РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Кж1 По1 15/16
Дана 03.11.2016. године
Б Е О Г Р А Д

У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, Посебно одељење, у већу састављеном од судија Милене Рашић, председника већа, Зорана Савића, Мирјане Поповић, Јасмине Васовић и Милимира Лукића, чланова већа, уз учешће судијског сарадника Мирјане Новић, записничара, у кривичном поступку против оптуженог АА и др, због кривичног дела злоупотреба положаја одговорног лица подстрекавањем из члана 234 став 3 у вези са ставом 1 у вези са чланом 34 Кривичног законика и др, одлучујући о жалби Тужилаштва за организовани криминал, изјављеној против пресуде Вишег суда у Београду, Посебног одељења К.По1.бр. 92/14 од 23.10.2015. године, након одржаног претреса у смислу одредби члана 449 и 450 ЗКП, дана 14.10.2016. године у присуству Тужиоца за организовани криминал Драгослава Марковића, оптужених АА, АА1, АА2, АА3, АА4, АА5, АА6 и АА7 и њихових бранилаца, адвоката АБ, АБ1, АБ2, АБ3, АБ4, АБ5 и АБ7 за кога се јавио адвокат АБ6, а у одсуству уредно обавештених бранилаца адвоката АБ8 и Предрага Савића, државног јавног правобраниоца Републике Србије, који је уредно обавештен, и представника оштећеног привредног друштва „АА“ АД за кога није било доказа да су уредно обавештени, а након већања и гласања дана 03.11.2016. године, већином гласова, донео је

ПРЕСУДУ

И

ОДБИЈА СЕ жалба Тужилаштва за организовани криминал, па се пресуда Вишег суда у Београду, Посебног одељења К.По1.бр. 92/14 од 23.10.2015. године, у делу описаном под тачком 3 у односу на оптуженог АА, АА5, АА6, због кривичног дела злоупотреба положаја одговорног лица подстрекавањем из члана 234 став 3 у вези са ставом 1 у вези са чланом 34 Кривичног законика, ПОТВРЂУЈЕ.

ИИ

ДЕЛИМИЧНИМ УСВАЈАЊЕМ жалбе Тужилаштва за организовани криминал, ПРЕИНАЧАВА СЕ пресуда Вишег суда у Београду, Посебног одељења К.По1.бр. 92/14 од 23.10.2015. године, у делу описаном под тачкама 1 и 2 изреке пресуде, у односу на оптужене АА, АА1, АА2, АА3 и АА4, тако што изрека сада гласи:

ИИ/1

оптужени АА1, рођен _. године у _, ЈМБГ _, од оца _ и мајке _, девојачко _, неосуђиван, оптужени АА рођен _. године у месту _, ЈМБГ _, од оца _ и мајке _, девојачко _, осуђиван пресудом Општинског суда Жабари К.бр. 39/95 од 19.10.1995. године због кривичног дела из члана 169 став 1 Закона о девизном пословању СРЈ на новчану казну у износу од 2.000,00 динара и мера безбедности одузимања предмета, пресудом Општинског суда у Пожаревцу К.бр. 172/98 због кривичног дела из члана 201 став 3 у вези члана 195 став 3 КЗ РС на новчану казну у износу од 7.000,00 динара и пресудом Општинског суда у Свилајнцу К.бр. 12/98 од 21.04.2000. године због кривичног дела из члана 242 став 4 КЗ условном осудом на казну затвора у трајању од 6 месеци са роком проверавања од годину дана, оптужена АА2, рођена _. године у _, ЈМБГ _, од оца _ и мајке _, девојачко _, неосуђивана и оптужени АА3, рођен _. године у _, ЈМБГ _, од оца _ и мајке _, девојачко _, неосуђиван,

К Р И В И С У

што су:

У периоду од 22.09. до 25.12.2002. године, у Пожаревцу, оптужени АА1 као одговорно лице - вршилац дужности директора Друштвеног предузећа “АА1”, искоришћавањем свог положаја и овлашћења Привредном друштву “АА2” ДОО Влашки До, прибавио противправну имовинску корист у износу од 60.977.258,18 динара, а Републици Србији нанео имовинску штету у истом износу, на шта га је са умишљајем подстрекао оптужени АА, власник Привредног друштва “АА2” ДОО Влашки До, наговарањем да то дело изврши, а са умишљајем у томе помогли оптужена АА2, директор Завода за економику и развој привреде и оптужени АА3 архитекта у овом заводу, стварањем услова за извршење овог кривичног дела, при чему су сви поменути оптужени били урачунљиви и свесни свог дела и његове забрањености, чије извршење су и хтели, тако што је оптужени АА након куповине пословног простора ДП “АА1” аа од стране његовог привредног друштва "АА3" наговорио оптуженог АА1 да у име ДП “АА1” његовом другом привредном друштву “АА2” ДОО Влашки До прода пословни простор у Пожаревцу у улици аа1, по знатно нижој цени од тржишне, те је у том циљу ДП “ АА1” упутила захтев за израду процене вредности наведене непокретности ДП “Завод за економику и развој привреде” из Пожаревца, који је дана 24.10.2002. године продат путем јавне аукције и променио назив у “Завод за економику и урбани менаџмент” са чијим купцем и новим већинским власником АА5 се оптужени АА договорио да овај завод, приликом вршења тражене процене утврди нижу тржишну цену наведеног пословног простора, па је поменути захтев ДП “АА1” по налогу оптужене АА2, СС, секретарица у Заводу за економику и урбани менаџмент, завела дана 22.09.2002. године, под деловодним бројем 265/1, иако је под тим деловодним бројем и датумом већ био заведен други документ, а све у циљу приказивања да је поменути захтев поднет пре приватизације наведеног завода, након чега је оптужена АА2, као директор Завода за економику и урбани менаџмент одредила оптуженог АА3 да изврши процену тржишне вредности предметног пословног простора у улици аа1, у Пожаревцу - куће са кућиштем, изграђене на кат. парцели број аа3, те је оптужени АА3 у договору са оптуженом АА2, вредност предметног пословног простора површине 2.321,56 м2 проценио на износ од 18.863.230,00 динара, иако је стварна тржишна вредност овог пословног простора тада износила 81.977.258,18 динара, а оптужена АА2, у име Завода за економику и урбани менаџмент потписала ову процену, док је оптужени АА1 не сачекавши да Завод за економику и урбани менаџмент изврши процену вредности предметног пословног простора, наложио стручним службама ДП “ АА1” да огласе продају предметног пословног простора у Пожаревцу, у улици аа1, без навођења ближих података о том пословном простору и његове почетне продајне цене, као основних елемената сваке продаје непокретности, и то у дневном листу “АА11” из Новог Сада, па како се на ове огласе, објављене дана 23.10.2002. године и 03.11.2002. године нико није пријавио оптужени АА1 је донео одлуку да се предметни пословни простор прода непосредном погодбом Привредном друштву “АА2” ДОО Влашки До, у власништву оптуженог АА, за износ од 21.000.000,00 динара, односно 9.045,64 динара по квадратном метру, а затим дана 25.12.2002. године у име ДП “АА1” као продавца, закључио Уговор о купопродаји Ов.бр. 13641/02, са наведеном уговореном купопродајном ценом иако је знао да је тадашња реална тржишна вредност предметног пословног простора знатно већа, с обзиром да је ДП “ АА1” исте године други свој пословни простор који се налази у истом делу Пожаревца, у улици аа продала по вишеструко вишој цени од 60.982,00 динара по квадратном метру, на који начин је Привредном друштву “АА2” ДОО Влашки До, у власништву оптуженог АА прибавио противправну имовинску корист у износу од 60.977.258,18 динара,

- чиме је оптужени АА1 извршио кривично дело злоупотреба положаја одговорног лица из члана 234 став 3 у вези са ставом 1 Кривичног законика, оптужени АА кривично дело злоупотреба положаја одговорног лица подстрекавањем из члана 234 став 3 у вези са ставом 1 у вези са чланом 34 Кривичног законика, оптужена АА2 и оптужени АА3 по једно кривично дело злоупотреба положаја одговорног лица помагањем из члана 234 став 3 у вези са ставом 1 у вези са чланом 35 Кривичног законика.

па их суд, даље, применом одредби члана 4, 5, 42, 45, 54 и 63 Кривичног законика,

О С У Ђ У Ј Е

и то:

оптуженог АА1 на КАЗНУ ЗАТВОРА у трајању од 1 (једне) године, у коју казну ће му се урачунати време проведено у притвору по решењу истражног судије Посебног одељења, Окружног суда у Београду Ки.П.бр. 54/07 од 16.11.2007. године у периоду од 13.11.2007. године до 17.10.2008. године,

оптуженог АА на КАЗНУ ЗАТВОРА у трајању од 2 (две) године, у коју казну ће му се урачунати време проведено у притвору по решењу истражног судије Посебног одељења, Окружног суда у Београду Ки.П.бр. 54/07 од 16.11.2007. године у периоду од 13.11.2007. године до 13.03.2009. године,

оптужену АА2 на КАЗНУ ЗАТВОРА у трајању од 6 (шест) месеци, у коју казну ће јој се урачунати време проведено у притвору по решењу истражног судије Посебног одељења, Окружног суда у Београду Ки.П.бр. 11/08 од 05.05.2008. године у периоду од 05.05.2008. године до 17.10.2008. године, а која казна ће се извршити тако што ће је оптужена издржавати у просторијама у којима станује на адреси аа6 и које просторије не сме напуштати осим у случајевима прописаним одредбом члана 24 Закона о извршењу ванзаводских санкција и мера. Уколико оптужена једном у трајању преко 6 часова или два пута у трајању до 6 часова самовољно напусти просторије у којима станује суд ће одредити да остатак казне затвора издржи у Заводу за извршење казне затвора,

оптуженог АА3, на КАЗНУ ЗАТВОРА у трајању од 6 (шест) месеци, која казна ће се извршити тако што ће је оптужени издржавати у просторијама у којима станује на адреси аа4 и које просторије не сме напуштати осим у случајевима прописаним одредбом члана 24 Закона о извршењу ванзаводских санкција и мера. Уколико оптужени једном у трајању преко 6 часова или два пута у трајању до 6 часова самовољно напусти просторије у којима станује суд ће одредити да остатак казне затвора издржи у Заводу за извршење казне затвора.

