Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа, и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Ђорђа Тасића из Београда, на основу члана 167. тачка 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 6. новембра 2013. године, донео је

ОДЛУКУ

1. Усваја се уставна жалба Ђорђа Тасића и утврђује се да је у оставинском поступку који се води пред Првим основним судом у Београду у предмету О. 478/96 повређено право подносиоца уставне жалбе на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије.

2. Налаже се Првом основном суду у Београду да, када се створе одговарајући процесни услови, предузме све мере како би се оставински поступак из тачке 1. окончао у најкраћем року.

3. Одбија се захтев подносиоца уставне жалбе за накнаду нематеријалне штете.

Образложење

1. Ђорђе Тасић из Београда је 29. новембра 2010. године поднео Уставном суду уставну жалбу због повреде права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава Републике Србије у оставинском поступку који се водио пред Другим општинским судом у Београду у предмету О. 1648/91.

Подносилац уставне жалбе наводи да је предметни оставински поступак од 1992. године у прекиду до правноснажног окончања две парнице које се воде између њега и другог наследника и да ће се ова “маратонска оставина“ наставити кад се прво оконча парнични поступак који се водио пред Другим општинским судом у Београду у предмету П. 1023/93, који се тренутно налази у другостепеној фази пред Вишим судом у Београду, ради одлучивања о његовој жалби на одлуку о трошковима поступка, а затим оконча и парнични поступак који се сада води пред Првим основним судом у Београду у предмету П. 58108/2010 у коме за 20 година није донета ниједна првостепена пресуда и чију је дужину трајања подносилац оспорио у предмету Уставног суда Уж- 548/2009, а у коме је донета одлука да је подносиоцу повређено право на суђење у разумном року. Предлаже да Уставни суд усвоји уставну жалбу, наложи поступајућим судовима да предузму све мере како би се оставински поступак окончао у најкраћем року и утврди подносиоцу право на накнаду нематеријалне штете.

2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.

Према одредби члана 82. став 2. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 - Одлука УС), уставна жалба се може изјавити и ако нису исцрпљена правна средства, у случају када је подносиоцу жалбе повређено право на суђење у разумном року.

У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.

3.1. На захтев Уставног суда, заменик в.ф. председника Првог основног суда у Београду је 16. октобра 2013. године доставио на увид списе предмета тог суда О. 478/96 и одговор на уставну жалбу, у коме је истакао следеће чињенице и околности које су од значаја за оцену основаности навода подносиоца уставне жалбе о повреди његовог права на суђење у разумном року у овом оставинском поступку: да је СО Чукарица 18. новембра 1991. године доставила Другом општинском суду у Београду смртовницу за оставиоца Слободана Тасића; да је првостепени суд, након што је одржао неколико рочишта и предузео друге процесне радње у циљу пописа покретних ствари које се налазе у кући оставиоца у Улици Краљице Катарине бр. 115 у Београду и прибављања других доказа од значаја за доношење решења о наслеђивању, донео решење О. 1648/91 од 16. јула 1992. године којим је одбио као неоснован предлог учесника у поступку Наде Вујовић, ћерке оставиоца, да се одреди привремена мера забране отуђења и оптерећења наведене куће; да је Други општински суд у Београду 10. септембра 1992. године донео решење О. 1648/91, којим је учесника у поступку Наду Вујовић упутио да покрене парницу против другог учесника Ђорђа Тасића, овде подносиоца уставне жалбе, ради издвајања из заоставштине оставиоца покретних ствари по основу њеног права својине и издвајања 1/10 вредности од преостале заоставштине по основу повећања вредности оставиочеве имовине, те је прекинуо оставински поступак иза пок. Слободана Тасића до правноснажног окончања наведене парнице и парничног поступка који се водио пред истим судом у предмету П. 5172/90; да је учесник у поступку Нада Вујовић поднела жалбу против првостепеног решења којим је одбијен као неоснован њен предлог за одређивање привремене мере и да се та жалба не налази у списима предмета, а да је други учесник Ђорђе Тасић 13. септембра 1992. поднео одговор на жалбу; да је Окружни суд у Београду 15. јуна 1994. године донео решење Гж. 2664/94, којим је одбио као неосновану жалбу учесника у поступку Наде Вујовић и потврдио решење Другог општинског суда у Београду О. 1648/91 од 10. септембра 1992. године; да је Републички јавни тужилац поднео захтев за заштиту законитости против наведеног другостепеног решења, те је Врховни суд Србије донео решење Гзз. 159/94 од 27. децембра 1994. године којим је укинуо побијано решење и вратио предмет Окружном суду у Београду на поновно одлучивање; да је Окружни суд у Београду 14. априла 1995. године донео решење Гж. 3074/95, којим је вратио списе првостепеном суду ради допуне поступка, имајући у виду да је требало проверити против којег решења је учесник у поступку Нада Вујовић изјавила жалбу; да је предмет добио нови број О. 478/96 и да је првостепени суд након спроведене реконструкције доставио списе Окружном суду у Београду, који је решењем Гж. 7669/96 од 20. септембра 1996. године укинуо решење Другог општинског суда у Београду О. 1648/91 од 16. јула 1992. године и вратио предмет првостепеном суду на поновни поступак и одлучивање; да је првостепени суд на рочишту од 2. априла 1997. године донео решење да се изврши увид у списе предмета истог суда П. 5172/90 и П. 1023/93, како би након тога могао да одлучи о предлогу учесника у поступку Наде Вујовић за одређивање привремене мере; да у списима предмета постоје службене белешке да је првостепени суд у пар наврата здружио списе два наведена предмета ради увида у њих и да су на основу доставне наредбе поступајућег судије од 17. марта 1998. године архивирани списи предмета поводом кога је поднета уставна жалба до правноснажног окончања парнице која се водила пред Другим општинским судом у предмету П. 1023/93.

