Основано се жалбом војног тужиоца указује да је првостепени суд погрешио када је оптуженом за учињена кривична дела изрекао условну осуду. Наиме, да би се уопште могло говорити о примени ове врсте кривичне санкције, потребно је, како је уосталом и предвиђено одредбом члана 51. КЗ СРЈ, да се ради о мање друштвено опасном делу, да изрицање казне није нужно ради кривично-правне заштите и да је реч о учиниоцу код кога се може очекивати да ће упозорење уз претњу казне на њега довољно утицати да убудуће не врши кривична дела.
Међутим, када се има у виду околност да је оптужени у краћем временеком периоду извршио два кривична дела, законом запрећене казне за ова дела, као и околности под којима су она учињена, онда се та дела, без обзира на бројне правилно утврђене олакшавајуће околности, не могу сматрати мање друштвено опасним, па у конкретном случају нису ни постојали законски услови за изрицање условне осуде. С тим у вези, треба истаћи да је погрешно цењена као олакшавајућа околност чињеница да је оптужени због извршења предметних кривичних дела, и поред испуњавања услова за то, није унапређен у виши чин већ дуже време.
Ово због тога што вођење кривичног поступка против професионалног официра представља сметњу за унапређење у виши чин, у смислу одредбе члана 41. став 1. тачка 4. Закона о Војсци Југославије, односно правну последицу покретања кривичног поступка, па се не може ценити као олакшавајућа околност.