ИИ/2

оптужени АА4, рођен _. године у _, ЈМБГ _, од оца _ и мајке _, девојачко _, неосуђиван,

К Р И В Ј Е

што је:

У јануару и фебруару 2003. године, у Пожаревцу, као службено лице Републичке управе јавних прихода - шеф Одсека за утврђивање јавних прихода Филијале Пожаревац, искоришћавањем свог службеног положаја и овлашћења Привредном друштву “АА2” ДОО Влашки До, прибавио имовинску корист у износу од 9.498.899,72 динара у виду неоснованог умањења висине пореза на пренос апсолутних права, а Републици Србији нанео имовинску штету у истом износу, тако што је у поступку утврђивања висине пореза на пренос апсолутних права за непокретност - пословни простор у улици аа1, у Пожаревцу, по Уговору о купопродаји непокретности, закљученом између ДП “АА1” као продавца и Привредног друштва “АА2” ДОО Влашки До, као купца, овереном у Општинском суду у Пожаревцу дана 25.12.2002. године под Ов.бр. 13641/02 у предмету Пореске управе - Филијале Пожаревац број 413-10/86/03, најпре утицао на референта за утврђивање пореза СС2 да, као пореску основицу, прихвати цену из наведеног Уговора о купопродаји непокретности у износу од 21.000.000,00 динара, а како референт СС2 то није учинио, већ је Комисија Пореске управе - Филијале Пожаревац, чији је он био члан, извршила процену предметне непокретности и као реалну тржишну вредност те непокретности, односно пореску основицу, утврдила износ од 210.978.000,00 динара, а СС2 сачинио записник о овој процени број 413-86/03 од 22.01.2003. године, који су потписали сви чланови ове сталне комисије за процену, те након тога сачинио и потписао решење, у име директора Филијале Пожаревац, Пореске управе, број 413/10-86/03 од 27.01.2003. године, којим је утврђена висина пореза на пренос апсолутних права, за наведену непокретност у износу од 10.548.900,00 динара и ово решење експедовао купцу те непокретности - солидарном јемцу пореске обавезе Привредном друштву “АА2” ДОО Влашки До, оптужени АА4 је незадовољан оваквим решењем наложио референту СС2 да поново сачини записник о процени вредности предметне непокретности у којем би уговорена цена у износу од 21.000.000,00 динара била утврђена као реална тржишна вредност ове непокретности, као и уплатницу на износ пореза, који се добија применом стопе од 5% на пореску основицу од 21.000.000,00 динара, то јест на износ од 1.050.000,28 динара, што је СС2 овог пута искључиво услед притиска оптуженог АА4 и учинио и сачинио нови записник о процени вредности предметне непокретности број 413-86/03 са датумом 22.01.2003. године, у којем је констатовано да је реална тржишна вредност ове непокретности она вредност која је наведена у Уговору Ов.бр. 13641/02 - 21.000.000,00 динара, а затим овај нови записник и уплатницу доставио оптуженом АА4 који је овај нови записник потписао и вратио га СС2 ради сачињавања нацрта решења, па је СС2 на основу тог новог записника сачинио нацрт решења број 413-10/86/03 којим је у односу на предметну непокретност утврђен порез на пренос апсолутних права у износу од 1.050.000,28 динара и ово решење однео АА4 на потпис, након чега је оно експедовано Привредном друштву “АА2” ДОО Влашки До, које је у поменутом износу платило порез на пренос апсолутних права уместо у износу од 10.548.900,00 динара, па је тиме оптужени АА4 овом привредном друштву у власништву оптуженог АА прибавио имовинску корист у износу од 9.498.899,72 динара на штету буџета Републике Србије,

- чиме је извршио кривично дело злоупотреба службеног положаја из члана 359 став 3 у вези са ставом 1 Кривичног законика,

па га суд применом одредбе члана 4, 5, 42, 45, 54 и 60 Кривичног законика

О С У Ђ У Ј Е
на КАЗНУ ЗАТВОРА у трајању од 1 (једне) године, у коју казну ће му се урачунати време проведено у притвору од 13.11.2007. године до 22.01.2008. године.

На основу одредбе члана 91 и 92 Кривичног законика и члана 538 став 1 и 2 ЗКП и члана 541 ЗКП

ОДУЗИМА СЕ ИМОВИНСКА КОРИСТ

од предузећа „АА2“ ДОО Влашки До, прибављена извршењем кривичног дела злоупотреба положаја одговорног лица подстрекавањем из члана 234 став 3 у вези са ставом 1 у вези са чланом 34 Кривичног законика описаног у ставу ИИ/1 изреке пресуде, у износу од 60.977.258,18 динара па се „АА2“ ДОО обавезује да уплати овај износ на рачун буџета Републике Србије, у року од 30 дана од дана правноснажности пресуде под претњом принудног извршења и

од предузећа „АА2“ ДОО Влашки До, прибављена извршењем кривичног дела злоупотреба службеног положаја из члана 359 став 3 у вези са ставом 1 Кривичног законика описаног у ставу ИИ/2 изреке пресуде, у износу од 9.498.899,72 динара па се „АА2“ ДОО обавезује да уплати овај износ на рачун буџета Републике Србије, у року од 30 дана од дана правноснажности пресуде под претњом принудног извршења.

На основу одредби члана 261,262 и 264 ЗКП оптужени АА, АА1, АА2, АА3 и АА4, обавезују се да плате трошкове кривичног поступка о чијој висини ће суд одлучити посебним решењем.

На основу одредбе члана 261 став 2 тачка 9 ЗКП обавезују се оптужени АА, АА1, АА2, АА3 и АА4 да на име судског паушала плате суду износ од по 20.000,00 динара.

ИИИ

ПРЕИНАЧАВА СЕ пресуда Вишег суда у Београду, Посебног одељења К.По1.бр. 92/14 од 23.10.2015. године, у делу описаном под тачком 4 изреке, тако што Апелациони суд у Београду, Посебно одељење,

према оптуженом АА7, рођеном _. године у _, ЈМБГ _ од оца _ и мајке _, девојачко _, неосуђиваном,

на основу одредбе члана 422 тачка 3 ЗКП

ОДБИЈА ОПТУЖБУ

Да је:

Дана 10.08.2006. године, у Београду, као одговорно лице - власник и директор Привредног друштва ДОО “АА6”, Београд, искоришћавањем свог положаја и овлашћења Привредном друштву “АА” АД Пожаревац прибавио противправну имовинску корист у износу од 459.000,00 динара, при чему је био урачунљив и свестан свога дела и његове забрањености, чије извршење је и хтео, тако што је Привредном друштву “АА” АД Пожаревац, испоставио рачун Привредног друштва “АА6” ДОО Београд, са неистинитим садржајем и то рачун број 18/06 од 10.08.2006. године на износ од 3.009.000,00 динара за наводно испоручених 150 комада баштенских гарнитура, које никада нису испоручене Привредном друштву “АА” АД Пожаревац, на који начин је омогућио Привредном друштву “АА” АД Пожаревац да пријемом овог рачуна са неистинитим садржајем у својим пословним књигама неистинито прикаже улазни ПДВ у висини од 18% од наведеног износа, тј. у новчаном износу од 459.000,00 динара, те да за тај износ мање плати Пореској управи Републике Србије на име пореза по одбитку,

- чиме би извршио кривично дело злоупотреба положаја одговорног лица из члана 234 став 2 у вези са ставом 1 Кривичног законика.

На основу одредбе члана 265 став 1 ЗКП трошкови кривичног поступка у односу на оптуженог АА7 падају на терет буџетских средстава суда.

Образложење

Побијаном пресудом оптужени су ослобођени од оптужбе на основу одредбе члана 423 став 1 тачка 2 ЗКП и то оптужени АА1 да је извршио кривично дело злоупотреба положаја одговорног лица из члана 234 став 3 у вези са ставом 1 Кривичног законика, оптужени АА да је извршио кривично дело злоупотреба положаја одговорног лица подстрекавањем из члана 234 став 3 у вези са ставом 1 Кривичног законика у вези са чланом 34 Кривичног законика, оптужени АА2 и АА3, по једно кривично дело злоупотреба положаја одговорног лица помагањем из члана 234 став 3 у вези са ставом 1 Кривичног законика у вези са чланом 35 Кривичног законика, оптужени АА4 да је извршио кривично дело злоупотреба службеног положаја из члана 359 став 3 у вези са ставом 1 Кривичног законика, оптужени АА да је извршио кривично дело злоупотреба положаја одговорног лица подстрекавањем из члана 234 став 3 у вези са ставом 1 Кривичног законика у вези са чланом 34 Кривичног законика, оптужени АА8 да је извршио кривично дело злоупотреба положаја одговорног лица из члана 234 став 3 у вези са ставом 1 Кривичног законика и оптужени АА5 и АА6 да су извршили кривично дело злоупотреба положаја одговорног лица подстрекавањем из члана 234 став 3 у вези са ставом 1 Кривичног законика у вези са чланом 34 Кривичног законика, а оптужени АА7 да је извршио кривично дело из члана 234 став 2 у вези са ставом 1 Кривичног законика. На основу одредбе члана 265 став 1 ЗКП одлучено је да трошкови кривичног поступка падају на терет буџетских средстава суда. На основу одредбе члана 258 став 3 ЗКП оштећени су за остваривање имовинскоправног захтева упућени на парницу.

Против наведене пресуде жалбу је изјавило Тужилаштво за организовани криминал, због битне повреде одредаба кривичног поступка и погрешно утврђеног чињеничног стања, са предлогом да другостепени суд по одржаном претресу преиначи пресуду и оптужене огласи кривим и осуди на казну затвора по закону.

Одговоре на жалбу Тужилаштва за организовани криминал поднели су:

- бранилац оптуженог АА7, адвокат АБ7 са предлогом да другостепени суд поднету жалбу одбије као неосновану, а првостепену пресуду потврди,

- бранилац оптуженог АА1, адвокат АБ2, са предлогом да поднету жалбу другостепени суд одбије као неосновану,

- бранилац оптуженог АА, адвокат АБ, са предлогом да поднету жалбу Тужилаштва за организовани криминал Апелациони суд у Београду одбије као неосновану,

- бранилац оптуженог АА6, адвокат АБ5, са предлогом да другостепени суд жалбу одбаци или је одбије, а првостепену пресуду потврди.

Тужилаштво за организовани криминал је у поднеску Ктж.бр. 17/16 од 06.04.2016. године предложио да другостепени суд усвоји жалбу Тужилаштва за организовани криминал.

Апелациони суд у Београду је дана 07.07.2016. године одржао јавну седницу у присуству Тужиоца за организовани криминал Драгослава Марковића, оптужених АА и АА6 и бранилаца оптужених адвоката АБ, АБ5 и АБ6, на којој је размотрио списе предмета, побијану пресуду у оквиру основа, дела и правца побијања истакнутим у жалби у смислу одредбе члана 451 став 1 ЗКП, па је имајући у виду жалбене наводе и предлоге, нашао да првостепена пресуда садржи битне повреде одредаба кривичног поступка које су довеле и до погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања. Међутим, како је у овом кривичном предмету пресуда већ једанпут укидана Апелациони суд у Београду, Посебно одељење је у смислу одредбе члана 449 и 450 ЗКП донео одлуку да се отвори претрес пред другостепеним судом.

Дана 14.10.2016. године Апелациони суд у Београду, Посебно одељење је одржао претрес на ком је саслушао оптужене АА, АА1, АА2, АА3, АА4, АА5, АА6 и АА7, те на сагласан предлог странака прочитао доказе који су изведени у првостепеном поступку, прочитао исказ оптуженог, сада покојног АА8, у смислу одредбе члана 406 став 1 ЗКП, па је имајући у виду наведено, нашао:

Жалба Тужилаштва за организовани криминал је делимично основана.

У току другостепеног поступка Апелациони суд у Београду је решењем Кж 1 По1.бр. 15/16 од 05.07.2016. године, које је преиначено решењем Апелационог суда у Београду, Посебног одељења у погледу одлуке о трошковима кривичног поступка, обуставио кривични поступак у односу на оптуженог АА8 због извршења кривичног дела злоупотреба положаја одговорног лица из члана 234 став 3 у вези са ставом 1 Кривичног законика, услед смрти.

Разлози за одбијање жалбе Тужилаштва за организовани криминал у односу на оптужене АА, АА5 и АА6, а у погледу тачке 3 изреке првостепене пресуде (став И ове одлуке)

Везано за ову тачку изреке првостепене пресуде Тужилац за организовани криминал у жалби указује на то да је суд оценом налаза и мишљења судског вештака ВВ2 извео погрешан закључак јер не евидентирање рачуна у књизи издаваоца, по налажењу Тужилаштва за организовани криминал, може да укаже само да роба није испоручена, а каса блокови би потврдили да је роба плаћена, што све указује да су рачуни били фиктивни и да их као такве није могао да прихвати и одобри оптужени АА8, а посебно с тога што један број рачуна није садржао податке коме је рачун издат, а самим тим и ко је платио тај рачун.