Поред тога, Уставни суд је извршио увид у списе траженог предмета поводом кога је поднета уставна жалба, те је утврдио да је Врховни суд Србије решењем Гзз. 159/94 од 27. децембра 1994. године укинуо решење Окружног суда у Београду Гж. 2664/94 од 15. јуна 1994. године и вратио предмет другостепеном суду на поновни поступак и одлучивање. У образложењу ревизијског решења је, поред осталог, истакнуто: да је изрека побијаног другостепеног решења нејасна и неразумљива и у супротности са стањем у списима предмета, јер другостепени суд није одлучио о жалби учесника у поступку Наде Вујовић изјављеној против првостепеног решења којим је одбијен као неоснован њен предлог за одређивање привремене мере (Окружни суд у Београду је заправо испитивао правилност и законитост решења Другог општинског суда у Београду О. 1648/91 од 10. септембра 1992. године, којим је прекинут оставински поступак, а против кога жалба није ни изјављена); да је та жалба несумњиво изјављена што произлази из доставне наредбе првостепеног суда где стоји да се жалба од 21. септембра 1992. године доставља на одговор другом учеснику у поступку Ђорђу Тасићу, а која је експедована 4. августа 1993. године, те је Ђорђе Тасић поднео одговор на жалбу 13. септембра 1993. године.

Такође, Уставни суд је констатовао да се предметни оставински поступак суштински налази у прекиду до правноснажног окончања парничних поступака који су се водили у предметима Другог општинског суда у Београду П. 5172/90 (сада се води пред Првим основним судом у Београду под бројем П. 58108/10) и П. 1023/93, а у коме својство парничних странака имају овде учесници у поступку. Прва парница се води по тужби Наде Вујовић поднетој против подносиоца уставне жалбе, ради утврђивања права својине њихове пок. мајке по основу брачне тековине на кући у Улици Краљице Катарине бр. 115 у Београду, док се друга парница води између истих странака по тужби ради раскида и утврђивања ништавости уговора о доживотном издржавању који су закључили подносилац као давалац издржавања и оставилац као прималац издржавања, а којим је оставилац располагао наведеном непокретношћу. Наведене парнице нису окончане до дана одлучивања у овој уставноправној ствари.

