Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Горана Мандића и Рајка Мандића, обојице из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 26. септембра 2012. године, донео је

ОДЛУКУ

Одбија се као неоснована уставна жалба Горана Мандића и Рајка Мандића изјављена против решења Вишег суда у Београду Пои. 4/10 од 25. јуна 2010. године и решења Апелационог суда у Београду Кж. 3887/10 од 29. октобра 2010. године.

Образложење

1. Горан Мандић и Рајко Мандић, обојица из Београда, преко пуномоћника Саве Стојановића, адвоката из Београда, изјавили су Уставном суду 20. децембра 2010. године уставну жалбу против аката наведених у изреци, због повреде права из чл. 34. и 58. Устава Републике Србије.
У уставној жалби се наводи:
- да је решењем Вишег суда у Београду Пои. 4/10 од 25. јуна 2010. године усвојен захтев Вишег јавног тужилаштва у Београду Оик. 4/09 од 8. априла 2010. године, па је од окр. Рајка Мандића одузето земљиште површине 67,80 ари, на КП 1804, КО Стари Сланкамен, по поседовном листу број 2372 СКН Инђија и уговору о куповини Ов. 828/02 од 25. марта 2002. године и кућа у улици Петра Кочића 12 у Новим Бановцима, изграђена без дозволе на КП 149/97, површине 5,19 ари, ЗКУП 2114, КО Стара Пазова, као и да је истим решењем од трећег лица Мандић Горана, сина окр. Мандић Рајка, одузето земљиште површине 67,80 ари, на КП 1803, КО Стари Сланкамен, по поседовном листу број 2774 СКН Инђија по уговору о купопродаји Ов. 6239/02, од 17. октобра 2002. године;
- да је по жалби пуномоћника и браниоца Апелациони суд у Београду 29. октобра 2010. године донео решење Кж 3887/10, којим је одбијена као неоснована жалба адвоката Саве Стојановића, са образложењем да је првостепени суд правилно утврдио све чињенице на којима је засновао своју одлуку;
- да за привремено одузимање имовине нису били испуњени законски услови, јер радње које се окривљеном Рајку Мандићу стављају на терет не представљају кривично дело злоупотребе службеног положаја, нити су средства употребљена за стицање непокретне имовине која је привремено одузета, стечена тим кривичним делом;
- да су непокретности одузете оспореним решењима стечене много пре покретања кривичног поступка против окривљеног Мандића, и то средствима која не потичу из кривичних дела већ су раније прибављена законитим путем, па се не може говорити ни о несразмери одузете имовине са његовим приходима;
- да се оспореним одузимањем имовине пре правноснажног утврђивања постојања кривичног дела нарушавају уставна права подносиоца уставне жалбе да се сматра невиним за кривично дело док се његова кривица не утврди правноснажном одлуком суда, односно да мирно ужива својину и друга имовинска права стечена на основу закона, зајемчена одредбама чл. 34. и 58. Устава.
Подносиоци су предложили да се оспорени акти пониште.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подноситељки уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. У спроведеном поступку, Уставни суд је, увидом у оспорене акте, утврдио следеће чињенице које су од значаја за решавање овог уставносудског предмета:
Пред Вишим судом у Београду води се кривични поступак подносиоца уставне жалбе и других лица због кривичног дела злоупотреба службеног положаја из члана 359. став 4. у вези ст. 3 и 1. у вези члана 33. Кривичног законика у саизвршилаштву.
Оспореним решењем Вишег суда у Београду Пои. 4/10 од 25. јуна 2010. године делимично је усвојен захтев Вишег јавног тужилаштва у Београду Оик. 4/09 од 8. априла 2010. године, па је од окр. Рајка Мандића привремено одузета имовина за коју постоји основана сумња да је проистекла из кривичног дела, и то: земљиште површине 67,80 ари, на КП 1804, КО Стари Сланкамен, по поседовном листу број 2372 СКН Инђија и уговору о куповини Ов. 828/02 од 25. марта 2002. године и кућа у улици Петра Кочића 12 у Новим Бановцима, изграђена без дозволе на КП 149/97, површине 5,19 ари, ЗКУП 2114, КО Стара Пазова. Истим решењем је од трећег лица Мандић Горана, сина окр. Мандић Рајка, одузето земљиште површине 67,80 ари, на КП 1803, КО Стари Сланкамен, по поседовном листу број 2774 СКН Инђија по уговору о купопродаји Ов. 6239/02, од 17. октобра 2002. године.
Привремено одузимање наведене имовине, према оспореном решењу, трајаће до доношења одлуке о захтеву за њено трајно одузимање.
Према образложењу првостепеног решења, из уверења Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање је утврђено да је окривљени Мандић Рајко пријављен као осигураник од 1996. године, да је током 2002. године остварио годишњу зараду у износу од 197.312,43 динара, 2001. године у износу од 108.127,68 динара, 2004. године годишњу зараду у износу од 258.172,15 динара, а да је предходних година – 2000. године остварио укупну годишњу зараду у изнсу од 45.826,20 динара, 1999. године годишњу зараду у износу од 35.475,86 динара а предходних година зараде у мањим износима. Код таквог стања ствари, поступајући суд сматра да је вредност наведених непокретности, за које је поуздано утврђено да су у власништву окривљеног Мандић Рајка, очигледно у несразмери са његовим законитим приходима и указују у довољној мери на постојање основане сумње да су напред описано земљиште и кућа са припадајућим плацем у општини Стара Пазова прибављени путем новчаних средстава стечених извршењем кривичног дела. При томе суд је ценио наводе окривљеног-власника Мандић Рајка о оствареним зарадама и приходима његових родитеља, супруге, приходима оствареним од пољопривредне делатности, те налази да су ови наводи окривљеног-власника Мандић Рајка за сада без значаја за доношење другачије одлуке с обзиром на то да за ове наводе окривљени Мандић није пружио поуздане валидне доказе о висини стечених прихода по тим основима.
У склопу наведених утврђених чињеница које су од значаја за оцену основаности захтева за привремено одузимање имовине од окривљеног Мандић Рајка, цењени су и изведени докази прикупљени у поступку финансијске истраге за непокретност чије се одузимање захтева од трећег лица-сина окривљеног Мандић Рајка, Горана Мандића. С обзиром на наведено, нису прихваћени наводи трећег лица Горана Мандића да је ову непокретност као студент четврте године студија купио новцем од деде својих родитеља по изузетно ниској цени, а имајући у виду опште познату вредност непокретности на таквој локацији у наведеној површини која је вишеструко већа од износа од 1.500,00 еура колико је, према наводима изјаве Горана Мандића, ова непокретност вредела а вреди и данас, те је председник већа, налазећи да окривљени Мандић Рајко није суду пружио валидне доказе о законито стеченим приходима за куповину наведених непокретности као ни треће лице-власник Мандић Горан, син окр. Мандић Рајка, против кога је подигнута оптужница за кривично дело злоупотреба службеног положаја из члана 359 став 4. у вези ст. 1. и 3. КЗ а у вези члана 33. КЗ, које чињенице објективно и значајано могу утицати на њега, као и власника имовине трећег лица, његовог сина Мандић Горана, да њоме располаже и да на такав начин спречи или отежа одузимање исте, а за коју ни окривљени Мандић Рајко ни треће лице власник Мандић Горан нису пружили доказе да су ову имовину стекли на основу законитих прихода, или је добили на неки други законит начин, па је привремено одузео наведене непокретности ближе описане у ст. 2. и 3. изреке решења. Ово тим пре што треће лице Мандић Горан у време када је постао власник ове непокретности није остваривао никакве законите приходе нити је доказао својим наводима и приложеним доказима да је било какве законите приходе прибавио у наведеном периоду, те постоји основана сумња да је наведена непокретност-земљиште у власништву Мандић Горана, а које се привремено одузима у овом поступку, купљена такође средствима прибављеним извршењем кривичног дела, те је очигледно да се треће лице-власник Горан Мандић само формално појављује као купац и ималац наведене непокретности за рачун оца –окривљеног Мандић Рајка.
Решавајући о жалбама изјављеним против оспореног првостепеног решења, Апелациони суд у Београду донео је 29. октобра 2010. године оспорено решење Кж. 3887/10, којим је жалбе окривљених, овде подносилаца уставне жалбе, одбио као неосноване.
По оцени тог суда, првостепено решење о привременом одузимању имовине садржи у изреци образложења све податке који су по закону потребни-члан 25. став 2. Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела и то: податке о власнику, опис и законски назив кривичног дела, детаљне податке о имовини која се одузима, околности из којих произилази основана сумња да имовина проистиче из кривичног дела, потребу за привременим одузимањем имовине и време на које се одузима, а то је да мера може трајати до доношења одлуке о захтеву за трајно одузимање имовине.
