Првостепени суд је одбио тужбени захтев којим је тражено да се поништи уговор о доживотном издржавању закључен 10. октобра 1994. године, између А.О., као примаоца издржавања, и туженог као даваоца издржавања.Одлучујући о жалби тужиоца против ове пресуде, другостепени суд је жалбу као неосновану одбио из следећих разлога:Из утврђених чињеница које се жалбом и не побијају, произилази да не постоје никакви материјално-правни разлози за поништај уговора о доживотном издржавању, пошто уговор изражава стварну вољу примаоца издржавања без икаквих мана које би тај уговор чиниле рушљивим у смислу члана 111. Закона о облигационим односима.Према томе, првостепени суд је законито одлучио када је захтев ради поништаја уговора о доживотном издржавању одбио.Да ли је тужена као давалац издржавања тај уговор ваљано испуњавала према сада пок. А.О. као примаоцу издржавања јесте питање које не утиче на поништај уговора, већ евентуално на његов раскид, али такав захтев у овој парници није постављен.Наиме, у тужби је истакнут захтев ради поништаја уговора о доживотном издржавању од 10. октобра 1994. године, који се заснива на тврдњи сада пок. А.О. као примаоца издржавања да тај уговор не садржи њену праву вољу. У складу са начелом садржаним у одредби члана 2. Закона о парничном поступку, првостепени суд је у границама таквог захтева расправљао и одлучивао. Стога је очигледно погрешно гледиште жалбе да је првостепени суд могао судити о основаности захтева за раскид уговора, будући да није везан правном квалификацијом тужбе. Овакво гледиште је резултат погрешног схватања одредбе члана 186. став 3. Закона о парничном поступку. Суд није везан правим основом тужбеног захтева али то не значи да није везан самим захтевом.