Пресудом Вишег привредног суда одбијена је жалба тужиоца и потврђена првостепена пресуда којим је тужени обавезан да плати одређен износ главног дуга са каматом и трошковима.
Врховни суд Србије, је нашао да ревизија туженог није основана.
Нема битне повреде поступка из чл. 354. ст. 1. у вези са чл. 189. ЗПП која би представљала ревизијски разлог.
Првостепени суд је правилно одбио да расправља (споји парнице) о поднетој противтужби у завршној фази поступка по захтеву тужбе, имајући у виду да се ради о потпуно другом основу (накнади штете) и да уз противтужбу нису достављени докази.
Истина, према члану 189. ст. 1. ЗПП тужени може до закључења главне расправе пред судом под одређеним условима поднети код истог суда противтужбу, па ако пред истим судом тече више парница између истих лица, уколико би се тиме убрзало расправљање или смањили трошкови, све ове парнице у смислу чл. 313. ст. 1. ЗПП могу се (дакле и не морају) решењем већа спојити ради заједничког расправљања.
Како је за коначну одлуку суда већ био сазрео захтев тужбе, то није било целисходно заједничко расправљање са захтевом противтужбе која је поднета у завршној фази поступка расправљања по тужби.