Жалбени наводи браниоца окривљеног Мандић Рајка и пуномоћника трећег лица Мандић Горана, адвоката Саве Стојановића, оцењени су као неосновани, с обзиром на то да другостепени суд сматра да је првостепени суд правилно утврдио, на основу изведених доказа да произилази основана сумња да је наведена имовина, непокретност, управо проистекла из кривичних дела, а за који свој став је у образложењу побијаног решења дао јасне и довољне разлоге, које у свему као правилне прихвата и другостепени суд.
Апелациони суд сматра да су неосновани наводи да је окривљени Мандић Рајко имовину која му је одузета оспореним решењем, стекао пре него што је против њега поднета кривична пријава за кривично дело за које се пред Вишим судом води кривични поступак. У жалби је наведено да је живео у Хрватској где је заједно са својом супругом радио у државној фирми, да су његови родитељи млади и да су имали 4 хектара земље на мору, да је кућа у ул. Петра Кочића саграђена 1994. године од уштеђевине коју су донели као избеглице из Хрватске у Србију, да је у Србији радио у приватној фирми, да из уговора који је потписао окривљени Рајко Мандић није могла да се стекне противправна имовинска корист, јер це у самом уговору наводи да уговарач сагласно констатује да је купац пун износ купопродајне цене исплатио продавцу на његов рачун знатно пре закључења уговора, да уговарачи сагласно констатују да се купац од раније налазио у искључивој државини земљишта, те да је купац у потпуности измирио обавезе по преносу апсолутних права. Иситче да се ради о формалним променама, а не материјалним, да је породица Мандић изузетно богата породица која је живела у Хрватској до 1993. године, да је у власништу имала већи број непокретности означених у жалби, да је окривљени са том имовином купио имовину означену у оспореном решењу а која му се одузима привремено, да је окривљени тек од 1996. године постао радник ПИК „Земун" и да имовина коју је поседовала породица Мандић вишеструко већа од вредности имовине која је одузета побијаним решењем. Указује се да је треће лице Мандић Горан син окривљеног био врстан студент, да је уживао наклоност својих родитеља, баба и деда, да је добијао поклоне који су вреднији од земљишта тј. непокретности која му је одузета. Према уверењу другостепеног суда, управо из доказа изведених током рочишта за привремено одузимање имовине произилази супротно од навода у жалби. Наиме у време подношења захтева за привремено одузимање имовине окривљени Мандић Рајко је био власник непокретности, означених у првостепеном решењу, што исти није оспоравао. Окривљени Мандић Рајко има пријављено пребивалиште у месту Поповић, Сопот у улици Милорада Марковића Миће 47, као и његов син Мандић Горан са пријавом пребивалишта у Новим Бановцима у улици Петра Кочића 12 и не налазе це у служби евиденције као порески обвезници локалних јавних прихода на порез на имовину физичких лица. Из уверења Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање је утврђено колике је годишње зараде остваривао окривљени као осигураник од 1996. године током 2001, 2002. године закључно са 2004. годином и колико остварују укупну годишњу зараду у тим годинама. Код таквог стања ствари, вредности наведених непокретности за које је поуздано утврђено да су власништво окривљеног Мандић Рајка очигледно су у несразмери са његовим законитим приходима и указују у довољној мери на постојање основане сумње да је имовина означена у побијаном решењу, која је привремено одузета, прибављена путем новчаних средстава стечених извршењем кривичног дела, те да у току овог поступка окривљени није пружио поуздане и несумњиве доказе о висини стечених прихода које би прихватио и Апелациони суд, који је уверења да такав правилан став првостепеног суда жалбама није доведен у сумњу.
Даље, по ставу Апелационог суда, првостепени суд је ценио, а супротно наводима у жалби пуномоћника трећег лица Мандић Горана, адвоката Саве Стојановића, везано за наведено утврђивање чињеница које су од значаја за оцену основаности захтева за привремено одузимања имовине од окривљеног Мандић Рајка, као и све изведене доказе прикупљене у поступку финансијске истраге за одузимање имовине од трећег лица – сина окривљеног Мандић Рајка, које је образложио и на основу којих је утврдио да су наведене непокретности које су власништво окривљеног Мандић Рајка и његовог сина Горана Мандића купљене 2002. године, да су једна поред друге, те да треће лице Горан Мандић суду није пружио доказе о висини законито остварних прихода на основу којих би било могуће купити наведену непокретност. Очигледно је да се треће лице – власник Горан Мандић само формално пријавио као купац наведене непокретности за рачун окривљеног Мандић Рајка, те да првостепени суд правилно констатује да треће лице Мандић Горан у време када је постао власник оспорене непокретности која му је привремено одузета овим решењем, није остваривао никакве законите приходе нити је доказао својим наводима и приложеним доказима да је било какве законите приходе прибавио у наведеном периоду. Овакав став првостепеног суда прихвата и Апелациони суд.
