Смисао одредбе члана 190. Закона о облигационим односима да се накнада досуђује у износу који је потребан да се материјална ситуација оштећеног доведе у оно стање у којем би се налазио да није било штетног дејства догађаја не упућује на могућност суда да накнаду материјалне штете која припада раднику на име изгубљене зараде у иностранству, за време док је у Југославији био неосновано лишен слободе, одмери у висини зараде коју би он остварио у иностранству умањене за трошкове живота које би он имао у иностранству за то време, јер би то значило разликовање држављана СФРЈ по месту остваривања зараде, а за такво разликовање нема упоришта у позитивним домаћим законским нормама.
Наиме, када је у питању одмеравање накнаде материјалне штете за изгубљену зараду мора се поћи од посебних прописа којима је уређено питање накнаде штете због неоправдане осуде, односно због неоснованог лишења слободе - члан 541. и 545. Закона о кривичном поступку, те прописа о извршењу кривичних санкција и о радним односима.
По прописима о извршењу кривичних санкција осуђени не плаћа трошкове извршења кривичних санкција, већ они падају на терет буџетских средстава, а по прописима о радним односима лицу које има право на накнаду за те облике штете, штета се надокнађује у пуном износу нето-зараде.
За разрешење правног питања обима накнаде изгубљене зараде, међутим, није од значаја околност што би изгубљена зарада била остварена у иностранству, чак и кад би иностраним прописима могло бити предвиђено да се накнада умањује за трошкове издржавања, јер према члану 28. Закона о решавању сукоба закона са прописима других земаља у одређеним односима, за вануговорну одговорност за штету, ако за поједине случајеве није другачије одређено, меродавно је право места где је радња извршена или право места где је последица наступила, зависно од тога које је од та два права повољније за оштећенога, а према законским прописима у СФРЈ који регулишу спорно питање изгубљена зарада се признаје оштећеном у целини, без обзира на евентуалне уштеде.