Уставни суд у саставу: председник др Драгиша Слијепчевић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Горан Илић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Боса Ненадић, Милан Станић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Драгомира Шумоње из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 22. децембра 2011. године, донео је

ОДЛУКУ

1. Усваја се уставна жалба Драгомира Шумоње и утврђује се да је у парничном поступку који се раније водио пред Четвртим општинским судом у Београду у предмету П1. 464/95 (сада предмет Првог основног суда у Београду П1. 6073/10) повређено право подносиоца уставне жалбе на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије.

2. Утврђује се право подносиоца уставне жалбе на накнаду нематеријалне штете, које може остварити на начин предвиђен одредбама члана 90. Закона о Уставном суду.

3. Налаже се Вишем суду у Београду да предузме све неопходне мере како би се парнични поступак у предмету из тачке 1. окончао у најкраћем року.

Образложење

1. Драгомир Шумоња из Београда је, преко пуномоћника Емира Јашаревића, адвоката из Београда, 27. августа 2009. године изјавио Уставном суду уставну жалбу, због повреде права на суђење у разумном року зајемченог чланом 32. став 1. Устава Републике Србије, у парничном поступку који се раније водио пред Четвртим општинским судом у Београду у предмету П1. 464/95 (сада предмет Првог основног суда у Београду П1. 6073/10).

Подносилац уставне жалбе наводи да му је повређено право на суђење у разумном року сходно чињеници да је првостепена одлука, у радном спору, донета након десет година од дана подношења тужбе и поред чињенице да се ради о спору који треба да се оконча у периоду од шест месеци, а да другостепени суд још увек није донео одлуку по жалби. Подносилац од Уставног суда захтева да уставну жалбу усвоји, утврди повреду права на суђење у разумном року, наложи другостепеном суду да предузме све неопходне мере и оконча поступак, као и досуди накнаду штете која је настала као последица неразумно дугог трајања поступка.

2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.

У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.

3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у списе предмета Четвртог општинског суда у Београду П1. 464/95 (сада предмет Првог основног суда у Београду П1. 6073/10) и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставноправној ствари:

Подносилац уставне жалбе и М.М. поднели су 31. јула 1995. године тужбу Четвртом општинском суду у Београду. У тужби је наведено да је правноснажном и извршном пресудом Четвртог општинског суда у Београду П1. 457/93 од 6. априла 1995. године поништено решење туженог о престанку радног односа тужилаца, а тужени обавезан да их врати на послове и радне задатке који одговарају њиховој стручној спреми и способностима стеченим радом. С обзиром на то да су поништена незаконита решења туженог о престанку радног односа, то је тужени сагласно одредбама члана 73. Закона о основним правима из радног односа дужан да им накнади материјалну штету коју су претрпели, а која се огледа у неисплаћеним нето зарадама, зарадама по основу ноћног, празничног и недељног рада за време одсуства са посла, регресима за годишњи одмор, накнадама за топли оброк, накнадама за превоз почев од дана доспелости па до исплате.