Другостепени суд сматра да не стоје ни наводи у жалбама окривљених и њихових бранилаца, као и пуномоћника трећих лица, да је побијаним решењем од окривљених и трећих лица одузета имовина која је стечена пре извршења кривичног дела које се оптужницом Вишег јавног тужиоца ставља на терет. Наиме, сматра да је првостепени суд поступао у складу са чланом 3. Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела, где је у ставу 1. наведено: "имовином се сматра добро сваке врсте материјално или нематеријално, покретно или непокретно, проценљиво или непроценљиво велике вредности и исправе у било којој форми којима се доказује право или интерес у односу на такво добро. Имовином се сматра и приход или друга корист остварена непосредно или посредно из кривичног дела као и добро у које је она претворена или са којим је помешана". У ставу 2. истог члана Закона наводи се "имовином стеченом из кривичног дела сматра се имовина окривљеног, сведока сарадника или оставиоца која је у очигледној несразмери са његовим приходима", у ставу 3. се наводи "окривљеним се сматра осумњичени, лице против кога је кривични поступак покренут или је осуђен за кривично дело", из члана 2. овог Закона, у ставу 6. истог члана се наводи „да се трећим лицем сматра физичко или правно лице на које је пренета имовина проистекла из кривичног дела", а ставом 7. истог члана се наводи да се власником сматра окривљени, сведок сарадник, оставилац, правни следбеник или треће лице. Апелациони суд наводи да је водио рачуна о примени Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела, и да сматра да Закон није примењен ретроактивно. Управо због правне сигурости, у самом закону је наведено, у којој фази поступка јавни тужилац може поднети захтев. У конкретном случају надлежно тужилаштво је поднело захтев на основу одредаба чл. 21. и 22. Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела, након подигнуте оптужнице, и у време подношења тог захтева на снази је био Закон о одузимању имовине проистекле из кривичног дела.
4. Одредбом члана 34. став 3. Устава је утврђено да се свако сматра невиним за кривично дело док се његова кривица не утврди правноснажном одлуком суда, а одредбом члана 58. став 1. Устава да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона.
Одредбом члана 3. став 2. Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела („Службени гласник РС“, број 97/08), поред осталог, прописано је: да се имовином сматра добро сваке врсте, материјално или нематеријално, покретно или непокретно, процењиво или непроцењиво велике вредности и исправе у било којој форми којима се доказује право или интерес у односу на такво добро, као и да се имовином сматра и приход или друга корист остварена, непосредно или посредно, из кривичног дела, као и добро у које је она претворена или са којим је помешана (тачка 1)); да се имовином проистеклом из кривичног дела сматра имовина окривљеног, сведока сарадника или оставиоца која је у очигледној несразмери са његовим законитим приходима (тачка 2)); да се окривљеним сматра осумњичени, лице против кога је кривични поступак покренут или осуђени за кривично дело из члана 2. овог закона (тачка 3)); да се трећим лицем сматра физичко или правно лице на које је пренета имовина проистекла из кривичног дела (тачка 6)); да се власником сматра окривљени, сведок сарадник, оставилац, правни следбеник или треће лице (тачка 7)); да се одузимањем сматра привремено или трајно одузимање од власника имовине проистекле из кривичног дела (тачка 8)).
Одредбама члана 21. овог закона прописано је: да када постоји опасност да би касније одузимање имовине проистекле из кривичног дела било отежано или онемогућено, јавни тужилац може поднети захтев за привремено одузимање имовине (став 1.); да захтев из става 1. овог члана садржи податке о власнику, опис и законски назив кривичног дела, означење имовине коју треба одузети, доказе о имовини, околности из којих произилази основана сумња да имовина проистиче из кривичног дела и разлоге који оправдавају потребу за привременим одузимањем имовине (став 2.); да о захтеву из става 1. овог члана у зависности од фазе поступка одлучује истражни судија, председник већа, односно веће пред којим се држи главни претрес (став 3.).