Међутим, овакви жалбени наводи се не могу прихватити, с обзиром на то да је првостепени суд правилно ценио налаз и мишљење судског вештака, из ког је утврдио неспорну чињеницу да поједини рачуни нису евидентирани у књизи издаваоца рачуна, те да одређени број рачуна није поседовао парагон односно каса блок и да један број рачуна уопште није садржао податке коме су издати. Првостепени суд је ценећи овакав налаз и мишљење судског вештака нашао да се формални недостаци, које је судски вештак уочио, а који у току овог кривичног поступка нису били спорни, не могу приписати кривичноправној одговорности директора предузећа “АА” АД, сада покојног оптуженог АА8, који је по истим неспорно одобравао плаћање. Наиме, у наведеном периоду Привредно друштво “АА” ад је имало стручне службе које су биле задужене за обављање рачуноводствених и књиговодствених послова, а о самом поступку пријема готовинских рачуна и издавању признаница детаљно се изјашњавао у току овог кривичног поступка благајник привредног субјекта - сведок СС3. Сведок СС3 је у свом исказу навела да је признанице у својству благајника издавала и на име готовинских рачуна, при чему је објаснила да су готовински рачуни исто што и готов новац, те је издавала признанице и у случајевима када чланови конзорцијума купе неку робу и донесу јој рачун на благајну и то на износе наведене у рачуну. Указала је и на то да је носила директору АА8 готовинске рачуне јер је он морао својим потписом да одобри исплату, а потом је за висину тог рачуна писала признаницу за увећање капитала. Када се има у виду наведено, по оцени Апелационог суда у Београду, Посебног одељења, а код чињенице да је Привредно друштво “АА” ад Пожаревац имало стручне службе задужене за пријем рачуна и њихово књижење, правилно је првостепени суд закључио да из налаза и мишљења судског вештака и исказа сведока, не произилази да је о неким евентуалним мањкавостима информисан директор. Стим у вези, након изведених доказа, првостепени суд је правилно закључио да у конкретном случају ни један изведени доказ није поткрепио тврдњу Тужилаштва за организовани криминал да су оптужени АА, АА5 и АА6 на било који начин наговорили сада покојног АА8 да искористи свој положај или овлашћење и да као директор Привредног друштва “АА” ад прихвати рачуне са неистинитом садржином и изда признанице члановима конзорцијума да су у субјекат приватизације уложили новчана средства знатно мања од стварних улагања. У прилог оваквом закључку иде и то што је и сам сада покојни АА8 у својој одбрани доследно негирао да је било ко од чланова конзорцијума на њега вршио притисак да нешто учини, да га нико ни на шта није наговарао, а тако дата одбрана је у сагласности и по оцени овог суда са датим одбранама оптужених АА, АА5 и АА6, који су у току целог кривичног поступка негирали предузимање кривичноправних радњи које су им стављене на терет.

Истовремено, по мишљењу овог суда, у прилог оваквом закључку првостепеног суда, иде и извештај Агенције за приватизацију од 10.06.2011. године, као и писана документација која је агенцији достављена, из ког извештаја је утврђено да је Конзорцијум физичких лица чији је овлашћени представник АА6 као купац друштвеног капитала субјекта “АА” ад извршио у целости исплату купопродајне цене по Уговору о продаји друштвеног капитала методом јавне аукције закључно са даном 20.03.2008. године. Из предметног извештаја Агенције за приватизацију произилази и то да је агенција у оквиру својих надлежности вршила и контролу извршења уговорних обавеза у седишту субјекта приватизације и то дана 19.02.2004. године и да је вршила канцеларијску контролу на основу достављене документације, те да је приликом вршења контроле утврђено да је скупштина одржана дана 13.12.2003. године на којој је донета одлука да инвестиција буде и у готовом новцу и у уносу ствари.

Управо наведено, и по оцени другостепеног суда, указује на то да је Агенција за приватизацију без примедби прихватила извештај и извршила увид у сву достављену документацију, те да је целокупан поступак докапитализације чак и по оцени Агенције за приватизацију спроведен без примедби органа који је био задужен за контролу спровођења уговорних обавеза и уз учешће стручних лица, при чему је правник ангажован од стране чланова конзорцијума, а ревизор накнадно од стране правника, па имајући то у виду и чињеницу да се предузеће „АА“ ад изјаснило да није оштећено и није истакло имовинско правни захтев, то правилно првостепени суд закључује да нема доказа пре свега да је код сада покојног АА8, директора предузећа, постојао умишљај да одређена улагања у процесу докапитализације буду неистинито приказана.

Тужилац за организовани криминал у поднетој жалби оспорава и оцену првостепеног суда везано за умишљаје оптужених за ово кривично дело. По оцени Апелационог суда у Београду, правилно је првостепени суд на страни 129 закључио да у току овог кривичног поступка није доказано да су се оптужени АА, АА5 и АА6 договорили да Агенцији за приватизацију Републике Србије лажну прикажу да су у целости извршили обавезу инвестиционог улагања ДП “АА”, с обзиром да су оптужени негирали било какав договор у том смислу, а Тужилац ни једним доказом није оповргао одбране оптужених у том делу. У вези са тим првостепени суд је правилно закључио да у конкретном случају није доказано да су оптужени извршили кривично дело које им је тачком 3 изреке првостепене пресуде стављено на терет, те их у том смислу и ослободио оптужбе на основу одредбе члана 423 тачка 2 ЗКП.

Тужилаштво за организовани криминал у поднетој жалби, а везано за тачку 3 изреке првостепене пресуде, цитира доказе који су изведени од стране првостепеног суда, али их анализира на другачији начин него што то чини првостепени суд указујући да управо изведени докази и искази саслушаних сведока говоре у прилог јавне оптужбе. Међутим, такви жалбени наводи се по налажењу овог суда не могу прихватити, с обзиром на то да је првостепени суд, по налажењу овог суда, изведене доказе правилно анализирао и нашао да исти као такви нису довољни да би се оптужени на основу истих огласили кривим.

Када се има у виду изнето, Апелациони суд у Београду, Посебно одељење је мишљења да је првостепени суд правилно оптужене ослободио од оптужбе налазећи да није доказано да су извршили кривична дела која су им стављена на терет описана под тачком 3 изреке првостепене пресуде. Ово тим пре што је одредбом члана 16 став 5 ЗКП прописано да ће суд сумњу у погледу чињеница од којих зависи вођење кривичног поступка, постојање обележја кривичног дела или примене неке друге одредбе кривичног закона у пресуди или решење које одговара пресуди решити у корист оптужених, а у ситуацији када се на основу изведених доказа не може на несумњив начин утврдити да су оптужени поступали на начин како је то описано под тачком 3 изреке првостепене пресуде, Апелациони суд у Београду, Посебно одељење је донео одлуку да жалбу Тужилаштва за организовани криминал у том делу одбије као неосновану, а на основу одредбе члана 457 ЗКП.

Разлози за усвајање жалбе Тужилаштва за организовани криминал везано за тачку 1 изреке првостепене пресуде (став ИИ/1 ове одлуке)

Основано се у жалби Тужилаштва за организовани криминал указује на то да суд није дао довољно уверљиве разлоге за ослобађајући део побијане пресуде везано за тачку 1, те да при доношењу такве одлуке није имао у виду све чињенице садржане у списима предмета, а које на другачији начин, и по оцени овог суда, указују на предузете радње оптужених.

Пре свега на основу навода одбране оптуженог АА1, а који су потврђени писаним доказима, одлуком Управног одбора ДП “АА1” и записницима са седница Управног одбора, овај суд је несумњиво утврдио да је оптужени АА1 одлуком Управног одбора ДП “АА1” број 36/12/1-01 од 08.10.2001. године именован за вршиоца дужности генералног директора тог предузећа са неограниченим овлашћењима за заступање и да је ту дужност обављао од 10.10.2001. године до 25.10.2005. године када је разрешен дужности директора ДЛС “АА7” које предузеће је правни следбеник ДП “АА1” Београд. На предлог председника Управног одбора и директора истог предузећа донета је дана 19.06.2002. године одлука да Скупштина одобрава продају основног средства - пословног простора у Пожаревцу у улици аа1, кућа са кућиштем изграђена на кп.бр. аа3 у површини од 26,22 ара, с тим да почетну цену утврди овлашћена агенција за процену тржишне вредности некретнина, а да в.ф. генералног директора спроведе процедуру и поднесе извештај Скупштини. Такође је утврђено да је у вези процене ове пословне зграде најпре ангажовано А.Д. за пројектовање, инжењеринг и консалтинг из Зрењанина али су исти у вршењу процене били спречени понашањем радника на терену дана 31.07.2002. године, тако да је процена исте непокретности поверена другом проценитељу “Заводу за економику и развој привреде” Пожаревац који је извршио процену у новембру 2002. године. Пре добијене процене тржишне вредности овог објекта, од стране ”АА1” Београд објављен је оглас о продаји пословног простора зграде у Пожаревцу у улици аа1 са назнаком да се зграда продаје у виђеном стању и то у огласу у дневном листу “АА11” који излази на територији Новог Сада, на дане 23.10.2002. године и 03.11.2002. године, а по којим огласима се нико није јавио као заинтересовани купац.

На основу процене вредности пословног објекта у улици аа1, Завода за економику и развој привреде Пожаревац из 2002. године, утврђено је да је наведена процена урађена на захтев ДП „АА1“, да се ради о пословном објекту у улици аа1, Пожаревац, бруто површине 2.321,56 м2, да је процену вршио архитекта АА3 и да је објекат процењен на 314.388,00 евра, као и да је процену потписала директор Завода - овде оптужена АА2, а да је на самој процени као време израде означен новембар 2002. године.

На основу Уговора о купопродаји непокретности закљученог дана 25.12.2002. године између ДП „АА1“ и предузећа „АА2“ овереног пред Општинским судом у Пожаревцу (Ов.бр.13641/2) и анекса уговора овереног пред Општинским судом у Пожаревцу дана 06.03.2003. године (Ов.2470/3) Апелациони суду Београду, Посебно одељење је утврдио да је „АА1“ Београд предузећу „АА2“, чији је власник и оснивач оптужени АА, продало непокретност - пословну просторију у _, (сада улица аа1), по цени од 21.000.000,00 динара, с тим да купац купопродајну цену исплати у седам рата - последњу до 25.06.2003. године. Уговор је у име продавца ДП „АА1“ потписао оптужени АА1, као вршилац дужности генералног директора „АА1“ по овлашћењу скупштине „АА1“, а у име купца предузећа “АА2“ оптужени АА, директор и власник.

На основу Анекса уговора Ов.бр. 13641/2 а који анекс је оверен пред Општинским судом у Пожаревцу под Ов.бр. 2470/3 дана 06.03.2003. године утврђено је да је купац исплатио део купопродајне цене у износу од 8.900.000,00 динара до 20.02.2003. године, а обавезао се да преостали део купопродајне цене у износу од 12.100.000,00 динара исплати најкасније до 20.04.2003. године, а на основу потврде ДП “АА1” Београд од 06.03.2003. године и изјаве од 11.03.2003. године утврђено да је ДП “АА1” дала сагласност да се по основу Уговора о купопродаји и Анекса, купац “АА12” ДОО укњижи као власник на пословној просторији која се води као кућа са кућиштем, једном зградом, двориштем и виноградом, хотел “АА5” у _ на кп. аа3, осим на стану који је на првом спрату и који се састоји од две собе и кухиње у приземљу чији је власник физичко лице СС4, те је дана 14.07.2003. године извршена примопредаја овог пословног простора између продавца и купца.

Ради утврђивања и разјашњења одлучне чињенице да ли је оптужени АА пословни простор у улици аа1 купио по цени знатно нижој од тржишне, Апелациони суд у Београду је ценио доказ - налаз и мишљење судских вештака ВВ и ВВ1, као и њихово усмено изјашњење дато на претресу одржаном дана 22.05.2015. године, у ком су, након непосредног увида у све објекте постојеће на кат. парц. аа3 и извршеног мерења, дали тачне површине посебно сваког објекта постојећег на кат. аа3, а вештак ВВ тржишну вредност тих објеката. Из приложене скице утврђено је да су на парцели евидентирани објекти као целине:
- главни објекат на углу улице аа, _ и _, раније познат као хотел „АА5“ који се састоји од подрума, приземља и справа (на скици означен као целине Е и Ф)
- објекат у улици аа5 у граду познат као „АА8“ (на скици означен као целина А)
- објекат у улици аа5а који садржи локале и стан (на скици означен као целина Б и Ф)
- објекат у улици аа5б који садржи локале и два стана као и гаражу (на скици означен као целине Ц,Д,И,Ј и Л)

У налазу и мишљењу је констатовано и то да су у објектима евидентиране целине и просторије по етажама, спрат, приземље и подрум, те је према рекапитулацији површина свих објеката корисна површина објекта „АА5“ 1.498,33м2 без комуникације, плус 77,46м8 површине комуникације, објекта у улици аа5 434,88 м2 без комуникације, плус 4,07м2 површине комуникације, објекат у улици аа5а површине 167,34 м2 и објекта у улици аа5б површина 194,65 м2, констатујући да је укупна корисна површина свих наведених објеката 2.295,20 м2.

Вештак ВВ1 је објаснио да су у корисну површину ушле све просторије објекта, објашњавајући да се корисна површина разликује од подне утолико што подна површина не мора да буде једнака корисној, јер се она може састојати из неких целина које се по прописима, односно по ЈУС-у, обрачунавају са мањом проценом - на пример тераса, а судски вештак ВВ је наведеним налазом дао коначно тржишну цену објеката, наводећи да је ту цену утврђивао на више начина: анкетним путем - увиђајем у понуду и потражњу, анализом уговорене и извршене купопродаје дела истог простора између фирме „АА2“ и „АА4“ из Београда (сада „АА4А“) и анализом извршених и спроведених решења Пореске управе, Филијале у Пожаревцу за извршени промет, те да је обрачун вршен за корисну површину при чему је корисна површина гаража и складишних простора редукована са 50%, а балкони са 25%.

Дајући процену тржишне вредности објекта применом тржишних цена утврђених анкетним путем на тржишту града Пожаревца вештак се изјаснио да је прометна вредност објекта децембра 2002. године - марта 2003. године, када је извршен промет објекта, износила за локале 900 евра по метру квадратном, за канцеларије 800 евра по метру квадратном, за станове 500 евра по метру квадратном, а имајући у виду површине објеката вештак је дао укупну тржишну вредност објеката посебно израчунавајући вредност целина које се састоје од локала, посебно целина које се састоје од канцеларија и посебно целина које се састоје од станова. Дајући рекапитулацију процене тржишне вредности у еврима и динарима применом ове методе, судски вештак је навео да:
- тржишна вредност хотела „АА5“ у улици аа1 износи 1.334.891,00 евра (противвредност у динарима 81.977.258,18 ),
- тржишна вредност биоскопа “АА8” у улици аа5 износи 351.160,00 евра (противвредност у динарима 21.565.156,99),
- тржишна вредност објекта у улици аа5а износи 135.286,00 евра (противвредност у динарима 8.308.075,60), а
- тржишна вредност објекта у улици аа5б износи 142.061,00 евра (противвредност у динарима 8.724.136,50), указујући да укупна вредност свих објеката на парцели износи 1.963.398,00 евра (противвредност у динарима 120.574.627,30).

Судски вештак је дајући тржишну вредност објекта применом купопродајне цене из уговора о купопродаји непокретности закљученог између „АА2“ као продавца и „АА4“ односно „АА4А“ као купца, дао рекапитулацију процене тржишне вредности, при чему је по уговору цена за локале износила 1.500 евра по м2, а за канцеларије 384,60 евра, а за станове је примењена уговорена цена за канцеларијски простор, па:
- тржишна вредност објекта хотел “АА5” у улици аа1 износи 1.434.333,70 евра (динарска противвредност 88.084.153,70);
- тржишна вредност биоскопа „АА8“ у улици аа5 износи 168.820,20 евра (динарска противвредност 10.367.451,10);
- тржишна вредност објекта у улици аа5а износи 208.290.20 евра (динарска противвредност 12.791.351,15);
- тржишна вредност објекта у улици аа5б износи 199.608,75 евра (динарска противвредност 12.258,212,90), указујући на то да укупна тржишна вредност објекта износи 2.014.052,85 евра (динарска противвредност од 123.685.402,40).

У налазу и мишљењу, судски вештак је проценио и тржишну вредност објекта применом утврђене тржишне вредности објеката за које је Пореска управа у Пожаревцу донела решење о утврђивању пореза број 413-10/86/03 од 27.01.2003. године, те је изнео већ утврђену тржишну вредност објеката „АА5“ решењем - 163.782,00 динара, те поделом износа сразмерно објектима, утврдио да:
- тржишна вредност објекта хотел “АА5” износи 108.587.466,00 динара,
- тржишна вредност објекта биоскопа “АА8” у улици аа5 износи 30.250.535,40 динара,
- тржишна вредност објекта у улици аа5а износи 11.530.252,80 динара
- тржишна вредност објекта у улици аа5б износи 13.413.745,80 динара, одређујући да укупна тржишна вредност свих објеката применом наведене методе износи 163.782.000,00 динара.

Процењујући тржишну вредност објекта применом утврђене тржишне вредности објеката за које је Пореска управа у Пожаревцу донела решење о утврђивању пореске број 413-10/773 од 11.04.2003. године, судски вештак је дао рекапитулацију процене тржишне вредности објекта, наводећи да:
- тржишна вредност објекта хотел “АА5” у улици аа1 износи 1.434.333,70 евра (противвредност у динарима 91.450.678,35);
- тржишна вредност објекта “АА8” у улици аа5 износи 168.820,20 евра (противвредност у динарима 10.763.689,00);
- тржишна вредност објекта у улици аа5а износи 208.290.20 евра (противвредност у динарима 13.280.229,10);
- тржишна вредност објекта у улици аа5б износи 12.726.714,60), те је укупна тржишна вредност свих објеката 2.014.052,85 евра (противвредност у динарима 128.221.311,10).

Управо из напред наведеног се утврђује да је најмања тржишна вредност објекта процењена методом понуде - потражње у периоду од децембра 2002. до марта 2003. године. Другостепени суд је анализирајући дати налаз и мишљење исти у потпуности прихватио, као и тржишну вредност објекта коју је вештак дао користећи анкетну методу, обзиром да је по оцени овог суда ова метода најприхватљивија за утврђивање тржишне вредности непокретности. Вештак је приликом давања свог налаза и мишљења имао у виду тржишне податке у виду понуда на територији града Пожаревца и то у време када је предметна непокретност продата, дакле цене које су агенције објављивале као понуде, наводећи да тржишна вредност објекта не зависи од његове старости, конструкције нити обраде објекта, већ искључиво од тржишних услова - понуде и потражње. Судски вештак је просечну продајну цену (до које је дошао на основу података агенције и према којој методи је просечна тржишна вредност метра квадратног локала 1.150 евра, метра квадратног канцеларијског простора 1000 евра) умањио за вредност радова који су неопходни да би објекат дошао до нивоа обраде новог објекта, те је проценио да трошкови неопходни да се локали доведу у то стање износе 250 евра по метру квадратном, а трошкови неопходни да се станови доведу у то стање износе 200 евра, те нашао да је вредност метра квадратног локала у предметној непокретности 900 евра, а вредност метра квадратног канцеларија 800 евра. Користећи анкетну методу вештак је метар квадратни стамбеног простора проценио на 500 евра.
Чак и када се упореди тржишна вредност објекта до које је вештак дошао применом анкетне методе са тржишном вредношћу која је утврђена по основу уговора о купопродаји број 092 од 27.03.2003. године, као и са тржишном вредношћу објекта која је утврђена по решењима Пореске управе Пожаревац број 413-10/773 од 11.04.2003. године и број 413-10/86/03 од 27.01.2003. године (којима је утврђен порез на пренос апсолутних права приликом закључења уговора о купопродаји између ДП „АА1“ као продавца и предузећа „АА2“ као купца) и уговора о купопродаји између предузећа „АА2“ као продавца и „АА4“ као купца, Апелациони суд у Београду налази да се ради о приближним вредностима, али је прихватио процену непокретности коју је дао судски вештак применом анкетне методе налазећи да се тржишна вредност непокретности и одређује на тржишту, а да је при томе управо судски вештак ценио и чињеницу да је предузеће „АА2“ само три месеца након што је купило непокретност од „АА1“, део те непокретности продало „Ју банци“ по знатно вишој цени од оне по којој је купило од „АА1“.

Судски вештак ВВ је на претресу дана 22.05.2015. године изјавио да остаје при датом налазу и мишљењу додајући да је утицај локације да ли је локал у центру или на периферији града јако битан, да је то узето у обзир и нашао да се ради о објекту који је у најстрожем центру Пожаревца и да управо због тога има много већу вредност. Додао је да објекат није довољно одржаван, али и да има доста оштећења од протека времена, али да је објекат конструктивно и у статичком погледу изузетно квалитетан, те је истакао и то да старост објекта на тржишну цену нема никакав утицај, с обзиром да је тржишна цена она која се постиже на тржишту.

Дакле, уочљиво је према налазу вештака да применом различитих метода и узетих параметара на основу којих је вештак утврђивао тржишну вредност предметног објекта хотела “АА5” у Пожаревцу у време закључивања спорног Уговора о купопродаји, вештак долази до приближно исте вредности а која је вишеструко већа од вредности дате у процени коју је дао оптужени АА3.

Следеће одлучне чињенице, а које су биле спорне током поступка су:
- да ли је оптужени АА1 знао да је вредност одређена од стране оптуженог АА3 знатно испод тржишне вредности, те
- да ли је у вези са одређивањем проценитеља постојао договор и ако јесте између кога, као и
- под којим околностима је дошло до оглашавања продаје објекта у улици аа1 у Пожаревцу.

Најпре везано за чињеницу да ли је оптужени АА1 знао реалну вредност објекта, и по мишљењу другостепеног суда, а на шта се основано жалбом Тужилаштва за организовани криминал указује, првостепени суд неосновано прихвата одбрану оптуженог АА1 да није знао да је процена тржишне вредности непокретности коју је извршио Завод за економику знатно испод тржишне вредности. Наиме, из изведених доказа произлази да је оптужени АА1 у име ДП „АА1“ дана 26.08.2002. године закључио уговор са предузећем „АА3“, чији је сувласник АА, о продаји пословног објекта у Пожаревцу, у ул.аа, површине 174,95 м2, из ког уговора се утврђује да је пословни простор у аа чаршији продат по цени од 10.671.950,00 динара, дакле вишеструко вишој цени по м2 у односу на објекат у аа. Из наведеног произилази да је оптужени АА1 у име ДП „АА1“ закључио и уговор о продаји пословног простора у аа чаршији и уговор о продаји пословног простора у улици аа1 у Пожаревцу и то у року од четири месеца, што на несумњивив начин упућује на закључак да је окривљеном АА1 била позната тржишна вредност објекта у аа чаршији, из чега произилази да му је била бар приближно позната тржишна вредност објекта у улици аа1. По мишљењу овог суда, наводи одбране да објекти нису на истој локацији, да нису исте површине и стања, су потпуно непоткрепљени било којим доказом који би оправдали разлику у цени по којој је уговор закључен и вредности коју је вештак утврдио као тржишну, а и исти су оспорени налазом и мишљењем судског вештака ВВ у ком је навео да тржишна вредност објекта не зависи од његове старости, конструкције нити обраде објекта, већ искључиво од тржишних услова - понуде и потражње.

Што се тиче договора у вези одређивања проценитеља Апелациони суд у Београду је имао у виду следеће доказе:

Из исказа сведока СС5 који је у то време обављао послове руководиоца комерцијалне службе “АА1“ Београд и био члан Управног одбора истог предузећа произилази да радници “АА1” у Пожаревцу нису дозволили да процену ради фирма “АА9” коју је иначе Управни одбор ангажовао да врши процену комплетне имовине “АА1”, па је након тога одлуку о томе да се за процену имовине у улици аа1 ангажује Завод за економику и развој привреде из Пожаревца донео директор АА1 или председник Управног одбора СС7, а допис који је путем факса из “АА1“ послат Заводу потписао је сведок СС5, вероватно зато што ни директор, ни председник Управног одбора нису били ту.

Из исказа сведока СС7 произилази да је он био председник Управног одбора “АА1” и познато му је да је Управни одбор предложио Скупштини да се изврши продаја објекта у аа1, како би "АА1" намирила дуговања према Пореској управи, али захтев за процену вредности ове непокретности он лично није дао било коме, па ни СС5, а колико се сећа ни Управни одбор није донео такву одлуку.

Увидом у деловодник ДО “АА1” суд је утврдио да допис “АА1” број 623/2-2002 упућен Заводу, а о коме се изјашњавао сведок СС5 који је и потписан од стране сведока СС5 није уписан у деловодник “АА1”, нити је у деловоднику “АА1” евидентиран пријем било какве процене сачињене од стране Завода за економику и развој привреде.

Са друге стране увидом у деловодник Завода за економику и развој привреде утврђено је да је под бројем 265/1 заведена понуда “АА1” са ознаком “Захтев за процену зграде у аа1” и то са датумом 22.09.2002. године, при чему је видљиво да је вршена преправка датума. У истом деловоднику под бројем 265 има заведен Уговор другог субјекта ДП “АА10” са датумом 20.09.2002. године, при чему је видљиво да је реч “уговор” прекривена коректором, а следећи заведени предмет је под бројем 266 са датумом 24.09.2002. године.

У вези овог уписа у деловодник сведочила је сведок СС, запослена у Заводу за економику и развој која је потврдила да је извршила упис захтева под бројем 265/1 и објаснила да се по правилу под истим бројем заводи више докумената само у случају сродних докумената, а да је у конкретном случају очигледно упис 265/1 заведен касније, тј. унет у деловодник ретроактивно и да је преправљање коректором вршено зато што очигледно овај други документ нема везе са документом који је заведен под бројем 265. У то време њој претпостављена била је оптужена АА2 и процедурално једино је она могла да јој да налог да тако поступи. Из исказа овог сведока такође произилази да је у то време код ње у канцеларију дошла оптужена АА2 уплакана и уплашена и да је рекла да је имала непријатан телефонски разговор са АА и да јој је она испричала да је АА галамио и свашта јој рекао и да је од ње тражио да уради нешто што је било против њених начела, а што се по мишљењу сведока тицало “АА1”.

Што се тиче статуса Завода за економику и развој привреде суд је, читањем Уговора о купопродаји друштвеног капитала методом јавне аукције са анексима закљученог између Завода за економику и развој привреде и Агенције за приватизацију и АА5, који Уговор је заведен у Агенцији за приватизацију под бројем 2371-27УАП/0802 дана 24.10.2002. године, утврдио да је Завод за економику и развој привреде купљен дана 24.10.2002. године од стране АА5, иначе лица против кога је у истом предмету вођен кривични поступак по истој оптужници, као и против овде оптужених, због кривичног дела злоупотреба службеног положаја из члана 359 став 4 у вези става 1 и 3 Кривичног законика у вези члана 33 Кривичног законика, али је правноснажно ослобођен од оптужбе на основу одредбе члана 423 став 1 тачка 1 ЗКП пресудом Вишег суда у Београду, Посебно одељење К. По1. бр. 144/2010 од 21.12.2012. године која је потврђена пресудом Апелационог суда у Београду, Посебно одељење Кж1.По1.бр. 30/13 од 10.04.2014. године, јер дело за које је тужен није кривично дело, тј. због тога што опис радњи које су овом оптуженом стављене на терет није садржао битна обележја кривичног дела за које је тужен.

Дакле, када се све наведене чињенице у погледу начина и времена достављања и завођења захтева за процену непокретности у аа1 у Пожаревцу доведу у везу са неспорним чињеницама да су оптужени АА и АА5 били блиски пословни партнери, да су заједно у оквиру конзорцијума физичких лица купили део Привредног друштва “АА”, то јасно упућује на закључак да је мотив антидатирања предметног захтева у Заводу, такав да се прикаже да је исти примљен пре него што је АА5 постао власник истог, управо зато да се прикрије веза између АА5 као власника Завода који треба да врши процену и лица које је заинтересовано за куповину истог објекта АА, који се према казивању сведока СС телефоном обраћао оптуженој АА2 управо ради “АА1”, што логично говори о постојању договора да се управо Завод за економику и развој привреде који је већ постао власништво АА5 ангажује за процену вредности непокретности, а како би се издејствовала жељена цена за купца и продавца.

Најзад, што се тиче чињенице оглашавања продаје овог објекта суд је најпре на основу дописа “АА1” број 691/1-2002 од 21.10.2002. године упућеног листу “АА11” Нови Сад да се објави текст огласа о продаји пословног простора у улици аа1 дана 23.10.2002. године утврдио да је наведени допис листу “АА11” потписала СС6, што је сведок и потврдила. Из огласа који је достављен уз допис произилази да је оглашена продаја пословног простора - зграде у Пожаревцу у улици аа1, укупне површине 26,22 ара. Ниједан други податак у огласу није наведен на основу кога би се ближе могло утврдити о каквој непокретности се ради, нити је у огласу наведена најмања цена. На основу копије дневног листа “АА11” од 23.10.2002. године утврђено је да је оглас са овим текстом објављен у овом дневном листу, а на основу фотокопије истог листа утврђено је да је оглас са истим текстом објављен и дана 03.11.2002. године у недељу.

Из исказа сведока СС8 који је суд прихватио као истинит, произилази да је оглашавање продаје по правилу радила Служба маркетинга, а уколико би се десило да ради правна служба директор би увек говорио у ком дневном листу да се огласи продаја, при чему је тај налог био или у писаној или усменој форми. Из исказа сведока СС6, која је била шеф за правне послове, произилази да се она није могла сетити ко је одлучио да се изврши објава продаје у листу “АА11”, али је била категорична да она самоиницијативно није могла да донесе одлуку о томе и да је такав налог једино могла да добије од директора АА1 или комерцијалног директора СС5. Оптужени АА1 се изјаснио да се слаже са исказом овог сведока и оставио могућност да је он тражио да се оглас објави, али је тврдио да није био изричит да се објави у листу “АА11”.

Из изведених доказа, како писаних тако и исказа наведених сведока које је суд прихватио као истините, јер су сви били јасни, сагласни међусобно и писаним доказима, произилази да је оптужени АА1 донео одлуку да процену непокретности врши Завод за економику и развој привреде због чега је и упућен захтев који је у Заводу заведен са датумом 22.09.2002. године при чему је извршено антидатирање пријема од стране СС раднице Завода, а по наредби директорке АА2. Такође, из изведених доказа је утврђено и да је оглашавање продаје вршено два пута и то у новосадском листу “АА11” за продају непокретности која се налази у Пожаревцу, у улици аа1, при чему је једном оглас објављен у недељу и то са текстом који не садржи најнижу цену ни најнужније податке да би се непокретност која се продаје приближила заинтересованим купцима. По оцени овог суда, из овако изведених доказа произилази да је налог да се оглашавање изврши у новосадском листу “АА11” у дане када су огласи објављени, дао управо оптужени АА1 и то у време док још није извршена процена непокретности од стране Завода за економику и развој привреде. По мишљењу овог суда, све наведено управо говори у прилог закључку овог суда да је оптужени АА1 ишао за тим, да свим претходним радњама, омогући окривљеном АА да купи предметни објекат испод стварне тржишне цене. Да је оптужени АА1 непокретност продао по знатно нижој цени од тржишне произилази из налаза вештака ВВ на основу кога је утврђено да вредност свих непокретности на катастарској парцели број аа3, осим стана који није предмет уговора, 120.574.627,30 динара, а то да је оптужени знао да непокретност продаје по знатно нижој цени од тржишне произилази и из чињенице да је само четири месеца раније такође у име ДП „АА1“ закључио уговор о продаји пословног објекта у улици аа, који је продат по цени од 61.000,00 по метру квадратном, док је објекат у улици аа1 продат по цени 9.045,64 динара по метру квадратном.

Осим што је евидентна разлика у цени у уговорима које је закључио оптужени у интервалу од четири месеца и друге чињенице указују да је оптужени АА1 знао да је тржишна вредност непокретности у улици аа, коју је продао, знатно већа од оне која је наведена у уговору. На овај закључак упућују искази наведених сведока СС6, СС8, СС5 и СС7.

По мишљењу овог суда, из изведених доказа се изводи закључак да су се оптужени АА и АА1 договорили о купопродаји објекта у улици аа1 и да су договорили цену од 21.000.000,00 динара, те је управо оптужени АА1 у том правцу и донео одлуку где ће да се врши оглашавање и ко ће да врши процену објекта.

Имајући у виду садржину уговора у погледу предмета купопродаје која је у потпуности уподобљена изводу из пописног листа ЗКУЛ број _ КО Пожаревац где је у А листу на парцели аа3 под 1 уписана кућа са кућиштем, једном зградом, двориштем и виноградом, Хотел “АА5”, _, а у Б листу као власник ЗК тела у А листу под И и ИИ означена је друштвена својина, уписан СС4 као власник дела зграде - стана на првом спрату, који се састоји од 2 собе и кухиње у приземљу, док је корисник преосталог дела зграде “АА1”, закључује се да су предмет уговора сви објекти на којима је као власник уписана “АА1”, осим стана у приземљу површине 51,62 м2.

Наводи одбране да је оптужени сматрао да је продао само хотел у који се улази из аа улице су непоткрепљени изведеним доказима. Доказ да је оптужени АА1 продао, а АА купио, не само објекат “АА5” већ и остале објекте на парцели потврђује и судски поступак који су покренули Општина Пожаревац и Република Србија против ДП “АА1”, предузећа “АА2” и “АА4” и ГГ и ГГ1 из Пожаревца са тужбеним захтевом да се утврди да су зграда биоскопа “АА8” у улици Стари корзо 33 и зграда са пословном просторијом у улици аа5а постојеће на к.п. аа3 власништво Републике Србије над којом право има Општина Пожаревац, као и да се утврди да је Уговор о купопродаји непокретности Ов.бр. 13641/2 ОД 25.12.2002. године закључен између ДП “АА1” Београд као продавца и предузећа “АА2” ДОО Влашки ДО као купца, а чији је предмет пословна просторија која се води као кућа са кућиштем и једном зградом, двориштем и виноградом, хотел “АА5” у _ (сада улица аа1) делимично ништав.

