАТО агресије тужено предузеће претрпело тешка оштећења својих просторија, уништена је производња, машине и алати, чиме је престала потреба и могућност даљег радног ангажовања већине радника у предузећу.
Тужиоцу је у складу са овом одлуком исплаћен наведени новчани износ, а на основу његове писмене изјаве да жели да му престане радни однос код туженог, те да се исплатом ове накнаде одриче права да захтева исплату било каквог материјалног потраживања, гарантоване зараде, регреса и слично према туженом, све време трајања радног односа Код утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је закључио да одлука Управног одбора и писмена изјава тужиоца нису од значаја јер је тужиочево право на исплату зараде засновано на закону и никаквом одлуком или изјавом то право му се не може одузети, их којих РАЗЛОГА је усвојен тужбени захтев и тужени обавезан да исплати тужиоцу накнаду зараде у висини од 60% зараде коју би остварио да је радио Другостепени суд је преиначио првостепену пресуду, одбијајући тужбени захтев, налазећи да се тужилац закључењем споразума са туженим, као послодавцем, о престанку радног односа, сагласио и са исплатом накнаде у утврђеној висини, одричући се права на наплату других материјалних потраживања према туженом Врховни суд налази да се став другостепеног суда заснива на правилној примени материјалног права.
У конкретном случају, послодавац је признао право тужиоцу на исплату накнаде зараде за време плаћеног одсуства.
Ова накнада, иако доспела. није исплаћена до закључења споразума са послодавцем о престанку радног односа.
Изјавом од 2.09.1999. године, тужилац се одрекао овог и осталих новчаних потраживања из радног односа, што је тужени прихватио доношењем одлуке Управног одбора и исплатом утврђене накнаде.
Дакле, овом изјавом тужилац се није одрекао права на зараду која му по закону припада, како то погрешно закључује првостепени суд, већ права да захтева њену исплату Одрицање од зараде