Осталим одредбама Закона, које су релевантне у конкретном случају, прописано је: да ће пре доношења одлуке о захтеву за привремено одузимање имовине суд заказати рочиште на које ће позвати власника, његовог браниоца, односно пуномоћника ако га има и јавног тужиоца (члан 23. став 1.); да ће се рочиште из члана 23. став 1. овог закона одржати у року од пет дана од дана подношења захтева за привремено одузимање имовине, а да ће се започето рочиште довршити без прекидања (члан 24. став 1.); да јавни тужилац износи доказе о имовини коју власник поседује, околности о основаној сумњи да имовина проистиче из кривичног дела и околности које указују на опасност да би њено касније одузимање било отежано или онемогућено (члан 24. став 2.); да власник и његов бранилац, односно пуномоћник оспоравају наводе јавног тужиоца (члан 24. став 3.); да по окончању рочишта суд доноси решење којим усваја или одбија захтев за привремено одузимање имовине (члан 25. став 1.); да се против решења из члана 25. став 1. овог закона може изјавити жалба у року од три дана од дана достављања решења и да о жалби против решења одлучује ванрасправно веће, односно виши суд (члан 26. ст. 1. и 2.); да привремено одузимање имовине траје до доношења одлуке о захтеву за трајно одузимање имовине и да у случају смрти власника или ако се појаве околности које доводе у питање оправданост привременог одузимања имовине, суд може преиспитати донету одлуку (члан 27.).
5. Према цитираним одредбама Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела, имовина проистекла из кривичног дела може се привремено или трајно одузети како од окривљеног, против кога се кривични поступак води, тако и од лица на које је имовина за коју се сматра да је стечена кривичним делом пренета. Поступак привременог одузимања имовине је јединствен поступак који се покреће захтевом овлашћеног предлагача, односно јавног тужиоца, а окончава одлуком надлежног суда, и то у нарочито хитном поступку. Јавни тужилац овакав захтев може поднети поступајућем суду у свакој фази кривичног поступка, уколико процени да постоји опасност да би касније одузимање имовине проистекле из кривичног дела било отежано или онемогућено. Овај захтев мора да садржи податке о власнику, опис и законски назив кривичног дела, означење имовине коју треба одузети, доказе о имовини, околности из којих произилази основана сумња да имовина проистиче из кривичног дела и разлоге који оправдавају потребу за привременим одузимањем имовине. Имовином проистеклом из кривичног дела сматра се имовина окривљеног, сведока сарадника или оставиоца која је у очигледној несразмери са његовим законитим приходима. О овом захтеву, у зависности од фазе у којој се поступак налази, одлучује истражни судија, председник већа, односно веће пред којим се држи главни претрес.
Ова процесна ситуација је садржински упоредива са привременим одузимањем предмета који се по кривичном закону имају одузети или који могу послужити као доказ у кривичном поступку, о чему одлучује суд пред којим се води кривични поступак (члан 82. ЗКП), као и са могућности суда у парничном поступку да у току припремања главне расправе и у току главне расправе чак и ван рочишта одлучи о предлогу за одређивање привремене мере обезбеђења (члан 275. став 1. и члан 313. став 1. ЗПП).
С обзиром на то да се рочиште држи у року од пет дана од дана подношења захтева за привремено одузимање имовине и да се довршава без прекидања (члан 24. став 1. Закона), да на рочишту јавни тужилац износи доказе о имовини коју власник поседује, околности о основаној сумњи да имовина проистиче из кривичног дела и околности које указују на опасност да би њено касније одузимање било отежано или онемогућено (члан 24. став 2. Закона), да на том истом рочишту власник и његов бранилац, односно пуномоћник оспоравају наводе јавног тужиоца (члан 24. став 3. Закона), а да се по његовом окончању доноси одлука о захтеву (члан 25. став 1. Закона), према гледишту Уставног суда такво решење се може оценити као целисходно. Наиме, ако има места привременом одузимању имовине проистекле из кривичног дела, правовремено донета судска одлука омогућава да се касније расправи питање трајног одузимања имовине. Истовремено је и у интересу власника да се о захтеву тужиоца о одређивању ове превентивне мере благовремено одлучи, тј. да му се омогући да, у случају да суд не прихвати наводе о постојању опасности да би касније одузимање имовине било отежано или онемогућено, располаже имовином.
Против одлуке суда којом је привремено одузета имовина проистекла из кривичног дела, допуштена је жалба о којој одлучује суд (члан 26. ст. 1. и 3. Закона), чиме је обезбеђено право на правно средство у складу са чланом 36. став 2. Устава.
Ако суд усвоји захтев за привремено одузимање имовине проистекле из кривичног дела, па се накнадно појаве околности које доводе у питање оправданост привременог одузимања имовине, власник има могућност да се, сагласно члану 27. став 2. Закона, обрати суду ради преиспитивања донете одлуке.
Мирно уживање својине и других имовинских права се јемчи чланом 58. став 1. Устава, под условом да су својина и имовина стечени на основу закона. Дакле, уколико су приликом привременог одузимања имовине стечене кривичним делом испуњени Законом прописани услови, ради се о законом утврђеном ограничењу начина коришћења имовине из члана 58. став 3. Устава.
6. У конкретном случају захтев јавног тужиоца за привремено одузимање имовине проистекле из кривичног дела поднет је у фази главног претреса, па је председник поступајућег већа Вишег суда у Београду био надлежан за одлучивање о захтеву, а кривично веће Апелационог суда за одлучивање о жалби против решења о привременом одузимању те имовине. Иако се кривични поступак води против Рајка Мандића и других, због основане сумње да је извршио кривично дело злоупотреба службеног положаја из члана 359. став 4. у вези ст. 3. и 1. у вези члана 33. Кривичног законика у саизвршилаштву, захтев за привременим одузимањем имовине – непокретности, поднет је у том кривичном поступку како против њега, тако и против његовог сина Горана Мандића, с обзиром на постојање сумње да је окривљени непокретност наведену у захтеву пренео на њега. Како из прибављених доказа произлази да син окривљеног није располагао новчаним средствима довољним за куповину предметне непокретности, суд је сматрао да је тужилаштво учинило оправданим постојање опасности да ће син окривљеног располагати непокретношћу купљеном средствима за која се претпоставља да потичу из кривичног дела, те да постоји опасност да би касније одузимање имовине проистекле из кривичног дела било отежано или онемогућено. У спроведеном хитном поступку, јавни тужилац је изнео доказе о имовини коју Рајко Мандић као власник поседује, навео околности о основаној сумњи да та имовина проистиче из кривичног дела и да није у сразмери са његовим законитим приходима, као и околности које указују на опасност да би њено касније одузимање било отежано или онемогућено. Подносиоцу уставне жалбе Рајку Мандићу као власнику, његовом браниоцу, његовом сину Горану Мандићу као трећем лицу-власнику и његовом пуномоћнику пружена је могућност да оспоравају изнете наводе јавног тужиоца. Међутим, према оцени председника већа Вишег суда у Београду, подносиоци за сада нису успели да оспоре наводе јавног тужиоца, односно нису доказали да је имовина, за коју се основано претпоставља да је проистекла из кривичног дела, у сразмери са њиховим законитим приходима, па је председник већа донео решење о њеном привременом одузимању, што, по оцени Уставног суда, ту имовину сврстава у категорију имовине коју не штите одредбе члана 58. Устава, односно не третира је имовином стеченом на основу закона, па се њено располагање може ограничити у јавном интересу, с обзиром на то да је такво ограничење у складу са законом.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је утврдио да су у конкретном случају сви законом прописани услови за доношење решења о привременом одузимању имовине проистекле из кривичног дела били испуњени, јер су оспорена решења донели законом установљени органи, у законом прописаном поступку и из законом предвиђених разлога, те је тиме био испуњен захтев за законитошћу и сразмерношћу, утврђен чланом 58. Устава и чланом 1. став 2. Протокола број 1 уз Европску конвенцију за заштиту људских права и основних слобода.
Према наведеном, Уставни суд је оценио да се оспореним решењима не утврђује кривица за кривично дело које је окривљеном Рајку Мандићу стављено на терет, већ се утврђује испуњеност услова које закон захтева за привремено одузимање имовине за коју се претпоставља да је проистекла из кривичног дела, због чега сматра неоснованим наводе подносиоца уставне жалбе да му је повређено право на претпоставку невиности у кривичном поступку, зајемчено одредбом члана 34. став 3. Устава.
С обзиром на изнето, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", бр. 109/07 и 99/11), уставну жалбу одбио као неосновану.
7. Полазећи од изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић