"По налазу Врховног суда Србије, стоји констатација у ревизији да и гаранција дата на записнику, јесте гаранција у смислу закона који регулише појам банкарске гаранције.
Ово због тога што се банкарска гаранција оцењује са становишта да ли се банка обавезала према примаоцу гаранције (кориснику) да ће му се случај да му треће лице не исплати обавезу о доспелости измирити обавезу ако буду испуњени услови наведени у гаранцији, како је то прописано одредбама члана 1083. Закона о облигационим односима.
То што је Правилником о обрасцима гаранције, супергаранције и овлашћења за давање гаранције прописан образац гаранције коју корисник друштвених средстава, односно банка даје у своје име и за свој рачун и по овлашћењу другог корисника друштвених средстава, односи се више на уређење оних елемената који чине садржину гаранције, што обезбеђује сигурност пословања корисника друштвених средстава и банака, али не и као обавеза да банкарска гаранција важи само ако је издата на обрасцу који је прописан наведеним Правилником.
Елементи гаранције су дати у одредбама члана 1083. Закона о облигационим односима, због чега пуноважност гаранције не зависи од тога да ли су у конкретном случају испуњени услови из банкарске гаранције у смислу садржине цит. одредаба.
Овакво становиште не спори ни другостепени суд јер се није изјаснио о наводима из првостепене пресуде да предметна гаранција не садржи све податке који су предвиђени пом.
Правилником.
По налазу Врховног суда Србије, не може се рећи ни да предметна гаранција не представља банкарску гаранцију, како ти у образложењу своје пресуде наводи другостепени суд, јер банкарска гаранција постоји увек када постоји обавеза банке према примаоцу гаранције да ће му за случај да му треће лице не испуни обавезу о доспелости она измирити обавезу.
Друго је питање каква је садржина банкарске гаранције, односно који су услови предвиђени у тој гаранцији.
Због чега се испуњење банкарске гаранције мора посматрати у том смислу да обавеза банке која је дала гаранцију настаје само ако су испуњени услови наведени у гаранцији.
Врховни суд Србије налази да је одлука привредних судова правилна када је одбијен тужбени захтев, али не са разлога из образложења пресуде тих судова, већ због тога што је у питању условна гаранција, који услови нису испуњени или их тужилац није доказао.
Наиме, предметна гаранција није одређена у фиксном износу нити је изричито предвиђена обавеза туженог да без икаквих услова плати износ из гаранције.
Тако, пре свега, у тачки 2. гаранције стоји да тужени прихвата обавезу "највише" до износа динарске противвредности од 2.000.000. клириншких долара, што значи да није фиксно одређена сума гаранције.
У толико пре што је и то условљено према укупном износу "контрагаранција добијених од ООУР-а чланица ове Банке која издружује средства за изградњу централе". Дакле, предметна гаранција је условљена контрагаранцијама основних организација које учествују у удруживању средстава за изградњу цементаре, а тужилац није доказао да ли се у те ООУР уопште дале контрагаранције, што је битан услов за испуњење предметне гаранције.
Ти услови су наведени и у тачки 4. исте гаранције, а посебно у одлуци да се гаранција издаје на бази прикупљених контрагаранција ООУР-а чланица Банке удружилаца средстава за изградњу цементаре и то на укупан износ контрагаранције". Дакле, гаранција важи само ако је обезбеђена контрагаранција основних гаранција, а чињеница је да тужилац није доказао постојање тих гаранција, односно висину средстава по тим контрагаранцијама, због чега се издата гаранција не може реализовати према туженом.