До доношења делимичне пресуде Четврти општински суд у Београду је заказао 32 рочишта, од којих седам није одржао (припремно рочиште које је било заказано за 22. децембар 1995. године, јер се нико није појавио на страни туженог, а није било доказа да је уредно позван; 26. фебруара 2002. године - из разлога што вештак А.Ј. којег је требало саслушати на том рочишту није приступио; 26. марта 2003. године, јер се нису појавили ни тужилац ни тужени; 2. јуна 2003. године, јер је суд ван расправе сазнао да је послове савезне контроле летења преузело министарство надлежно за послове саобраћаја и телекомуникација; 26. септембра 2003. године - због спречености поступајућег судије; 6. јула 2005. године - због спречености судије и 6. априла 2005. године услед недостатка процесних претпоставки). Првостепени суд је одржао 25 рочишта (4. јануара 1996. године - када је одредио извођење доказа вештачењем од стране вештака финансијске струке; 28. маја 1996. године - када је одредио да се на следећу расправу позове вештак који ће се писмено изјаснити на примљене примедбе туженог; 30. септембра 1996. године, које рочиште је одложено, јер је непосредно на расправи пуномоћнику тужиоца уручен примерак поднеска вештака; 12. новембра 1996. године - када је наложио туженом да достави изјашњење, с обзиром на то да је примио налаз вештака; 6. децембра 1996. године - када је спровео доказни поступак читањем налаза и мишљења вештака од 1. марта 1996. године, као и донео решење да се донесе делимична пресуда у делу тужбеног захтева који се односи на исплату зараде, регреса и накнаде за измаклу добит, као и трошкове поступка; 3. марта 1997. године - када је поново отворио главну расправу коју је закључио, јер је потребно допунити доказни поступак; 16. априла 1997. године - када је одредио извођење допунског вештачења и одредио вештака који ће спровести вештачење; 6. октобра 1997. године - када је наложио вештацима да доставе изјашењење у вези обрачуна и извршене ревалоризације новчане накнаде који тужиоци потражују; 22. децембра 1997. године - када је одредио да се вештаку М.Д. достави изјашњење вештака Д.С, позове сведок М.Ј. ради саслушања и одредио извођење доказа вештачењем од стране вештака медицинске струке, па рочиште одложио на неодређено док се вештаци не изјасне; 22. децембра 1998. године - када је извео доказ саслушањем вештака медицинске струке и одредио допунско финансијско вештачење; 12. јула 1999. године - када је поново одредио извођење допунског финансијског вештачења; 22. новембра 1999. године - када је донео решење којим је утврдио да поступак у овом предмету од тог дана мирује, а поводом изјашњења Савезног јавног правобранилаштва од 18. новембра 1999. године да је налаз вештака нереалан, с обзиром на то да је зарада запослених на најсложенијим радним местима, а на којима су радили тужиоци, у том тренутку око 4.000,00 динара; 28. јануара 2000. године - када је поводом предлога за повраћај у пређашње стање пуномоћника тужиоца донео решење да се рочиште одржи; 22. марта 2000. године - када је дозволио повраћај у пређашње стање и укинуо решење од 22. новембра 1999. године којим је утврђено мировање поступка и донео решење да се одреди вештачење од стране вештака медицинске струке; 4. децембра 2001. године - када је наложио да се на следећу расправу позове вештак А.Ј. који треба да се изјасни на примедбе туженог; 6. децембра 2003. године, које рочиште је одложио, јер је одредио да се на следећем саслуша вештак А.Ј; 22. децембра 2003. године, које рочиште је одложено без навођења посебног разлога, нити доказа да је шта урађено на том рочишту; 18. марта 2004. године - када је наложено Агенцији за контролу летења СЦГ да у року од 15 дана обавести суд и противну страну да ли је сагласна да буде тужени у овом поступку, те да ли је правни следбеник Савезне управе за контролу летења; 18. маја 2004. године - када је констатовано да у овом предмету постоји један тужени и то „Република Србија – Агенција за контролу летења СЦГ ДОО, Београд, Омладинских бригада 1“ и наложено Агенцији да достави предлоге за евентуално извођење нових доказа и извести суд ко је њен заступник, а на истом рочишту суд је одредио и извођење доказа саслушањем тужиоца у својству парничне странке; 4. октобра 2004. године - када је наложио странкама да у року од 15 дана доставе предлоге за извођење нових доказа, те да се изјасне о налазима вештака у овом предмету, са евентуалним примедбама ради слања вештаку на изјашњење; 8. децембра 2004. године - када је Четврти општински суд у Београду донео решење којим се одбацује као недозвољена жалба друготуженог од 11. новембра 2004. године, са образложењем да је на рочишту одржаном 4. октобра 2004. године суд донео решење којим је дозвољено преиначење тужбеног захтева на страни туженог, тако што је уместо тужене Савезне управе царина, означена Агенција за контролу летења СЦГ; 16. децембра 2004. године - када је одредио извођење доказа саслушањем вештака, саслушањем тужилаца и директора туженог у својству парничних странака; 30. марта 2005. године - када је извео доказ саслушањем вештака; 22. априла 2005. године - када је извео доказ саслушањем тужилаца у својству парничних странака; 20. маја 2005. године - када је решењем одбио као сувишне све предлоге друготужене наведене у поднеску од 13. маја 2005. године и 14. септембра 2005. године - када је завршио доказни поступак, закључио главну расправу и донео делимичну пресуду П1. 464/95 којом је делимично усвојен тужбени захтев тужилаца М.М. из Београда и Драгомира Шумоње из Београда, па је Агенција за контролу летења Србије и Црне Горе из Београда обавезана да тужиоцима накнади одређене износе на име несплаћене зараде, изгубљене добити и нематеријалне штете, одбијен као неоснован тужбени захтев тужилаца којим су тражили да им тужена Република Србија солидарно исплати накнаду штете из става 3. изреке пресуде, утврђено да је повучен тужбени захтев тужилаца у делу који се односи на исплату регреса, накнаде за топли оброк и накнаде за градски превоз, те одбијен као неоснован предлог тужилаца за проширење тужбе на страни тужених у односу на Републику Црну Гору и Државну заједницу Србија и Црна Гора.

