Уставни суд у саставу: председник др Драгиша Б. Слијепчевић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, Милан Станић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Игора Маринковића, Мирјане Ракочевић, Александра Мрмошанина, Бранимира Бокуна, Миодрага Милосављевића, Марка Ћелића, Милана Хрецака, Милана Мирчетића, Милене Зимоњић, Милета Стојановића, Зорана Марјановића, Предрага Станојевића, Милоша Пљеваљчића, Ненада Соломке, Милана Шутића, Лепосаве Јелић, Загорке Костић, Мирјане Радановић, Саше Мирчетића, Јасне Арбутине, Добросава Милосављевића, Обрада Лукића, Верице Мићовић, Славице Белошевац, Загорке Вучинић Ђуровић, Весне Бакиш, Адама Леонтијевића, Наде Миљевић, Зорана Лазића, Гордане Мијатовић, Маријана Зихерла, Браниславе Грујић, Гордане Мрђеновић, Снежане Карановић, Ђока Миљановића, Бранке Илић, Гордане Божовић, Милице Стевановић, Чеда Чајевића, Лазара Новичића, Драгане Николић, Мирјане Миљевић, Драгутина Миловановића, Душанке Ђуровић, Снежане Лазаревић, Бранка Крстичевића, Персиде Бојић, Спасенија Вујасиновића, Жељка Пауновића, Бранка Јокића, Милојка Мармута, Војке Савић, Небојше Дајића, Босиљке Андрејић, Снежане Давидовић, Стане Јовић, Бојане Андријевски Аврамовић, Радоје Петровића, Гојка Пешића, Александра Јеремића, Александре Цветковић, Богића Шћепановића, Стојадина Тодоровића, Божидара Михајловића, Милана Васића, Зорице Никетић, Ђуре Божовића, Драгољуба Радосављевића, Ранисава Мићовића, Дејана Гентића, Душанке Панић, Живојина Јанковића, Милована Радуловића, Валентине Јеловац, Слободана Вранића, Зорке Остојић, Надежде Петровић, Славице Владисављевић, Вучка Сретеновића, Мише Пољака, Вукоја Милисављевића, Драгутина Кораћа, Босиљке Копривица, Слободана Антића, Љиљане Матић, Дујка Мијатовића, Гордане Милисављевић, Драгослава Младеновића, Слободана Брисића, Милије Огњановића, Снежане Нобило, Снежане Андоновић, Љубивоја Радовановића, Петра Мишљена, Предрага Аџића, Милана Спасојевића, Бранке Милчић, Светлана Спасојевић, Богољуба Спасојевића, Александра Давидовића, Миодрага Живановића, Живке Здравковић, Драгане Милојковић, Радослава Ђорђевића, Катарине Секуло, Зорана Ранковића, Велимира Ђуровића, Владана Мирковић, Наде Деспотовић, Славице Сентић, Душка Предојевића, Вере Милошевић, Милице Родић, Здравка Вујића, Ксеније Цвејанов, Биљане Алексић, Слободана Златковића, Слободана Агнатовића, Надежде Радоњић, Љиљане Лукић, Бојана Обрадовића, Радунке Николић, Јованке Вукелић, Сибинке Терзић, Миљке Тофиловић, Михајла Веселиновића, Светислава Петровића, Сам Петра, Веселина Величковића, Бисерке Делић, Ане Зарић, Вере Матијевић, Растка Милашиновића, Татјане Живковић, Тихомира Тодоровића, Милорада Симића, Загорке Јовановић, Деновски Душана, Милоша Церовића, Дмитра Трбојевића, Драгице Младеновић, Љубице Митровић, Драгутина Петровића, Светлане Малков, Драгослава Бурчула, Милана Тирнанића, Зорана Лукића, Снежане Петровић, Бранке Радиновић, Душана Кнежевића, Сава Мићовића, Радомира Ћирића, Жарка Јаребица, Наде Планић, Мијодрага Илића, Чедомира Милића, Миодрага Јовановића, Зорице Лазаревић, Миодрага Стојковића, Душана Анђелковића, Душанке Бућан, Милене Нововић, Јованке Јосић, Милорада Козлина, Гајчански Миломира, Звонимира Долиншека, Љубише Николића, Миленка Ковачевића, Душице Станић, Гордане Ђорђевић, Таневски Дејана, Радмиле Божовић, Предрага Пезеровића, Синише Стајића, Петре Кристивојевић, Драгана Драгића, Душка Каваје, Славице Ђорђевић, Бранка Радиновића, Момирке Ђорђевић, Јована Сенковић, Радована Хаџића, Новице Петковића, Кате Љеповић, Драгане Милић, Миомира Степановића, Милице Матић, Слађане Станојевић, Светлане Васиљевић, Милене Вујовић, Мирка Љеповића, Ђорђа Ђорђевића, Бранислава Милутиновића, Радивоја Јовановића, Славољуба Радуловића, Славка Остојића, Љубомира Јездића, Ружице Добрић, Вељка Митровића, Радована Парезановића, Војке Вучетић, Томислава Вељовића, Сузане Вељовић, Момчила Ступара, Драгана Ристића, Исмаили Ибраима, Исмаили Розалије, Станке Поповић, Мајора Домања Доротће, Душана Батанчева, Александра Жупанића, Никифора Табашевића, Биљане Вучен, Милана Ђурића, Драгана Радојевића, Браниславе Старчевић, Милошевић Србољуб, Љиљане Климовић, Златка Николића, Костине Јовић, Верице Дрндаревић, Душка Шкондића, Невена Руњевца, Звонимира Голубовића, Биљане Пауновић, Милице Стевановић, Гордане Миловановић, Драгана Ђоловића, Илије Живановића, Душанке Митровић, Милице Радосављевић, Слободана Живкова, Љубовине Крашевац и Радојице Петровића, свих из Београда, Славице Гладиш Прунић и Весне Туцаков, обе из Новог Сада, Анђеле Никпаљевић и Бојана Мећикућића, обоје из Бара, Жељка Арсенића из Лознице, Душана Стевановића из Александровца, Мире Пајић из Бечеја, Шарвари Емила, Славице Брусин и Снежане Симић, свих из Зрењанина, Ђуричек Јана из Арадца, Сарић Снежане, Радоша Ђорђевића и Милинка Ђукића свих из Нове Пазове, Миодрага Станковића, Добривоја Ћирића и Љиљане Крсмановић, Риста Илића и Мирке Средојевић, свих из Малог Зворника, Добрине Павловић из Обреновца, Петра Обрадовића и Мирослава Стаменића, оба из Косова Поља, Обрада Самарђића из Херцег Новог, Ранке Ловрић из Ковина, Љубомира Милајчића из Кладова, Јелене Радаковић из Сомбора и Љубисавке Петричевић из Приштине, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 22. децембра 2011. године, донео је

РЕШЕЊЕ

Одбацује се уставна жалба Игора Маринковића и осталих подносилаца наведених у уводу изјављена против радњи Вишег суда у Београду, као и због повреде права на суђење у разумном року у кривичном поступку који се води пред Вишим судом у Београду у предмету Ки. 2033/2010.

Образложење

1. Игор Маринковић из Београда и остали подносиоци наведени у уводу овог решења, преко истог пуномоћника Пеђе Д. Милосављевића, адвоката из Београда, поднели су Уставном суду 3. јуна, 6. јуна, 13. јуна, 12. јула и 1. септембра 2011. године уставне жалбе, истоветне садржине, против радњи Вишег суда у Београду у кривичном поступку који се води пред Вишим судом у Београду у предмету Ки. 2033/2010, због повреде права на правично суђење, права на суђење у разумном року, права на једнаку заштиту права и права на имовину, зајемчених одредбама члана 32. став 1, члана 36. став 1. и члана 58. Устава Републике Србије.

Пуномоћник подносилаца уставне жалбе је, поступајући по налогу Уставног суда од 8. јула 2011. године, Суду доставио поднесак од 5. августа 2011. године уз који је приложио решење Првог општинског суда у Београду Ки. 1560/09 од 5. августа 2009. године о проширењу истраге против осумњиченог Н.Л, решење Вишег суда у Београду Ки. 2033/10 од 24. септембра 2010. године о спровођењу истраге против Н.Л. и 59 записника о саслушању сведока-оштећених, овде подносилаца уставне жалбе. Уз наведени поднесак, означени пуномоћник није приложио записник о саслушању осталих оштећених, овде подносилаца уставне жалбе.

Уставни суд је Информацијама Су. 1/44 од 31. октобра 2011. године и Су. 1/48 од 28. новембра 2011. године, спојио све предмете формиране по изјављеним уставним жалбама.

У уставним жалбама је, између осталог, наведено: да су оштећени грађани против окривљеног Н.Л. поднели кривичну пријаву у јануару 2009. године; да је до дана подношења ове уставне жалбе, кривични поступак стигао тек до фазе истраге у коме истражни судија споро саслушава оштећене којих има близу две хиљаде; да је окривљеном првобитно било стављено на терет продужено кривично дело преваре, а да је након годину и по дана, средином 2010. године, дело преквалификовано у продужено кривично дело злоупотреба службеног положаја; да је чињеница да је дело чак годину и по дана било квалификовано као превара онемогућавала примену Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела; да и од момента преквалификације надлежни тужилац није предузео ништа од својих обавеза из тог закона у смислу проналажења, обезбеђења и одузимања имовине проистекле из кривичног дела.

2. Одредбом члана 170. Устава Републике Србије утврђено је да се уставна жалба може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.

Одредба члана 82. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07) садржински је идентична одредби члана 170. Устава.

Из наведених одредаба Устава и Закона произлази да је једна од претпоставки за изјављивање уставне жалбе да су Уставом зајемчена права и слободе повређена или ускраћена лицу које подноси уставну жалбу.

3. Уставни суд је у спроведеном претходном поступку, из документације приложене уз уставне жалбе и допунски поднесак и из одговора в.ф. председника Вишег суда у Београду, утврдио: да је решењем Првог општинског суда у Београду Ки. 1560/09 од 5. августа 2009. године одређено проширење истраге против осумњиченог Н.Л. због постојања основане сумње да је извршио продужено кривично дело превара из члана 208. став 4. у вези става 1. у вези са чланом 61. Кривичног законика („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 и 111/09) (у даљем тексту: КЗ); да је Више јавно тужилаштво у Београду 22. јула 2010. године Вишем суду у Београду поднело захтев за спровођење истраге Кт. 587/10; да је решењем Вишег суда у Београду Ки. 2033/10 од 24. септембра 2010. године одређено спровођење истраге против окривљеног Н.Л. због постојања основане сумње да је извршио кривично дело злоупотреба службеног положаја из члана 359. став 4. у вези става 3. у вези става 1. КЗ; да је овлашћени тужилац у периоду од 23. августа 2010. године до 16. маја 2011. године поднео 16 захтева за проширење истраге; да је укупан број оштећених обухваћен захтевом за спровођење, односно проширење истраге 1721; да је до 6. октобра 2011. године пред Вишим судом у Београду саслушано око 800 сведока оштећених, а да је пред Првим општинским судом у Београду и касније Првим основним судом у Београду укупно саслушано око 437 сведока оштећених, односно да је до означеног датума саслушано укупно 1237 сведока оштећених; да се оспорени кривични поступак налази у фази истраге и да је остало да буде саслушано око 484 сведока оштећених.

4. Устав Републике Србије утврђује: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи се једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 36. став 1.); да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона (члан 58.).

Одредбама Законика о кривичном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05, 115/05, 49/07, 122/08, 72/09 и 76/10) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је: да оштећени и приватни тужилац имају право да у току истраге укажу на све чињенице и да предлажу доказе који су од важности за кривичну ствар и њихове имовинскоправне захтеве (члан 60. став 1.); да се имовинско-правни захтев може односити на накнаду штете, повраћај ствари или поништај одређеног правног посла (члан 201. став 2.); да предлог за остваривање имовинско-правног захтева у кривичном поступку може поднети лице које је овлашћено да такав захтев остварује у парничном поступку (члан 202. став 1.); да се предлог за остваривање имовинско-правног захтева у кривичном поступку подноси органу коме се подноси кривична пријава или суду пред којим се води поступак и да се предлог може поднети најдоцније до завршетка главног претреса пред првостепеним судом (члан 203. ст. 1. и 2.); да о имовинско-правном захтеву одлучује суд и да ће, кад суд донесе пресуду којом се окривљени ослобађа од оптужбе или којом се оптужба одбија или кад решењем обустави кривични поступак, упутити овлашћено лице да имовинско-правни захтев може остваривати у парничном поступку (члан 206. ст. 1. и 3.); да је оштећени лице чије је какво лично или имовинско право кривичним делом повређено или угрожено, да је тужилац јавни тужилац, приватни тужилац и оштећени као тужилац, а да је странка тужилац и окривљени (члан 221. став 1. тач. 6), 7) и 9)); да се истрага покреће против одређеног лица кад постоји основана сумња да је учинило кривично дело и да ће се у истрази прикупити докази и подаци који су потребни да би се могло одлучити да ли ће се подићи оптужница или обуставити поступак, докази за које постоји опасност да се неће моћи поновити на главном претресу или би њихово извођење било отежано, као и други докази који могу бити од користи за поступак, а чије се извођење, с обзиром на околности случаја, показује целисходним (члан 241.); да тужилац, оштећени, окривљени и бранилац могу присуствовати увиђају и испитивању вештака, да испитивању сведока могу да присуствују тужилац, окривљени, бранилац и оштећени, да је истражни судија дужан да на погодан начин обавести тужиоца, браниоца, оштећеног и окривљеног о времену и месту извршења истражних радњи којима они могу присуствовати, осим кад постоји опасност од одлагања и да лица која присуствују истражним радњама могу предложити истражном судији да ради разјашњења ствари постави одређена питања окривљеном, сведоку или вештаку, а по дозволи истражног судије могу постављати питања и непосредно, као и да ова лица имају права да захтевају да се у записник унесу и њихове примедбе у погледу предузимања појединих радњи, а могу и предлагати извођење појединих доказа (члан 251. ст. 2, 4, 5. и 7.); да се решење о обустављању истраге доставља јавном тужиоцу, оштећеном и окривљеном, који ће се одмах пустити на слободу ако је у притвору, да против овог решења јавни тужилац и оштећени имају право жалбе, као и да ће се, ако је против решења о обустављању истраге жалбу изјавио само оштећени, а жалба се уважи, сматрати да је оштећени изјавом жалбе преузео гоњење (члан 254. ст. 3. и 4.); да истражни судија завршава истрагу кад нађе да је стање ствари у истрази довољно разјашњено (члан 257. став 1.); да се странке и оштећени могу увек обратити притужбом председнику суда пред којим се води поступак због одуговлачења поступка и других неправилности у току истраге (члан 264. став 1.); да ће се о времену и месту испитивања (сведока или вештака који је позван на главни претрес, а још није испитан, а за кога се сазнало да неће моћи да дође на главни претрес због дуготрајне болести или због других сметњи ) обавестити странке и оштећени, ако је с обзиром на хитност поступка, то могућно и да кад странке и оштећени присуствују испитивању, имају права из члана 251. став 7. овог законика (члан 288. став 1.); да жалбу могу изјавити странке, бранилац, законски заступник оптуженог и оштећени и да оштећени може побијати пресуду само због одлуке суда о трошковима кривичног ноступка, али ако је јавни тужилац преузео гоњење од оштећеног као тужиоца (члан 64. став 2), оштећени може изјавити жалбу због свих основа због којих се пресуда може побијати (члан 367) (члан 364. ст. 1. и 4.).

5. Уставни суд је утврдио да се подносиоци уставне жалбе овом суду обраћају у својству оштећених у кривичном поступку који се води против окривљеног Н.Л. и да су неки од подносилаца саслушани у својству сведока-оштећеног и истакли су имовинско-правни захтев, док за остале подносиоце нису достављени докази да су у том кривичном поступку саслушани као сведоци-оштећени, нити докази да су до тренутка подношења уставне жалбе истакли свој имовинско-правни захтев.

Уставни суд је, даље, утврдио да се оспорени кривични поступак у тренутку подношења уставних жалби налазио у фази истраге, односно да се против окривљеног Н.Л. водио претходни поступак. Према оцени Уставног суда, циљ истраге, као претходног кривичног поступка, јесте пре свега прикупљање доказа и података који су потребни да би се могло одлучити да ли ће се подићи оптужница или обуставити поступак, доказа за које постоји опасност да се неће моћи поновити на главном претресу или би њихово извођење било отежано, као и других доказа који могу бити од користи за поступак, а чије се извођење, с обзиром на околности случаја, показује целисходним, како је то и прописано одредбом члана 241. ЗКП. Завршетак истраге је искључиво одређен оценом истражног судије да је стање ствари у истрази довољно разјашњено, сагласно одредби члана 257. ЗКП.

Уставни суд најпре констатује да оштећени није странка у кривичном поступку, а самим тим ни у претходном поступку, односно истрази, што произлази како из изричитог одређења појма странке у члану члан 221. став 1. тачка 9) ЗКП, тако и из разликовања у члану 264. став 1. ЗКП, где је прописано да се странке и оштећени могу увек обратити притужбом председнику суда пред којим се води поступак због одуговлачења поступка и других неправилности у току истраге. Оштећени нема диспозицију за кривично гоњење неког лица, нити може непосредно да утиче на ток кривичног поступка, за разлику од овлашћених тужилаца. Оштећени као посебан процесни субјекат се јавља само код кривичних дела које се гоне по службеној дужности, док се код кривичних дела која се гоне по приватној тужби он поклапа с личношћу тужиоца.

Полазећи од изнетог, пред Уставним судом се поставило питање да ли се у претходном поступку уопште и одлучује о правима оштећеног, као процесног субјекта који није странка, те да ли је оштећени активно легитимисан да у уставној жалби истиче повреду својих права у истражној фази кривичног поступка, који се води против окривљеног за кривично дело за које се гони по службеној дужности.

Разматрајући постављено питање, Уставни суд је имао у виду правну ситуацију оштећеног у претходном поступку који има одређена процесна овлашћења и могућности предвиђене, између осталих, и одредбама члана 251. ст. 2, 4, 5. и 7, члана 254. ст. 3. и 4, члана 264. став 1. и члана 288. став 1. ЗКП, као и његову фактичку ситуацију, јер је заинтересован за брзо и ефикасно спровођење истраге и даље одвијање кривичног поступка. Управо уважавајући тај његов интерес, законодавац је и оштећеном омогућио обраћање притужбом председнику суда пред којим се води поступак због одуговлачења поступка и других неправилности у току истраге. Међутим, притужба оштећеног из члана 264. став 1. ЗКП није правни лек, јер није управљена против одлуке органа, већ правно средство које се тиче поступка органа, односно његових радњи или пропуштања, односно начина на који орган води поступак или брзине којом то чини, а што се све, према мишљењу притужиоца, показује штетним за његове интересе и циљеве поступка. По поднетој притужби се не доноси никакво формално решење, јер притужба није акт у поступку, већ само указивање притужиоца надлежном органу судске управе на повреду дужности од стране истражног судије, о чијем се отклањању орган стара.

Уставни суд констатује и да оштећени изузетно има и право жалбе против решења већа из члана 24. став 6. ЗКП о обустављању истраге, али то не значи да тиме оштећени стиче својство странке. Ратио легис овог изузетног права оштећеног је садржан у одредби става 4. истог члана ЗКП, према коме ће се уважавањем жалбе против решења о обустављању истраге коју је изјавио само оштећени сматрати да је оштећени изјавом жалбе преузео гоњење. Дакле, тек уважавањем жалбе, а не њеним изјављивањем, оштећени ступа као странка у кривични поступак, чиме се посредно решава и питање супсидијарне тужбе у смислу става 4. наведеног члана ЗКП, односно достављање решења о обустављању истраге оштећеном у суштини има карактер и дејство обавештења оштећеног о могућности преузимања кривичног гоњења окривљеног.

Уставни суд указује на то да се у кривичном поступку одлучује о основаности сумње која је била разлог да се против неког лица покрене кривични поступак и о оптужбама које се том лицу стављају на терет, те да се у том поступку, према правном ставу Уставног суда, Уставом зајемчена права гарантују, пре свега, окривљеном, односно оптуженом лицу, што потврђује и одредба члана 1. ЗКП којом је прописано да се овим закоником утврђују правила да нико невин не буде осуђен, а да се учиниоцу кривичног дела изрекне кривична санкција под условима које предвиђа кривични закон и на основу законито спроведеног поступка. Међутим, у кривичном поступку који се води против окривљеног, за кривично дело за које се гони по службеној дужности, и оштећени може да се појави као узгредни тужилац у погледу имовинско-правног захтева из члана 201. став 2. ЗКП, ако на такав захтев има право и ако га је истакао, док у погледу оптужбе има својство потенцијалног тужиоца, у случају одустанка јавног тужиоца, због чега му се и дозвољавају нека процесна овлашћења. Процесна улога оштећеног у оваквом кривичном поступку се, према оцени Уставног суда, стога своди само на питање имовинско-правног захтева, што произлази и из одредаба члана 364. ст. 1. и 4. ЗКП, према којима и оштећени може побијати пресуду, али само због одлуке суда о трошковима кривичног поступка, осим ако је јавни тужилац преузео гоњење од оштећеног као тужиоца, на основу члана члан 64. став 2. ЗКП када оштећени може изјавити жалбу због свих основа због којих се пресуда може побијати.

С тим у вези, Уставни суд налази да, пошто у фази истраге још увек нема суђења, а оштећени ни на који начин не може да утиче на располагање и заступање јавне оптужбе, то се у тој фази поступка не доноси материјално-правна одлука о његовом имовинско-правном захтеву, без обзира да ли га је оштећени истакао. Тек ће се завршетком истраге и евентуалним оптужењем или преузимањем кривичног гоњења и стицањем својства оштећеног као тужиоца, стећи услови да се о имовинско-правном захтеву оштећеног уопште и одлучује у кривичном поступку.

Имајући у виду изнето, Уставни суд је утврдио да оштећени, овде подносиоци уставне жалбе, нису активно легитимисани за подношење уставне жалбе због повреде Уставом зајемчених права у овој фази кривичног поступка, у којој се о њиховим правима нити расправља нити одлучује.

Уставни суд је одлучујући у овом конкретном предмету, имао у виду и праксу Европског суда за људска права у Стразбуру, који је утврдио да се право на суђење у разумном року из члана 6. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, који је у том делу садржински истоветан члану 32. Устава, може јемчити и оштећеном као тужиоцу или приватном тужиоцу, али само од тренутка када је он истакао свој имовинско-правни захтев у кривичном поступку (Одлука Борис Стојановски против БЈР Македоније, од 6. маја 2010. године, апликација број 41916/04, став 40.). Међутим, за разлику од оштећеног као тужиоца и приватног тужиоца, који јесу странке у одговарајућим кривичним поступцима, оштећени то није, те ни изнети ставови Европског суда нису од утицаја на другачију одлуку у конкретном предмету.

Полазећи од наведеног, Уставни суд је поднете уставне жалбе одбацио као ратионе персонае недопуштене, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 4) Закона о Уставном суду, с обзиром на то да подносиоци уставне жалбе нису активно легитимисани за њихово подношење, те не постоје претпоставке утврђене Уставом и Законом за вођење поступка и одлучивање.

6. С обзиром на све изнето, Уставни суд је, на основу одредбе члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, решио као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК

УСТАВНОГ СУДА

др Драгиша Б. Слијепчевић