Погрешан је и правни став туженог да се пензијски стаж утврђује само на основу података из његове матичне евиденције и да се тужиоцу у стаж осигурања може урачунати само време за које је плаћен допринос код њега као носиоца осигурања а не и време стажа осигурања за које је плаћен допринос код другог носиоца пензијског и инвалидског осигурања у Федерацији.Примјењујући овакав став тужени се позвао на одредбе члана 82. ст. 1. и 5. Закона о ПИО („Службене новине Федерације БиХ“, број 29/98) који је ступио на снагу 31.07.1998. године и који се према одредбама члана 143. могао примијенити само ако је повољнији за тужиоца, обзиром да је поднео захтјев прије његовог ступања на снагу (24. 7.1998.), а у супротном закон који је раније био на снази. Одредбама члана 57. Статута туженог („Службени лист СР БиХ“, број 25/91) који је донесен на основу раније важећегЗакона о ПИО прописано је, да се рјешења о правима из ПИО доносе на основу података регистрованих у матичној евиденцији и доказа о чињеницама које се не региструју у матичној евиденцији, док сам закон нема ближих прописа о томе. Нови Закон о ПИО полази од истих одредаба али у члану 142. прописује да ће се пензијски стаж ако о њему нема података регистрованих у матичној евиденцији утврдити на основу документације коју набраја (радна књижица, правоснажно рјешење о пензијском стажу, рјешење о пријему у радни однос и др.) и других одговарајућих докумената.Према томе, пензијски стаж се и по ранијем и по сада важећем Закону о ПИО могао утврђивати у случају недостатка података у матичној евиденцији на основу сваког документа - исправе који може послужити као ваљан доказ о његовом постојању.Између туженог и Завода МИО Мостар закључен је Споразум о остваривању права из ПИО у ФБиХ у јуну 1999. године под бројем 01-183/99 (објављен у „Службени новинама Федерације БиХ“, број 39/99) који је ступио на снагу и примјењује се од дана потписивања (члан 14.), а који између осталог прописује да се стаж осигурања остварен код оба носиоца осигурања признаје под истим условима, па како је тужени потписник тог споразума који има карактер уговора (члан 82. став 4. новог Закона о ПИО) био је у обавези да поштује његове одредбе без обзира на датум подношења захтјева тужиоца и на основу података у спису (у спису постоје докази о стажу осигурања тужиоца и плаћеним доприносима у временском трајању дужем од 20 година код оба носиоца осигурања, а тужилац их прилаже и уз тужбу) или пак допуном поступка у смислу члана 239. став 1. Закона о управном поступку, утврди све правно релевантне чињенице за доношење законитог рјешења по његовом захтјеву и отклони све напријед изложене недостатке првостепеног рјешења, па како није поступио на тај начин и оспорено рјешење садржи исте повреде одредаба управног поступка и донесено је уз погрешну примјену материјалног права као и првостепено рјешење.Зато је овај суд тужбу уважио и примјеном члана 38. став 3. Закона о управним споровима одлучио као у диспозитиву.