3.2. Уставни суд је увидом у списе предмета Уж- 548/2009, Уж- 525/2009 и Уж- 4882/2010, у којима је оспорена дужина трајања парничних поступака због којих је предметни оставински поступак био у прекиду, утврдио следеће чињенице и околности које су од значаја за одлучивање у овој уставноправној ствари: да је Уставни суд на седници одржаној 30. септембра 2010. године донео Одлуку Уж- 548/2009, којом је усвојио уставну жалбу Ђорђа Тасића, овде подносиоца уставне жалбе, и утврдио да је подносиоцу повређено право на суђење у разумном року у парничном поступку који се водио пред Другим општинским судом у Београду у предмету П. 5976/07 (а сада се води пред Првим основним судом у Београду у предмету П. 58108/10), те је наложио да се та одлука објави у “Службеном гласнику Републике Србије“ као правичан вид задовољења подносиоца због констатоване повреде наведеног уставног права; да је Уставни суд на седници одржаној 22. децембра 2011. године донео Одлуку Уж- 525/2009, којом је усвојио уставну жалбу Ђорђа Тасића, овде подносиоца уставне жалбе, и утврдио да је подносиоцу повређено право на суђење у разумном року у парничном поступку који се водио пред Другим општинским судом у Београду у предмету П. 2094/07 (ранији број предмета П. 1023/93), те је допунском одлуком у истом предмету од 13. јуна 2012. године утврдио право подносиоца на накнаду нематеријалне штете у износу од 1.500 евра због прекомерне дужине трајања наведеног парничног поступка; да је Уставни суд на седници одржаној 20. јуна 2013. године донео Одлуку Уж- 4882/2010, којом је усвојио уставну жалбу Ђорђа Тасића, овде подносиоца уставне жалбе, и утврдио да је подносиоцу повређено право на суђење у разумном року у парничном поступку који се водио пред Другим општинским судом у Београду у предмету П. 7187/03, те му је и утврдио право на накнаду нематеријалне штете у износу од 400 евра због прекомерне дужине трајања наведеног парничног поступка.

4. Одредбом члана 32. став 1. Устава је утврђено да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.).

Одредбама Закона о ванпарничном поступку (''Службени гласник СРС'', бр. 25/82 и 48/88 и ''Службени гласник СРС'', бр. 46/95 и 18/05) , које су од значаја за одлучивање у овој уставноправној ствари, прописано је: да се у ванпарничном поступку сходно примењују одредбе Закона о парничном поступку, ако овим или другим законом није друкчије одређено (члан 30. став 2.); да ако су међу учесницима спорне чињенице важне за решење претходног питања, суд ће их упутити да у одређеном року покрену парницу или поступак пред управним органом ради решења спорног права, односно правног односа (члан 23. став 1.); да ако учесник који је упућен на парницу или поступак пред управним органом у одређеном року, који не може бити дужи од 30 дана, покрене парницу, односно поступак пред управним органом ванпарнични поступак ће се прекинути до правноснажног окончања тог поступка, као и да ако ни један од учесника до завршетка ванпарничног поступка не покрене парницу, односно поступак пред управним органом, суд ће довршити поступак без обзира на захтеве у погледу којих је учесник упућен на парницу, односно на поступак пред управним органом (члан 24.); да у поступку за расправљање заоставштине суд утврђује ко су наследници умрлог, која имовина сачињава његову заоставштину и која права из заоставштине припадају наследницима, легатарима и другим лицима (члан 87.); да ће у поступку за расправљање заоставштине суд расправити сва питања која се односе на заоставштину, а нарочито о праву на наслеђе, о величини наслеђеног дела и о праву на легат, као и да о овим правима одлучује суд, по правилу, пошто од заинтересованих лица узме потребне изјаве (члан 117. ст. 1. и 2.); да ће суд прекинути расправљање заоставштине и упутити странке да покрену парницу или поступак пред органом управе, ако су међу странкама спорне чињенице од којих зависи неко њихово право, као и да ће суд тако поступити ако су спорне чињенице од којих зависи право на наслеђе, а нарочито пуноважност или садржина тестамента или однос наследника и оставиоца на основу кога се по закону наслеђује; чињенице од којих зависи основаност захтева надживелог брачног друга и потомака оставиочевих који су живели са оставиоцем у истом домаћинству да им се из заоставштине издвоје предмети домаћинства, који служе за задовољавање свакодневних потреба; чињенице од којих зависи величина наследног дела, нарочито урачунавање у наследни део; чињенице од којих зависи основаност искључења нужних наследника или основаност разлога за недостојност; чињеница о томе да ли се неко лице одрекло од наслеђа (члан 119. ст. 1. и 2.); да ако се наследници споре било о чињеницама било о примени права, суд ће прекинути расправљање заоставштине и упутити странке да поведу парницу или поступак пред управним органом у случајевима - ако између наследника постоји спор о томе да ли нека имовина улази у заоставштину, ако између наследника постоји спор поводом захтева потомака оставиочевих који су са њим живели у заједници да им се из заоставштине издвоји део који одговара њиховом доприносу у повећању вредности оставиочеве имовине (члан 121.).

Закон о парничном поступку из 1977. године и Закон о парничном поступку из 2004. године, који су се примењивали на парнице због којих се предметни оставински поступак суштински налази у прекиду, афирмисали су начело ефикасног поступања суда.

5. Разматрајући наводе и разлоге уставне жалбе са становишта Уставом зајемченог права на суђење у разумном року, а полазећи од утврђених чињеница и околности које се односе на оспорени судски поступак, Уставни суд је утврдио да је оставински поступак покренут по службеној дужности 18. новембра 1991. године , када је Други општински суд у Београду примио смртовницу за оставиоца Слободана Тасића и да предметни оставински поступак још није окончан, имајући у виду да у овој ванпарничној ствари суштински постоје разлози за прекид поступка, јер је међу учесницима било спорно да ли наведена непокретност оставиоца улази у његову заоставштину због чега је учесник у поступку Нада Вујовић поднела тужбу парничном суду против подносиоца уставне жалбе ради раскида и утврђивања ништавости уговора о доживотном издржавању који су закључили подносилац као давалац издржавања и оставилац као прималац издржавања, те да још увек није окончан предметни парнични поступак од кога зависи исход оставинског поступка. Међу учесницима у поступку се води и парница пред Првим основним судом у Београду у предмету П. 58108/10, ради утврђивања права својине њихове пок. мајке на наведеној непокретности по основу брачне тековине, а која је такође од утицаја на одлучивање о величини наследног дела учесника у предметном оставинском поступку.

Оцењујући период у односу на који је Уставни суд надлежан да испитује повреду права на суђење у разумном року, Суд констатује да је период у коме се грађанима Србије јемче права и слободе утврђене Уставом и обезбеђује уставносудска заштита у поступку по уставној жалби почео да тече 8. новембра 2006. године, даном ступања на снагу Устава Републике Србије. Међутим, полазећи од тога да судски поступак по својој природи представља јединствену целину која започиње покретањем поступка, а завршава се доношењем одлуке којом се поступак окончава, Уставни суд је оценио да се ради утврђивања оправданости дужине трајања поступка мора узети у обзир и стање предмета на дан 8. новембра 2006. године и да су, у конкретном случају, испуњени услови да се приликом оцене да ли се досадашње трајање поступка може сматрати разумним или не, узме у обзир целокупан период од покретања оставинског поступка по службеној дужности па надаље.

Када је реч о дужини трајања оспореног судског поступка, Уставни суд је закључио да овај оставински поступак траје скоро 22 године, што само по себи указује на чињеницу да предмет није окончан у оквиру разумног рока. Међутим, полазећи од тога да је појам разумног трајања судског поступка релативна категорија која зависи од низа чинилаца, а пре свега од сложености чињеничних и правних питања у конкретном предмету, понашања подносиоца уставне жалбе као учесника у поступку, поступања надлежних судова који воде поступак и природе захтева, односно значаја расправљаног права за подносиоца, Уставни суд је испитивао да ли су и у којој мери наведени критеријуми утицали на дуго трајање поступка.

У том контексту, Уставни суд, пре свега, указује на специфичност оставинског (ванпарничног) поступка који се у многоме разликује од парничног поступка. Наиме, ванпарнични суд у поступку расправљања заоставштине утврђује ко су наследници умрлог, која имовина сачињава његову заоставштину и која права из заоставштине припадају наследницима и другим лицима. Дакле, ради се о поступку у коме се могу појавити бројна спорна правна и чињеничних питања. Тако, када се у ванпарничном поступку постави претходно питање, оно у суштини има иста обележја као претходно питање у парничном поступку. Међутим, ванпарнични суд нема овлашћења да сам решава претходно питање ако су спорне чињенице од значаја за решавање тог питања, већ тада ванпарнични суд учеснике у поступку упућује да у одређеном року покрену парницу ради решавања претходног питања. Тај рок није преклузиван, из чега произлази да га учесник може покренути до окончања ванпарничног поступка. Након окончања парнице, мериторна одлука донета у парничном поступку представља основ за решавање спорног права у оставинском поступку. С обзиром на наведено, Уставни суд налази да се предметни оставински поступак, у коме, без обзира на чињеницу што није донето формално решење, постоје разлози за прекид поступка у смислу одредбе члана 119. став 1. Закона о ванпарничном поступку, не може посматрати одвојено од парничн их поступка који су покренули учесници у оставинском поступку ради решавања претходн их правн их питања – пуноважности наведеног уговора о доживотном издржавању и имовине која сачињава заоставштину оставиоца. Дакле, доношење одлуке у овом ванпарничном предмету условљено је претходним правноснажним окончањем парница. С тим у вези, Уставни суд констатује да прекид једног поступка до окончања неког другог поступка у коме се решава о претходном питању, не доводи,а приори,до утврђивања повреде права на суђење у разумном року, али неоправдано одуговлачења у другим поступцима чије се окончање чека, узрокује повреду права подносиоца у односу на прекинути поступак. Уставни суд указује да је и Европски суд за људска права у Стразбуру у својој пракси изразио такво становиште (видети пресуду у предметуСмојепротив Хрватске, апликација број 28074/03 од 11. јануара 2007. године, став 45.).

Полазећи од наведеног, Уставни суд је оценио да чињенице да наведена два парнична поступка трају већ 24, односно 20 година и да парнице још увек нису окончане, саме по себи, недвосмислено потврђују да парнични судови нису поступали у складу са начелом ефикасности које предвиђају сви одговарајући процесни закони који су се примењивали на ове предмете. У том смислу, Уставни суд посебно напомиње да је на седници одржаној 30. септембра 2010. године донео Одлуку Уж-548/2009, којом је усвојио уставну жалбу Ђорђа Тасића, овде подносиоца уставне жалбе, и утврдио да је подносиоцу повређено право на суђење у разумном року у парничном поступку који се сада води пред Првим основним судом у Београду у предмету П. 58108/10, односно да је на седници одржаној 22. децембра 2011. године донео Одлуку Уж-525/2009, којом је усвојио уставну жалбу Ђорђа Тасића, овде подносиоца уставне жалбе, и утврдио да је подносиоцу повређено право на суђење у разумном року у парничном поступку који се водио пред Другим општинским судом у Београду у предмету П. 2094/07 (ранији број предмета П. 1023/93). Дакле, Уставни суд је констатовао повреду наведеног уставног права подносиоца уставне жалбе у обе парнице због који се предметни оставински поступак суштински налази у прекиду. Из свих изнетих разлога, а имајући у виду и пропусте које су начинили поступајући судови у почетној фази предметног оставинског поступка, а који су утицали на његово неразумно дуго трајање (који се манифестују у томе што је Други општински суд у Београду доставио подносиоцу жалбу учесника у поступку Наде Вујовић изјављену против наведеног првостепеног решења од 16. јула 1992. године тек након непуне једне године од дана подношења жалбе и што Окружни суд у Београду решењем Гж. 2664/94 од 15. јуна 1994. године није одлучио о тој жалби, те је Врховни суд Србије у поступку по захтеву за заштиту законитости укинуо наведено другостепено решење), Уставни суд је оценио да је, у конкретном случају, повређено право подносиоца уставне жалбе на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, па је уставну жалбу усвојио, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, те је одлучио као у тачки 1. изреке.

6. На основу одредбе члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 2. изреке наложио Првом основном суду у Београду да, када се створе одговарајући процесни услови, предузме све неопходне мере како би се предметни оставински поступак окончао у најкраћем року.

7. Полазећи од тога да је дужина трајања предметног оставинског поступка првенствено проузрокована прекомерно дугим трајањем парничних поступака који су били предмет оцене Уставног суда у предметима Уж-548/2009, Уж-525/2009 и Уж-4882/2010, а имајући у виду да је подносиоцу уставне жалбе у предметима Уж-525/2009 и Уж-4882/2010 досуђена накнада штете у износима од 1.500 и 400 евра, у динарској противвредности, због повреде права на суђење у разумном року у наведеним парницама, Уставни суд је у овој уставноправној ствари одбио као неоснован захтев подносиоца за накнаду нематеријалне штете, одлучујући као у тачки 3. изреке.

8. Полазећи од изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА

др Драгиша Б. Слијепчевић