Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Јосипа Фонтањија из Бачке Тополе и Миодрага Правиловића и Николе Карлеуше, обојице из Ловћенца, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 28. јуна 2012. године, донео је

ОДЛУКУ

Образложење

1. Јосип Фонтањи из Бачке Тополе и Миодраг Правиловић и Никола Карлеуша, обојица из Ловћенца, су 23. марта 2011. године, преко пуномоћника Синише Адамовића, адвоката из Новог Сада, поднели Уставном суду уставн е жалбе против пресуде Апелационог суда у Београду Гж1. 6361/10 од 19. јануара 2011. године у ставу првом изреке, због повреде права на једнаку заштиту права пред судовима из члана 36. став 1. Устава Републике Србије и права на правичну накнаду за рад из члана 60. став 4. Устава. По изјављеним уставним жалбама формирани су предмети: Уж-1296/2011, Уж-1300/2011 и Уж-1302/2011. Уставни суд је, сагласно одредбама члана 42. ст. 3. и 4. Пословника о раду Уставног суда ("Службени гласник РС", бр. 24/08, 27/08 и 76/11), спојио поступке по уставним жалбама у наведеним предметима, ради заједничног одлучивања, и то тако што су предмети Уж-1300/2011 и Уж-1302/2011 припојени предмету Уж- 1296/2011.
У уставним жа лбама се наводи: да је оспореном пресудом Апелационог суда у Београду Гж1. 6361/10 од 19. јануара 2011. године у ставу првом изреке потврђена првостепена пресуда Првог основног суда у Београду П. 5359/07 од 8. септембра 2009. године, у делу којим је одбијен тужбени захтев подносилаца уставне жалбе да им тужена Република Србија – Министарство унутрашњих послова исплати накнаду трошкова превоза од места пребивалишта до места рада, накнаду за исхрану у току рада и регрес за коришћење годишњег одмора у периоду од 1. јуна 2004. године до 31. децембра 2006. године; да су оспореном пресудом повређена права подносилаца на једнаку заштиту пред судовима из члана 36. Устава, јер су друга службена лица у Министаству унутрашњих послова пред судовима у Републици Србији остварила право на накнаду путних трошкова, о чему се прилажу пресуде Апелационог суда у Новом Саду и Апелационог суда у Крагујевцу; да су одбијањем тужбеног захтева у односу на накнаду за топли оброк и регрес такође повређена права на једнаку заштиту права пред судовима, јер се из пресуде Основног суда у Крагујевцу П1. 3853/10 од 5. маја 2010. године види да се захтеви других полицајаца по том основу усвајају; да повреда уставног права подносилаца из члана 60. став 4. Устава на правичну накнаду за рад произлази из чињенице да накнаде за превоз, топли оброк и регрес представљају правичну накнаду која се исплаћује запосленом у вези са радом, те се оспореном судском одлуком поносиоци дискриминишу у односу на друге запослене полицијске службенике, а што се види из достављених пресуда. Предлаже се да Уставни суд усвоји уставну жалбу и поништи оспорену пресуду.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или украћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у достављену документацију и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Пресудом Првог општинског суда у Београду, ставом првим изреке, одбијени су, поред осталог, тужбени захтеви тужилаца – овде подносилаца уставне жалбе којима је тражено да се тужена Република Србија – Министарство унутрашњих послова, Полицијска управа Суботица обавеже да им за период од 1. јуна 2004. године до 31. децембра 2006. године исплати опредељене месечне износе на име накнаде за трошкове превоза, топли оброк и регрес за коришћење годишњег одмора, са законском затезном каматом као у изреци. У образложењу пресуде се, поред осталог, наводи: да је тужена у свом поднеску навела да полицајци немају трошкове превоза, јер им превозници не наплаћују карте, о чему је у прилогу доставила и доказе, потврде више јавних превозника; да је у односу на накнаду за превоз захтев тужилаца без основа, јер ова овлашћена службена лица користе сва средства јавног превоза, не само аутобусе на одређеним ралацијама и слично, без икакве накнаде; да у тој ситуацији, када могу да користе сва средства јавног превоза без накнаде, они трошкове превоза у јавном превозу нису могли имати, те немају право ни на накнаду трошкова превоза.
Оспореним ставом првим изреке пресуде Апелационог суда у Београду Гж1. 636/10 од 19. јануара 2011. године одбијена је као неоснована жалба тужилаца и потврђена пресуда Првог основног суда у Београду П. 5359/07 од 8. септембра 2009. године у делу става првог изреке за топли оброк, регрес и накнаду путних трошкова са каматом на те износе. Апелациони суд у Београду је нашао да је на правилно и потпуно утврђено чињенично стање првостепени суд у погледу одлуке садржане у потврђујућем делу изреке ожалбене пресуде правилно применио материјално право и о томе дао образложене разлоге. У образложењу оспорене пресуде се, поред осталог, наводи да како, с обзиром на одредбе члана 4. Закона о платама у државним органима и јавним службама, у утврђени коефицијент за плату тужилаца улази и коефицијент за додатка на име накнаде за исхрану и регрес за коиршћење годишњег одмора, то тужиоцима не припада потраживање под назначеним основима. Такође се наводи да тужиоци у конкретном случају нису доказали околост да су имали трошкове превоза за долазак на рад и одлазак са рада за период потраживања, када би се остварио и основ за њихову накнаду, па је правилан закључак побијане пресуде да је неосновано потраживање у односу на овај њихов захтев.
Пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж1. 3782/10 од 23. јуна 2010. године, која је достављена уз уставну жалбу, одбијена је жалба тужене и потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду П1. 55/10 од 19. фебруара 2010. године, којом је тужена обавезана да тужиоцима З. Н, Б. З, Б. А. и Д. М. – запосленим у МУП-у, Подручној полицијској управи у Новом Саду, исплати одређене месечне износе по основу накнаде за коришћење превоза за долазак на рад и одлазак са рада. У образложењу пресуде се, поред осталог, наводи да је чињеничним стањем несумњиво утврђено да с обзиром на удаљеност места становања до места рада тужиоци користили међуградски и градски превоз, те је тужбени захтев основан, да супротне тврдње тужене да тужиоци тај превоз нису користили током поступка нису доказане, а терет доказивања је на туженој.
Пресудом Окружног суда у Крагујевцу Гж1. 201/09 од 21. августа 2009. године је одбијена жалба тужене и потврђена пресуда Општинског суда у Крагујевцу П. 215/07 од 9. априла 2009. године, којом је тужена обавезана да тужиоцу Б. К. – запосленом у МУП-у, Полицијска управа Крагујевац, исплати одређене месечне износе по основу накнаде за коришћење превоза за долазак на рад и одлазак са рада. У образложењу пресуде се, поред осталог, наводи да је према чињеничном утврђењу првостепеног суда тужилац за долазак на рад и одлазак са рада имао редовне и стварне издатке на име превоза у висини цене коштања аутобуске карте у даним у којима је радио у утуженом периоду; да је код тако утврђеног чињеничног стања првостепени суд правилном применом одредби релевантних прописа који се ближе наводе усвојио тужбени захтев.
4. Одредбом члана 36. став 1. Устава јемчи се једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе.
Одредбом члана 60. став 4. Устава је утврђено да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа, као и да се нико се тих права не може одрећи.
Чланом 51. ст.1. и 2. Закона о радним односима у државним органима („Службени гласник РС“, бр. 48/91, 66/91, 44/98, 49/99, 34/01, 39/02, 49/05 и 79/05), било је прописано да запослени у државним органима и изабрана, односно постављена лица имају право на накнаду материјалних трошкова: за дневнице и ноћење на службеном путовању, за употребу сопственог возила у службене сврхе, за превоз на рад и с рада, за селидбене трошкове и за накнаду за одвојени живот , као и да се висина, услови и начин исплате накнада из става 1. овог члана утврђује актом Владе.
Уредбом о накнадама и другим примањима запослених у државним органима и изабраних, односно постављених лица („Службени гласник РС“, бр. 37/94, 40/94, 37/01, 73/04, 88/04, 38/05 и 81/05), која је била на снази до 29. септембра 2007. године, чланом 1, став 2. тачка 2) је било прописано да се накнадама и други м примањ има запослених у државним органима и изабраних, односно постављених лица у смислу ове уредбе сматра и накнада за превоз на рад и са рада ; чланом 14. да се за коришћење превоза за долазак на рад и одлазак са рада исплаћује накнада у висини цене месечне претплатне карте у градском, приградском, односно међуградском саобраћају .
Законом о платама у државним органима и јавним службама („Службени гласник РС“, број 34/01) је било прописано: да се п лате изабраних, именованих и постављених лица и запослених из члана 1. овог закона утврђују на основу: основице за обрачун плата, коефицијента који се множи основицом, додатка на плату, обавеза које запослени плаћа по основу пореза и доприноса з а обавезно социјално осигурање из плате, у складу са законом (члан 2.); да коефицијент изражава сложеност послова, одговорност, услове рада и стручну спрему, да коефицијент садржи и додатак на име накнаде з а исхрану у току рада и регреса за коришћење годишњег одмора (члан 4. ст. 1. и 2.); да се коефицијенти за обрачун и исплату плата именованих и постављених лица и запослених из члана 1. тач. 1), 3), 4) и 5) овог закона утврђују актом Владе, којим се запослени разврставају у платне разреде, према звањима, занимањима или пословима (члан 8. ст. 1. и 2.).
5. Разматрајући разлоге и наводе уставних жалби, Уставни суд је утврдио да су подносиоци уставне жалбе указали на неједнако поступање надлежног суда у истој чињеничној и правној ситуацији, чиме су дискриминисани у односу на друге полицијске службенике, те да сматрају да им је на тај начин повређено право на једнаку заштиту права пред судовима, зајемчено чланом 36. став 1. Устава, као и право на правичну накнаду за рад из члана 60. став 4. Устава, а као доказ су доставили копије наведених пресуда.
Увидом у достављене другостепене пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж1. 3782/10 од 23. јуна 2010. године и Окружног суда у Крагујевцу Гж1. 201/09 од 21. августа 2009. године, Уставни суд је констатовао да је њима правноснажно усвојен захтев тужилаца запослених у Министарству унутрашњих послова, полицијским управама у Новом Саду и Крагујевцу, за исплату накнаде за коришћење превоза за долазак на рад и одлазак са рада. Међутим, Уставни суд је утврдио да се овде не ради о идентичном чињеничном стању са стањем које је утврђено у поступку у којем је донета оспорена пресуда, а којом је одбијен тужбени захтев подносилаца. Наиме, у поступку доношења првостепене пресуде која је у том делу потврђена оспореном пресудом Апелационог суда у Београду Гж1. 6361/10 од 19. јануара 2011. године, суд је на основу доказа тужене утврдио да су тужиоци имали обезбеђен бесплатан превоз од места боравка до посла и назад, због чега је, применом релевантних прописа, њихов захтев за исплату трошкова превоза одбио као неоснован. Из образложења наведених пресуда Апелационог суда у Новом Саду и Окружног суда у Крагујевцу произлази да тужена није доказала да тужиоци који су, с обзиром на своје место боравка, имали потребу за превозом, нису имали стварне трошкове по овом основу, те је досудио тражену накнаду. С обзиром на то да је утврђено да у спору о накнади трошкова превоза решеном оспореном пресудом Апелационог суда у Београду Гж1. 6361/10 од 19. јануара 2011. године и споровима решеним наведеним пресудама Апелационог суда у Новом Саду и Окружног суда у Крагујевцу није постојао индентитет чињеничног стања, по становишту Уставног суда, не постоји повреда права подносилаца на једнаку заштиту права у поступку пред судовима у делу којим је одлучено о тужбеном захтеву за накнаду трошкова превоза.
У погледу истакнуте повреде права на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава у погледу оспорене пресуде Апелационог суда у Београду у ставу првом изреке у делу којим је одлучено о тужбеном захтеву за исплату накнаде за исхрану у току рада и регерс за коришћење годишњег одмора, Уставни суд је такође оценио да се наводи подносилаца о повреди овог права не могу прихватити као основани, с обзиром на то да подносиоци уставне жалбе нису доставили ниједан доказ у прилог различитог поступања судова. Наиме, Уставни суд указује да различито поступање судова постоји када судови последње инстанце, у истој чињеничној и правној ситуацији, донесу различите одлуке. Како је уз уставну жалбу достављена пресуда Основног суда у Крагујевцу П1. 3853/10 од 5. маја 2010. године за коју се не може утврдити да ли је против ње била изјављена жалба, односно да ли је била предмет преиспитивања у другостепеном поступку, то Уставни суд није узимао у разматрање ову пресуду, као ни достављену пресуду Општинског суда у Новом Саду П1. 536/08 од 16. децембра 2008. године.
С обзиром на наведено, Уставни суд је утврдио да оспореном пресудом Апелационог суда у Београду Гж1. 6361/10 од 19. јануара 2011. године није повређено право подносилаца на једнаку заштиту права пред судовима из члана 36. став 1. Устава.
Уставни суд је затим констатовао да се оспорена пресуда заснива на ставу да тужиоци имају право на накнаду трошкова превоза само у ситуацији када су ти трошкови стварно постојали и да, с обзиром на чињенично стање утврђено у првостепеном поступку, тужиоци нису успели да оповргну доказе тужене да су имали бесплатан превоз, тј. да докажу да су стварно имали трошкове превоза, због чега није постојао правни основ за усвајање њиховог тужбеног захтева, као и на ставу да је у утуженом периоду накнада за исхрану у току рада и регрес која се потражује тужбеним захтевом тужиоцима исплаћена у оквиру плате. Полазећи од наведених одредби Закона о радним односима у државним органима, Уредбе о накнадама и другим примањима запослених у државним органима и изабраних, односно постављених лица, као и Закон о платама у државним органима и јавним службама, Уставни суд је оценио да је овакав став и оцена надлежног суда заснована на уставноправно прихватљивој примени и тумачењу меродавног материјалног права на утврђено чињенично стање, те је утврдио да не постоји ни повреда права подносилаца на накнаду за рад из члана 60. став 4. Устава.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11), одбио уставну жалбу као неосновану.
6. Следом наведеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, одлучио као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић