Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Горан Илић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Драгиша Слијепчевић, Милан Станић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Привредног друштва за производњу и трговину ''Хемикс'' д.о.о. из Велике Плане, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 9. септембра 2010. године, донео је

РЕШЕЊЕ

Одбацује се уставна жалба Привредног друштва за производњу и трговину ''Хемикс'' д.о.о. изјављена против пресуде Управног суда – Одељење у Нишу ИИ 3У. 2025/10 (2007) од 1. априла 2010. године, решења Министарства финансија Републике Србије, Пореска управа - Регионални центар Београд број 413.9-336/06-20 од 7. новембра 2007. године и решења Министарства финансија Републике Србије, Пореска управа – Филијала Смедерево број 47-548-092-06 од 17. октобра 2006. године.

Образложење

1. Привредно друштво за производњу и трговину ''Хемикс'' д.о.о. из Велике Плане је 28. маја 2010. године Уставном суду поднело уставну жалбу против аката наведених у изреци, због повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава Републике Србије и права на једнаку заштиту права и на правно средство из члана 36. Устава.

2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.

Одредба члана 82. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС", број 109/07) је по својој садржини истоветна одредби члана 170. Устава.

3. Уставни суд је у спроведеном претходном поступку утврдио да је оспореним решењем Министарства финансија Републике Србије, Пореска управа –Филијала Смедерево број 47-548-092-06 од 17. октобра 2006. године порески обвезник, овде подносилац уставне жалбе, обавезан да изврши уплату пореза на додату вредност, са припадајућом каматом, као и претходни порез, за порески период од 1. октобра 2005. године до 31. октобра 2005. године, у износима ближе утврђеним диспозитивом овог решења, као и да у својим пословним књигама спроведе одговарајућа књижења.

Против наведеног првостепеног решења подносилац уставне жалбе је изјавио жалбу која је решењем Министарства финансија Републике Србије, Пореска управа - Регионални центар Београд број 413.9-336/06-20 од 7. новембра 2007. године одбијена као неоснована.

Оспреном пресудом Управног суда – Одељење у Нишу ИИ 3У. 2025/10 (2007) од 1. априла 2010. године одбијена је као неоснована тужба тужиоца, овде подносиоца уставне жалбе, изјављена против наведеног другостепеног решења.

4. По оцени Уставног суда, уставна жалба не садржи уставноправне разлоге који би указивали на постојање повреде права подносиоца из члана 32. став 1. и члана 36. Устава. Наиме, подносилац уставне жалбе од Уставног суда, у суштини, захтева да поступа као инстанциони и испита законитост оспорених одлука.

Уставни суд констатује да се уставна жалба не може сматрати правним средством којим се испитује законитост одлука редовних судова или коначних управних аката. Стога, Уставни суд одлучујући о уставној жалби не може оцењивати правилност закључака редовних судова, уколико из разлога наведених у уставној жалби не произлази да је закључивање суда у оспореној судској одлуци било очигледно произвољно, односно да судски поступак у целини није био правичан на начин како је то утврђено у члану 32. став 1. Устава. Уставни суд је оценио да у уставној жалби нису наведени уставноправни разлози који би указивали на то да су одлуке у предметном управном поступку и управном спору донете произвољном и погрешном применом закона. При томе је Уставни суд имао у виду да се у уставној жалби понављају наводи који су већ детаљно размотрени у оспореној пресуди Управног суда.

Оцењујући да у уставној жалби нису наведени разлози који би оправдали тврдњу да постоји повреда означених уставних права подносиоца уставне жалбе, те имајући у виду да подносилац уставне жалбе од Уставног суда тражи оцену законитости оспорених одлука, Уставни суд је уставну жалбу одбацио, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 4) Закона о Уставном суду, јер не постоје претпоставке утврђене Уставом и Законом за вођење поступка и одлучивање.

Уставни суд је имао у виду и наводе из образложења уставне жалбе у делу у коме подносилац указује на ''поступање у законском и разумном року'', али је утврдио да се уставном жалбом оспорава само основаност одлука о утврђивању пореза. Уставни суд наглашава да формално позивање на повреду одређених уставних права уставну жалбу не чини саму по себи допуштеном.

5. С обзиром на наведено, Уставни суд је, на основу одредбе члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, решио као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК

УСТАВНОГ СУДА

др Боса Ненадић