Поводом жалбе друготуженог од 6. октобра 2005. године, Окружни суд у Београду је 31. октобра 2007. године донео решење Гж1. 452/06 којим је одређено да се Четвртом општинском суду у Београду враћа предмет П1. 464/94 ради допуне поступка, с обзиром на то да је нашао да нису испуњени услови за доношење одлуке у другостепеном постуку, јер је првостепени суд пропустио да одлучи о „предлогу друготуженог за доношење допунске пресуде“ који је садржан у жалби од 6. октобра 2005. године.

Четврти општински суд у Београду је 13. децембра 2007. године (ван рочишта) донео решење П1. 464/95 којим је одбио предлог тужиоца за проширење тужбе на страни туженог у односу на Републику Црну Гору и Државну заједницу Србија и Црна Гора и дозволио преиначење тужбеног захтева на страни туженог, тако да се уместо туженог - Савезна управа царина, означава као тужени Агенција за контролу летења СЦГ, нагласивши да се овакво образложење налази у делимичној пресуди од 14. септембра 2005. године.

Четврти општински суд у Београду је 8. јануара 2008. године донео решење П1. 464/95 којим исправља решење П1. 464/95 од 13. децембра 2007. године, тако што се: у уводу иза имена туженог „Агенција за контролу летења Републике Србије“ додају речи „и Црне Горе, д.о.о.“; у ставу 2. изреке уместо назива „Савезна управа царина“ треба да стоји „Савезна управа за контролу лета“; у ставу 2. изреке иза имена „Агенција за контролу летења Републике Србије и Црне Горе“ додају речи д.о.о.

Окружни суд у Београду је 15. октобра 2009. године донео решење Гж1. 1615/08 којим је укинуо делимичну пресуду Четвртог општинског суда у Београду П1. 464/95 од 14. септембра 2005. године у ставу првом изреке и предмет у том делу вратио првостепеном суду на поновно суђење и укинуо решење Четвртог општинског суда у Београду П1. 464/95 од 13. децембра 2007. године, исправљено решењем истог суда П1. 464/95 од 8. јануара 2008. године, у ставу другом изреке и у том делу предмет вратио првостепеном суду на поновно суђење.

Окружни суд у Београду је дописом Су. бр. 60/09 од 22. септембра 2009. године обавестио пуномоћника тужилаца да је Република Србија универзални сукцесор према којој се може тражити наставак поступка у овим парницама.

Први основни суд у Београду је 31. августа 2010. године донео решење П1. 6073/10 којим се не дозвољава преиначење тужбе означењем Агенције за контролу летења Србије и Црне Горе д.о.о. као новог туженог са образложењем да Агенција није дала пристанак за проширења тужбе, односно није дала пристанак за ступање у парницу, налазећи да се у конкретном случају не ради о универзалној сукцесији, јер Агенција за контролу летења Србије и Црне Горе није сукцесор Савезне управе за контролу летења.

Тужиоци су против овог решења поднели жалбу 15. септембра 2010. године. Поступак још увек није окончан.

4. Законом о парничном поступку („Службени лист СФРЈ“, бр. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 и 35/91 и "Службени лист СРЈ", бр. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 и 3/02) било је прописано да је суд дужан да настоји да се поступак спроведе без одуговлачења и са што мање трошкова (члан 10.).

Законом о парничном поступку (''Службени гласник РС'', бр. 125/04 и 111/09) је прописано: да странка има право да суд одлучи о њеним захтевима и предлозима у разумном року, као и да је суд дужан да настоји да се поступак спроведе без одуговлачења и са што мање трошкова (члан 10.); да у поступку у парницама из радних односа, а нарочито приликом одређивања рокова и рочишта, суд посебно води рачуна о потреби хитног решавања радних спорова (члан 438.).

5. Оцењујући период у односу на који је Уставни суд надлежан да испитује повреду права на суђење у разумном року, Уставни суд је утврдио да је период оцене разумности трајања овог парничног поступка који спада у надлежност Уставног суда почео 8. новембра 2006. године, ступањем на снагу Устава Републике Србије, којим се установљава уставна жалба као правно средство за заштиту повређених или ускраћених људских и мањниских права и слобода и свакоме јемчи право на јавно расправљање о његовим правима и обавезама у разумном року. Међутим, имајући у виду да парнични поступак по својој природи представља јединствену и недељиву целину, Уставни суд је становишта да се ради утврђивања оправданости дужине трајања поступка у конкретном случају мора узети у обзир и стање предмета на дан 8. новембра 2006. године, тако да је за оцену постојања повреде права подносиоца уставне жалбе на суђење у разумном року битан цео протекли период, тј. од 31. јула 1995. године, када је подносилац уставне жалбе поднео тужбу Четвртом општинском суду у Београду.

Када је реч о дужини трајања судског поступка, Уставни суд је утврдио да је предметни парнични поступак до подношења уставне жалбе трајао нешто више од 14 година, као и да још увек није окончан.

Ипак, при утврђивању разумног временског трајања судског поступка, мора се поћи од чињенице да поступак зависи од низа чинилаца и мора се проценити у сваком појединачном случају. Сложеност чињеничних и правних питања у конкретном предмету, понашање подносиоца уставне жалбе као странке у поступку, поступање надлежних судова који воде поступак и природа захтева, односно значај расправљаног права за подносиоца, основни су чиниоци који утучу на оцену временског трајања парничног поступка и одређују да ли је тај поступак окончан у оквиру разумног рока или не.

Испитујући наведене критеријуме за утврђивање повреде права на суђење у разумном року у конкретном случају, Уставни суд оцењује да подносилац уставне жалбе својим понашањем није допринео дугом трајању поступка.

Предмет спора је несумњиво од изузетног значаја за подносиоца уставне жалбе, с обзиром на то да је тужбу суду поднео против туженог послодавца ради исплате материјалне штете која је настала као последица незаконитог престанка радног односа.

Што се тиче сложености чињеничних и правних питања, Уставни суд је оценио да у овом предмету није било сложених чињеничних и правних питања која би захтевала посебно обиман и дуготрајан доказни поступак. Наиме, суд је наложио извођење доказа финансијским и медицинским вештачењем, саслушао тужиоце и директора туженог у својству парничних странака и саслушао вештаке, што само по себи није било сложено, те нема оправданог разлога за трајање овог радног спора од 16 година.

Оцењујући поступање суда који је водио предметни поступак, Уставни суд је констатовао да је неразумно дуго трајање поступка у предмету П1. 464/95 (сада предмет Првог основног суда у Београду П1. 6073/10) узроковано првенствено неделотворним и неажурним поступањем Четвртог општинског суда у Београду, који није предузео све законом предвиђене мере да се овај поступак ефикасно оконча и да се о праву подносиоца уставне жалбе одлучи без непотребног одуговлачења поступка. Најпре, Уставни суд истиче да је основна дужност суда у парничном поступку, а поготово спору из радног односа, да обезбеди да сви учесници у поступку поступају на такав начин да се избегне непотребно одуговлачење и да предузме одговарајуће процесне мере да спречи супротно поступање. Полазећи од наведеног, Уставни суд је констатовао да је у току парничног поступка заказано 32 рочишта, од којих седам није било одржано кривицом суда. Од 25 одржаних рочишта, суд је на свега четири рочишта извео доказе (што саслушањем вештака, што саслушањем странака), док је на преосталим рочиштима налагао извођење доказа или утврђивао ко је сукцесор Савезне управе за контролу лета након престанка постојања Савезне Републике Југославије и формирања Државне заједнице Србија и Црна Гора, као и након престанка постојања Државне заједнице СЦГ. Имајући у виду чињеницу да је у периоду од 16 година заказано 32 рочишта, што значи да је суд заказивао просечно два рочишта годишње, која чињеница је у директној вези са дужим трајањем поступка, то се у конкретном случају може ставити на терет парничном суду. Следом изнетог, Уставни суд констатује да је на дужину трајања парничног поступка управо највише утицала неажурност парничног суда код заказивања рочишта, одржавања заказаних рочишта и извођења доказа.

6. Уставноправна оцена спроведеног поступка у овој грађанскоправној ствари потврђује да је у конкретном случају повређено право подносиоца уставне жалбе на суђење у разумном року. Уставни суд је закључио да је поступање Четвртог општинског суда у Београду (сада Први основни суд у Београду) довело до тога да предметни парнични поступак траје 16 година.

Полазећи од наведеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 89. ст. 1. и 2. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07), уставну жалбу усвојио и наложио Вишем суду у Београду, пред којим се сада, по изјављеној жалби, предмет налази, да предузме све неопходне мере како би се предметни парнични поступак окончао у најкраћем року, одлучујући као у тач. 1. и 2. изреке.

Сагласно одредбама члана 89. ст. 2. и 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је одлучио да се правично задовољење подносиоца уставне жалбе због констатоване повреде уставног права на суђење у разумном року оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете, на начин предвиђен одредбама члана 90. Закона, те је одлучио као у тачки 3. изреке.

7. Имајући у виду све наведено, Уставни суд је, на основу одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК

УСТАВНОГ СУДА

др Драгиша Б. Слијепчевић