Такође, везано за постојање договора између оптужених АА и АА1 другостепени суд не може да прихвати закључак првостепеног суда да није доказано да је исти постојао. По мишљењу овог суда, првостепени суд је пропустио да цени чињеницу да је предузеће „АА3“ које је у власништву оптуженог АА и АА6 купило непокретност у улици аа, те се тешко може прихватити закључак првостепеног суда да се оптужени АА и АА1 нису већ тад упознали. Ово тим пре што је оптужени АА и пред другостепеним судом на претресу изјавио да је био обавештен и укључен у све радње које је предузимао оптужени АА6 везано за „АА3“.

Оптужени АА је у току поступка истицао да ни пре, ни после закључења уговора са оптуженим АА1 није имао контакта, коју одбрану овај суд није могао прихватити као животну. Пре свега, о томе на који начин су оптужени контактирали у вези понуде и закључења уговора су се у току овог кривичног поступка различито изјашњавали, па је тако оптужени АА наводио да након што се пријавио на треће оглашавање продаје непокретности у аа1 и након што је добио обавештење да је добио на тој трећој понуди тражио од “АА1” да му достави документацију, а затим отишао у Нови Сад и склопио уговор, док је оптужени АА1 навео да се са АА срео можда два пута обзиром да су оверавали потписе у суду. Из изведених доказа произилази да су оптужени потписали - оверили уговор о купопродаји у суду у Пожаревцу, као и анекс уговора, из чега произилази да су морали бити присутни приликом овера својих потписа у суду у Пожаревцу. Такође, и накнадне активности (потписивање анекса уговора везано за измену уговора у погледу времена плаћања рата) указују на нужне контакте између оптуженог АА и оптуженог АА1 и на њихов договор. На постојање договора указује и чињеница да је оптужени АА1 започео поступак оглашавања јавне продаје непокретности пре него што је уопште процена Завода урађена са објашњењем да је започео поступак оглашавања пре него што је извршена процена објекта “АА1” из разлога јер је “АА1” дуговала Републичкој управи јавних прихода те да је то био начин да се увере да су намере “АА1” да се прода непокретност озбиљне, је потпуно неуверљива па и нелогична. На нелогичност овако дате одбране указује и то да је оптужени АА1 са купцем предузећем „АА2“ закључио уговор са обавезом купца да цену исплати на рате, да је уговор закључен 25.12.2002. године, а примопредаја објекта извршена након седам месеци, при чему је “АА2” пре него што је уопште ушао у посед и исплатио купопродајну цену “АА1”, део непокретности продао “АА4” и то по вишој цени од оне коју је платио за цео објекат (314.288 евра је купљен цео објекат од 2.321,56 м2, а за 640.000 евра продат је “АА4” део од око 360 м2). Све наведене чињенице по налажењу овог суда указују на то да су очигледно радње оптуженог АА1 биле у функцији остварења договора постигнутог између њега и оптуженог АА.

У контексту свега утврђеног треба сагледати и чињеницу да је “АА1” на истој седници скупштине донела одлуку о продаји објеката у аа чаршији и у улици аа1 и да је непокретност у аа чаршији продата дана 26.08.2002. године, да је процену вршила агенција за процењивање “АА12”, а да је објекат у ул. аа1 и поред хитности продата тек дана 25.12.2002. године на начин и под условима како је у току овог поступка утврђено.

На основу свих изведених доказа суд налази да је несумњиво утврђено да је између оптужених АА и АА1 постојао договор да му АА1 омогући куповину непокретности у улици аа1 по цени знатно нижој од тржишне, али да је постојао договор и између оптуженог АА и АА5 да Завод изврши процену, са којим се оптужени АА1 сагласио. Оптужени АА износећи своју одбрану навео је да је наводно сазнао да се продаје непокретност у улици аа1 од радника ДП “АА1 - трговина”, да су га они просто молили да он купи то предузеће, па је говорећи поново како је сазнао за продају предузећа на главном претресу изјавио да је можда сазнао из огласа, али да се није интересовао колика је површина тог објекта који се продаје, које чињенице сагледане у контексту других доказа указују да је његова одбрана усмерена на прикривање чињеница које би указивале да је постојао договор између њега и оптуженог АА1, јер се намеће закључак да је нелогично да оптужени АА као купац понуди цену од 21.000.000,00 динара, а да претходно није знао колика ће бити процена наведеног објекта, заправо да је и утицао да се објекат процени на износ око 18.000.000,00 динара, како је то утврђено из већ наведених доказа којима је утврђен пословни контакт између оптуженог АА и АА5, власника Завода за економику и развој привреде, што се утврђује и из транскрипта прислушкиваних разговора између АА5 и СС1 од 28.08.2007. године. Истовремено, чињеница да је управо оптужени АА у договору са оптуженим АА5 утицао на формирање тржишне вредности предметног објекта од стране проценитеља, утврђена је и из наведеног исказа сведока СС која је посведочила да има сазнања да се АА обраћао оптуженој АА2 у вези неке процене за “АА1”. Све то указује да је оваквим понашањем наговорио оптуженог АА1 да његовом предузећу прода предметни објекат по знатно нижој цени од тржишне и тиме га подстрекао на извршење кривичног дела.

Имајући у виду наведено овај суд је ценио и одбрану оптуженог АА1 да је он у свему поступао у складу са овлашћењима и одлукама Управног одбора ДП “АА1” али исту одбрану није прихватио, управо ценећи све околности на основу којих је суд утврдио начин на који је он спровео одлуку Управног одбора о продаји предметног објекта.

Утврђујући кривицу оптужене АА2, а ценећи изведене доказе, Апелациони суд у Београду, Посебно одељење налази да је у деловоднику „Завода за економику и развој привреде“ извршено антидатирање пријема понуде коју је наводно упутила „АА1“ за процену непокретности. На самом захтеву упућеном од стране предузећа „АА1“ постоји датум 20.09.2002. године, али не и доказ да је тог дана послат, с обзиром на то да није заведен кроз деловодну књигу и да на самом захтеву нема трага да је допис упућен факсом. Чињеница да је у Заводу за економику овај захтев у деловоднику заведен на месту где је већ заведен предмет са бројем 265 који се не односи на исти субјекат управо упућује на закључак да је захтев заведен у Заводу за економику са датумом 22.09.2002. године, из разлога да се прикаже чињеница да је исти у Завод стигао пре 24.10.2002. године када је АА5 купио Завод.

Такође, другостепени суд налази да је несумњиво утврђено, пре свега из исказа сведока СС, да је оптужена АА2 наредила сведоку СС да захтев за процену заведе у деловодник са датумом 22.09.2002. године и да је одредила архитекту да изврши процену тржишне вредности непокретности коју процену је и потписала. Изведени докази упућују на закључак да је АА2 била директор Завода од 2001. године и пре него је Завод купио АА5 и као директор потписивала процене које је Завод вршио, те да је самим тим, имајући увид у све процене, знала да је процена тржишне вредности објекта у Пожаревцу, улици аа1 испод стварне тржишне вредности.

Одбрану оптужене АА2 да је негде децембра 2002. или јануара 2003. године оптужени АА покушао да на њу врши притисак да се уради нова процена објекта „АА1“ јер она коју су радили није била добра и да треба да се уради друга са већим износима, овај суд је ценио као одбрану усмерену на избегавање кривице. Према стању у списима, оптужени АА је очигледно контактирао оптужену АА2, али не у вези неке друге процене, већ управо у вези процене коју је Завод извршио ради куповине предметног објекта од стране „АА2“. Оптужена је у одбрани истакла да није била дужна да прегледа оно што потписује, јер у опису њеног радног места стоји обавеза да врши проверу али не у стручном делу већ проверу у смислу да ли су испоштовани рокови, да ли је посао урађен на време и да ли је било примедби од стране наручиоца посла, али такву одбрану овај суд није прихватио јер је Статутом Завода за економику (члан 37) као и Уговором о раду који је оптужена закључила са Заводом прописано да је она као директор била дужна да се стара о законитости рада предузећа јер је одговорна за законитост рада предузећа, те потпис на процени може само значити да је тај документ веродостојан у сваком погледу а не само у формалном, а остали изведени докази потврђују наводе оптужнице да је оптужена АА2 знала да је процена коју је урадио оптужени АА3 знатно испод стварне тржишне вредности објекта. Наиме, логичким повезивањем чињеница које су несумњиво утврђене, пре свега да је предметни захтев за процену у деловоднику Завода за економику и развој привреде антидатиран по налогу оптужене АА2, те да је иста оптужена била у комуникацији са оптуженим АА у вези са предметном проценом, иако он није био наручилац посла, те чињенице да је оптужени АА био у блиским пословним везама са АА5, власником Завода у коме је оптужена АА2 била директор, јасно упућују на закључак да је оптужена АА2 при потписивању извршене процене спорног објекта и те како била упозната са околностима под којима је процена вршена и са реалном тржишном вредношћу објекта. На такав закључак упућује и садржина телефонског разговора који је вођен 28.08.2007. године у 15.50.23 између СС1 и АА5, из кога се утврђује да они причају у вези контроле која се врши поводом процене “АА1”, па СС1 истиче да колико се он сећа Завод су купили након што су купили “АА1”, а АА5 каже: “Немој да зајебаваш, сем теро _ да пише цео извештај”, те када СС1 каже: “Па добро брате, шта, чиста је то прича, то не може нико да оспори”, АА5 каже: “Ма откуд, кажем ти само да су то задња фактура, процена “АА1”, па када СС1 каже: “Па шта, њу нико не може да оспори, увек може да брани” АА5 додаје: “У датом моменту је то било тако”. При том и сама оптужена АА2 у својој одбрани наводи да је оптужени АА5 био тај који је “донео посао”, што овај суд прихвата као истинито, јер је у складу са осталим доказима.

Разматрајући првостепену пресуду, а истовремено се руководећи жалбеним наводима, Апелациони суд у Београду, Посебно одељење је нашао да се из изведених доказа на несумњив начин намеће закључак да је оптужени АА3 поступао на начин како је то описано, тачније да је помогао оптуженом АА1 у извршењу кривичног дела злоупотреба овлашћења у привреди тако што је вредност предметног пословног простора проценио знатно испод стварне тржишне вредности. На основу писане процене објекта у улици аа, коју је извршио оптужени АА3, утврђује се да је вршио процену објекта бруто површине 2.321,56 метара квадратних. О методологији по којој је Завод вршио процену, на коју се иначе позива оптужени АА3, сведочила је сведок СС9, која је између осталог објаснила које методе је користила она 2005. године а које оптужени АА3 2002. године, те иако је истакла да су коришћене приближне методологије, сведок је бруто површину 1.406,63 метара квадратних непокретности у ул. аа1 проценила на износ од 535.776 евра (а што суд утврђује из процене непокретности Завода за економику и урбани менаџмент из октобра 2005. године), а оптужени АА3 бруто површину исте непокретности од 2.321,56 метара квадратних проценио на износ 314.288 евра. Дакле, знатно већу површину оптужени АА3 је проценио у знатно мањем износу.

Анализирајући одбрану оптуженог АА3 да је вредност коју је он дао приближна тржишна вредност а да се стварна вредност добија искључиво на лицитацији, овај суд није могао да прихвати јер из свих изведених доказа произлази да је процена тржишне вредности објекта у улици аа1 коју је он урадио и потписао, далеко нижа од стварне тржишне вредности, како је то утврђено из налаза и мишљења вештака ВВ.

Изведени докази упућују на закључак да је оптужени АА3 знао да је тржишна вредност непокретности чију је процену вршио знатно већа од оне коју је он урадио а пре свега из чињенице да је дуго био архитекта Завода за економику, да је он био на задацима процене и да су му по природи ствари биле познате тржишне вредности објеката у Пожаревцу.

Није спорно да је Завод вршио процену о чему говори и сама процена коју је потписала АА2, а израдио АА3, али јесте спорно када је ова процена урађена.

Иако оптужена АА2 тврди да је оптужени АА5 7 дана након извршене аукције донео посао, односно обавестио их да имају посао да се процени објекат “АА5”, а АА5 је тврдио да је за процену “Српске круне” чуо од АА2 тек након што је постао директор, суд налази, ценећи управо белешке које је користио АА3 приликом сачињавања процене, да процена није вршена пре новембра 2002. године. Белешке за које оптужени АА3 тврди да су његове радне белешке су између осталог писане на полеђини ценовника Завода за економику и развој привреде Пожаревац који садржи деловодни печат Завода према коме је овај документ заведен 01.11.2002. године под бројем 299 (што се потврђује увидом у деловодник Завода за економику и развој привреде). Међу белешкама постоји и званични извод из Службе за катастар непокретности Жабари са датумом 09.12.2002. године. На полеђини овог извода препознатљива је скица непокретности у улици аа1 чију процену је радио оптужени АА3, те је на основу свега очигледно да је оптужени АА3 процену вршио децембра 2002. године.

Из пресуде Привредног суда у Пожаревцу П.бр. 651/2011 од 24.04.2012. године суд је утврдио да је делимично поништен Уговор Ов.бр. 13641/2 од 25.12.2002. године између ДП “АА1” и Предузећа за трговину “АА2” Влашки до обзиром да зграда биоскоп “АА8” на адреси аа5, објекат на адреси аа5а нису могли бити у промету, јер су својина Републике Србије, као ни Стари корзо 37, који се води на физичка лица, а за који објекат је такође “АА2” обавезан да уступи граду Пожаревцу.

Како из наведене пресуде Привредног суда у Пожаревцу произилази да је “АА1” власник једино објекта “АА5” постојећег на кат. парцели аа3 то Апелациони суд у Београду, Посебно одељење налази да је оптужени АА1 закључујући Уговор о купопродаји предузећу “АА2” могао да прода једино објекат “АА5” и да је корист “АА2” прибавио једино у разлици купопродајне цене и стварне тржишне цене објекта “АА5”. Како је на основу налаза вештака ВВ утврђено да је тржишна вредност објекта “АА5” у време сачињавања предметног Уговора износила 81.977.258,18 динара то овај износ умањен за износ од 21.000.000,00 динара а који износ представља уговорену цену као купопродајну цену, представља корист коју је оптужени АА1 прибавио “АА2”, а то је износ од 60.977.258,18 динара.

Другостепени суд налази да из утврђеног чињеничног стања, а правном анализом истог, примењујући Кривични законик са изменама и допунама од 24.12.2012. године у смислу одредбе члана 5 став 2 Кривичног законика, произилази да је оптужени АА1 извршио кривично дело злоупотреба овлашћења у привреди из члана 234 став 3 у вези става 1 Кривичног законика, оптужени АА извршио кривично дело злоупотреба положаја одговорног лица у подстрекавању, а оптужени АА2 и АА3 кривично дело злоупотреба положаја одговорног лица у помагању, наиме утврђено је да је оптужени АА подстрекао оптуженог АА1 да предузме радње искоришћавања положаја одговорног лица у предузећу “АА1” и тиме прибави корист предузећу „АА2“, на начин описан у изреци пресуде, док су оптужени АА2 и АА3 са умишљајем помогли оптуженом АА1. Оптужени су били способни да схвате значај свог дела и управљају својим поступцима, дакле поступали су у урачунљивом стању, а што произилази и из радњи које су предузимали и одбрана које су изнели.

Оптужени су кривично дело учинили са директним умишљајем јер су били свесни да предузетим радњама и то оптужени АА1 да искоришћава свој положај и овлашћења и прибавља корист предузећу „АА2“ при чему је био свестан и висине те користи, а оптужени АА да подстрекава истог у извршењу тог кривичног дела ради остваривања користи управо за своје предузеће “АА2”, док су оптужена АА2 и оптужени АА3 били свесни да својим радњама стварају услове за извршење кривичног дела злоупотреба положаја одговорног лица, дакле помажу и истом сачињавајући и потписујући процену вредности непокретности која је власништво “АА1” ради њене продаје и били свесни да на овај начин помажу одређеном лицу да прода непокретност која је у власништву друштвеног предузећа по знатно нижој цени од тржишне, те иако ови оптужени АА3 и АА2 према доказима у списима нису лично познавали оптуженог АА1, по оцени суда то не искључује њихову кривицу, управо зато што су знали да својим чињењем помажу неком ко је одговорно лице, овлашћено да изврши продају предметног објекта.

Како није било околности које би искључиле кривицу оптужених, суд их је за извршена кривична дела огласио кривим.

Одлучујући о казнама Апелациони суд у Београду, Посебно одељење је имао у виду сврху кажњавања и тежину извршених кривичних дела, као и степен кривице оптужених, а ценио је и све околности прописане одредбом члана 54 Кривичног законика, које утичу на то да казна буде мања или већа.

У односу на оптуженог АА суд је као олакшавајућу околност ценио чињеницу да је породичан човек, отац троје деце, а од отежавајућих околности висину противправне имовинске користи која је прибављена његовом предузећу “АА12”, те чињеницу да је раније осуђиван, те је нашао да је казна затвора у трајању од две године адекватна наведеним околностима.

У односу на оптуженог АА1, Апелациони суд у Београду, Посебно одељење је од олакшавајућих околности ценио његов ранији живот, чињеницу да је породичан човек, отац двоје деце, да је до сада неосуђиван, а отежавајућих околности није нашао, те је мишљења да је казна затвора у трајању од једне године адекватна наведеним околностима.

Приликом одлуке о врсти и висини кривичне санкције у односу на оптужену АА2, Апелациони суд у Београду, Посебно одељење је од олакшавајућих околности ценио чињеницу да је мајка двоје деце, да није осуђивана, отежавајућих околности није нашао, те је осудио на казну затвора у трајању од шест месеци и одредио да ће казну издржавати у просторијама у којима станује, према одредбама Закона о извршењу ванзаводских санкција.

У односу на оптуженог АА3 суд је од олакшавајућих околности ценио чињеницу да се ради о лицу које има више од 70 година, његове личне прилике, односно да је породичан човек, отац двоје деце, да до сада није осуђиван, а у одсуству отежавајућих околности, осудио га на казну затвора у трајању од шест месеци као адекватну како оптуженом као учиниоцу, тако и тежини кривичног дела за које је осуђен, одредивши да ће исту казну издржати у просторијама у којима станује према одредбама Закона о извршењу ванзаводских санкција.

Другостепени суд је применом одредбе члана 63 Кривичног законика оптуженима у изречену казну урачунао време проведено у притвору, како је то и наведено у изреци пресуде.

По оцени Апелационог суда у Београду, Посебног одељења, наведене казне су адекватне како оптуженима као извршиоцима кривичних дела, тако и тежини наступелих последица, налазећи по оцени Апелационог суда у Београду, Посебно одељење да ће се наведеним казнама утицати на оптужене али и на друге да убудуће не врше оваква или слична кривична дела, те ће се изреченим казнама на прави начин изразити друштвена осуда за ова дела и утицати на јачање морала и обавезе поштовања закона.

Разлози за усвајање жалбе Тужилаштва за организовани криминал везано за тачку 2 изреке првостепене пресуде (став ИИ/2 ове пресуде)

Основано се у жалби Тужилаштва за организовани криминал указује на то да је неприхватљив закључак првостепеног суда да, и поред изведених доказа, оптуженог АА4 ослободи од оптужбе на основу одредбе члана 423 став 1 тачка 2 ЗКП.

Оптуженом АА4 је стављено на терет да је најпре утицао на референта за утврђивање пореза СС2 да, као пореску основицу, прихвати цену из наведеног Уговора о купопродаји непокретности у износу од 21.000.000,00 динара. По мишљењу овог суда, таква чињеница произлази пре свега из исказа сведока СС2 који је навео да је примио у рад предмет који је био заведен под бројем 413-186/03, те да му је пре него што је почео са радом на овом предмету, његов непосредни претпостављени, АА4, сугерисао да се у конкретном случају ради о јавној продаји непокретности и лицитацији, у том смислу да цена која је уговорена (21 милион динара) треба да се прихвати као цена која представља пореску основицу и да се на њу наплати порез, с тим да пре тога АА4 није вршио увид у тај предмет. Комисија за процену вредности некретнина је била у саставу СС10, председник комисије, СС11 и он, чланови комисије и они су изашли на лице места, погледали зграду и по повратку у канцеларију су сачинили записник о процени вредности непокретности. Сведок је објаснио да је површина зграде утврђена на основу листа из катастра непокретности и на основу одговарајућих скица, а вредност су утврдили користећи параметре поређења са непокретностима које су сличног квалитета, у сличном делу града, у објектима сличне старости, те је на основу тако сачињеног записника који су потписали сви чланови комисије утврђена основица, за обрачун пореза, тј. тржишна вредност предметног објекта око 210.000.000,00 динара. Применом тада важеће пореске стопе од пет посто, утврђен је порез око десет милиона петсто деведесет хиљада динара. Сведок је навео да је на основу тог записника сачинио решење под бројем 413-10/86/03 дана 27.01.2003. године, потписао га и исто предао на експедицију. Након експедовања тог решења, његов непосредни претпостављени - овде оптужени АА4 му је замерио да предмет није добро одрађен, да је тенденциозно одрађен, те да тржишна цена у том предмету није добро урађена, с обзиром да се по његовом мишљењу радило о јавној продаји, те да је у том смислу и пореска обавеза требало да буде одређена према тој вредности. Након тога шеф АА4 му је наложио да он припреми нацрт новог записника у коме ће бити прихваћена уговорена цена, као и уплатницу на износ пореза који се добија применом стопе од пет посто на износ од 21.000.000,00 динара и да му тако припремљен записник и уплатницу донесе у канцеларију, што је он и учинио, а после извесног времена му је вратио тај записник који су потписали други чланови комисије, и то он као шеф тог одсека, заменик председника комисије СС12 и СС14 као шеф другог одсека у оквиру пореске управе, за која оптужени АА4 навео да ће да потпишу, с тим да сведоку није познато када је комисија заседала, да ли су излазили на терен. Апелациони суд у Београду, Посебно одељење је мишљења да је овај сведок сведочећи пред судом на главном претресу био веома уверљив, до детаља је испричао догађај. Наводе сведока СС2, потврдио је и сведок СС11 који је био члан комисије наводећи да му је СС2 неколико дана након што су потписали записник о процени (којом је непокретност процењена на износ од 210.978.000,00 динара) рекао да му је шеф рекао да није требало да излази на терен и утврђује вредност обзиром да је објекат продат на лицитацији. Када се његов исказ доведе у једну логичну целину са исказима сведока СС10, СС11, СС12 и СС13 и наравно са писменим доказима, на несумњив начин доказује да је оптужени предузео радње које су му стављене на терет.

У току поступка, оптужени АА4 је истицао и да се први пут са овим решењем упознао након изјављивања жалбе дакле 05.02.2003. године, али такве наводе овај суд није могао да прихвати јер су у супротности са исказом сведока СС2 који је изјавио да је спорни предмет примио у рад 22.01.2003. године и да му је пре него што је почео са радом по предмету његов претпостављени - овде оптужени АА4 сугерисао да се у конкретном случају ради о јавној продаји непокретности на лицитацији и да уговорену цену од 21.000.000,00 динара треба прихватити као пореску основицу за наплату пореза, који исказ је овај суд прихватио. Такође, Апелациони суд у Београду, Посебно одељење није прихватио наводе одбране оптуженог АА4 да је неколико дана након што је жалба уложена одржан колегијум на коме су се сагласили да у конкретном случају треба прихватити цену из уговора за коју су мислили да је постигнута на лицитацији и да је директор филијале одредио комисију која је имала задатак да проучи да ли да се прихвати лицитациона цена коју су сачињавали он, СС14 и СС12. Овако дата одбрана је у супротности са исказом сведока СС13, директора Пореске управе Пожаревац који је навео да су на колегијуму хтели да утврде начелно да ли се тржишна цена непокретности одређује тако што је одређује њихова комисија или се признаје цена постигнута на лицитацији као тржишна вредност, тј. као пореска основица, као и да није он формирао ту другу комисију већ да су то учинили АА4 или СС14, као и да је комисија требала само на основу документације да утврди да ли је спроведена лицитација. Иако је нејасно зашто би комисија утврђивала да ли постоји у списима доказ да је цена из уговора постигнута на лицитацији јер су доказ о томе - објављен јавни конкурс и записник о спровођењу лицитације, како тврди сам сведок СС13, свакако исказ овог сведока није потврдио наводе оптуженог да је директор одредио комисију, нити наводе да је комисија имала задатак да проучи да ли да се у конкретном случају за решење прихвати лицитациона цена. У супротности са одбраном оптуженог АА4, који тврди да је СС12 била на колегијуму када су се сагласили да треба прихватити цену из уговора за коју су мислили да је постигнута на лицитацији, је и исказ сведока СС12 која је навела да није била на колегијуму и да јој је АА4 рекао да када је СС2 добио тај предмет у рад да није видео да је у купопродајном уговору писало да је била лицитација, већ да је по инерцији изашао на терен и комисијски извршио процену непокретности а да су јој након колегијума АА4 и директор објаснили да су уз жалбу приложени докази да је у питању лицитациона продаја и да треба цену из уговора прихватити као тржишну, те како је сматрала да није ништа спорно потписала је записник. По мишљењу овог суда, не може се прихватити одбрана оптуженог да није тачно да је он лично без доказа прихватио да је објекат «АА1» продат на лицитацији, већ да је комисија која је радила са њим без икакве дилеме прихватила и потписала записник о томе да се прихвате докази дати уз жалбу, при чему је по његовом мишљењу основни доказ за то - одобрење Агенције за приватизацију, јер је неспорно утврђено да оптужени није истинито информисао сведока СС12 тврдећи да је била лицитација.

На основу извештаја Министарства финансија, Пореске управе, Филијала Пожаревац број 431-640/11 од 11.07.2011. године, закључка Пореске управе, Филијале у Пожаревцу број 413-2896/07 од 24.09.2007. године, решења истог органа број 413-10/2896/07 од 05.10.2007. године, налаза и мишљења комисије за процену некретнина Пореске управе, Филијале у Пожаревцу број 413-2896/07 од 05.10.2007. године, записника о процени тржишне вредности непокретности број 413-2896/07 од 24.09.2007. године, решења Пореске управе, Регионалног центра Београд број ИВ-02 413.1-374/2007 од 07.03.2008. године, извештаја Пореске управе, Регионалног центра Београд, Филијале у Пожаревцу број 431-640/11/1 од 13.01.2012. године и пресуде Управног суда 3-3-У.3561/10 Одељење у Новом Саду од 24.06.2011. године суд је утврдио:

да је дана 24.09.2007. године донет Закључак да се понови поступак утврђивања пореза на пренос апсолутних права у предмету Филијале Пожаревац број 413-86/1-03 по коначном решењу 413-10/86/03 од 05.02.2003. године и решењу број 413-10/86/03 од 27.01.2003. године и да су правноснажним решењем број 413-10/2896/07 од 15.10.2007. године које је донето у поновљеном поступку поништена решења Пореске управе, Филијале у Пожаревцу број 413-10/86/03 од 05.02.2003. године и број 413-10/86/03 од 27.01.2003. године и обвезнику утврђен порез на пренос апсолутних права за непокретну имовину по Уговору о купопродаји непокретности овереном 25.12.2002. године под Ов.бр. 13641/2 у износу од 10.548.900,00 динара.

Имајући у виду изведене доказе, другостепени суд је на несумњив начин утврдио да је оптужени АА4 као службено лице, шеф одсека за утврђивање јавних прихода Републичке управе јавних прихода, Филијале Пожаревац са умишљајем - свестан да је његово дело забрањено, у стању урачунљивости, искоришћавањем свог службеног положаја и овлашћења Привредном друштву “АА2” ДОО Влашки До, прибавио имовинску корист у износу од 9.498.899,72 динара у виду неоснованог умањења висине пореза на пренос апсолутних права, а Републици Србији нанео имовинску штету у истом износу као је то ближе описано у изреци пресуде под ставом ИИ/2.

Правно квалификујући радње оптуженог овај суд је утврдио да је оптужени АА4 са директним умишљајем извршио кривично дело злоупотреба службеног положаја из члана 359 став 3 у вези става 1 Кривичног законика ценећи пре свега исказ сведока СС2 из кога је несумњиво утврђено да је оптужени АА4 вршио притисак на њега како да обрачуна порез у спорном предмету и пре него што је сам оптужени АА4 имао увида у тај предмет, што указује да је јасно да је имао унапред сазнања о предметном Уговору о купопродаји објекта “АА5” и очигледно знао ко је купац истог и својим поступањем у својству службеног лица утицао на утврђивање пореске основице и умањење износа пореза на пренос апсолутних права а на штету Републике Србије. Да је неоснована одбрана оптуженог указује и чињеница да је уз жалбу на решење 05.02.2003. године била приложена и уплатница коју је по налогу оптуженог сачинио сведок СС2. Наиме, само неколико дана након што је експедовано првобитно решење од 27.01.2003. године по налогу АА4 референт СС2 сачинио је нови записник под истим датумом прихватајући као тржишну цену цену из уговора као цену постигнуту на лицитацији. Непотписан записник заједно са уплатницом на износ од 1.050.000,00 динара предао је АА4 који му је након неколико дана вратио записник потписан од чланова комисије, али не и уплатницу, чија је фотокопија 05.02.2003. године приложена уз жалбу, при чему се сведок СС2 није могао изјаснити како је жалилац дошао до ње, а логичким повезивањем чињеница суд утврђује да је ова уплатница била у поседу оптуженог АА4 те је једино он могао непосредно или посредно да је преда жалиоцу.

Како није било околности које би искључиле кривицу оптуженог, суд га је за извршено кривично дело огласио кривим.

Разматрајући одлуку о врсти и висини кривичне санкције, Апелациони суд у Београду, Посебно одељење је ценио све околности прописане одредбом члана 54 Кривичног законика те тако од олакшавајућих околности ценио чињеницу да је породичан човек, ожењен, отац двоје деце, да није осуђиван, као и протек времена од извршеног кривичног дела, док отежавајуће околности није нашао. Имајући у виду наведено, овај суд је нашао да је казна у трајању од једне године адекватна, те да ће се истом постићи сврха кажњавања и изрицања кривичних санкција. По оцени овог суда са наведеном казном ће се утицати на оптуженог, али и на друге да убудуће не врши оваква или слична кривична дела. Примењујући одредбу члана 63 Кривичног законика, овај суд је одредио да се у наведену казну урачуна време проведено у притвору од 13.11.2007. године до 22.01.2008. године.

Како је сходно одредбама члана 91 и 92 Кривичног законика прописано да нико не може задржати имовинску корист прибављену кривичним делом, а како је суд утврдио да су оптужени АА, АА1, АА2 и АА3 извршењем кривичних дела описаних у ставу ИИ/1 изреке пресуде прибавили предузећу “АА2” доо Влашки До, власништво оптуженог АА имовинску корист у износу од 600.977.258,18 динара, то је од предузећа “АА2” доо одузео имовинску корист у наведеном износу и обавезао га да овај износ уплати на рачун буџета Републике Србије. Истовремено, од предузећа “АА2” доо одузета је имовинска корист прибављена извршењем кривичног дела злоупотреба службеног положаја из члана 359 став 3 у вези са ставом 1 Кривичног законика описаног у ставу ИИ/2 изреке пресуде у износу од 9.498.899,72 динара, те је “АА2” доо обавезан да овај износ уплати на рачун буџета Републике Србије у року од 30 дана од дана правноснажности пресуде под претњом принудног извршења.

На основу одредбе члана 261, 262 и 264 ЗКП суд је обавезао оптужене АА, АА1, АА2, АА3 и АА4 да плате трошкове кривичног поступка, с тим што ће суд о висини истих одлучити посебним решењем.

Одлука о накнади на име паушала донета је с обзиром на трајање поступка, сложеност поступка и имовно стање оптужених.

Следствено изнетом, другостепени суд је донео одлуку да жалбу Тужилаштва за организовани криминал у делу који се односе на тачке 1 и 2 изреке првостепене пресуде усвоји као основану и на основу одредбе члана 459 ЗКП донесе одлуку као у ставу ИИ изреке ове пресуде.

Разлози због доношења одлуке за одбијање оптужбе у односу на АА7 за кривично дело из члана 234 став 2 у вези са ставом 1 Кривичног законика (став ИИИ ове пресуде).

У чињеничном опису оптужног акта Тужилаштва за организовани криминал као датум извршења кривичног дела наведен је 10.08.2016. године. Одредбом члана 234 став 2 Кривичног законика прописана је казна затвора од 6 месеци до 5 година. Када се таква чињеница доведе у везу са одредбом члана 103 став 1 тачка 4 у вези са чланом 104 став 6 Кривичног законика на несумњив начин се може закључити да је од дана који је наведен у оптужном акту као дан када је кривично дело извршено од стране оптуженог АА7 према наводима оптужног акта, протекло више од 10 година, односно да је наступио апсолутни рок застарелости кривичног гоњења у погледу овог кривичног дела из ког разлога је другостепени суд одбио оптужбу у односу на оптуженог АА7 и у том делу преиначио пресуду. Како је наступање апсолутне застарелости околност која трајно искључује могућност кривичног гоњења па и могућност оцене постојања услова за даље кривично гоњење на страни тужиоца и као таква се примарно испитује, Апелациони суд у Београду, Посебно одељење је донео одлуку којом је преиначио првостепену пресуду у односу на оптуженог АА7 и у односу на тог оптуженог донео одбијајућу пресуду као у ставу ИИИ изреке ове пресуде у смислу одредбе члана 422 тачка 3 ЗКП.

На основу одредбе члана 265 став 1 ЗКП суд је одлучио да трошкови кривичног поступка у односу на оптуженог АА7 падају на терет буџетских средства суда.

Апелациони суд у Београду, Посебно одељење је ценио и све друге изведене доказе које није ближе образлагао налазећи да нису од одлучног значаја за пресуђење у овој правној ствари.

На основу свега наведног одлучено је као и изреци пресуде, а у смислу одредбе члана 455 ЗКП.

Записничар Председник већа-судија
Мирјана Новић, с.р. Милена Рашић, с.р.

ПОУКА О ПРАВНОМ ЛЕКУ:
Против ове пресуде у делу одлуке
у ставу ИИ изреке пресуде дозвољена је
жалба Апелационом суду у Београду,
у року од 15 дана од дана пријема исте.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Јасмина Ђокић