Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије др Драгиша Б. Слијепчевић, др Марија Драшкић, др Агнеш Картаг Одри, др Горан П. Илић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби С. Р. из А, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 17. јула 2014. године, донео је

ОДЛУКУ

1. Усваја се уставна жалба С. Р. и утврђује да је у поступку административног извршења који се води пред Грађевинском инспекцијом Одељења за инспекцијске послове Општинске управе општине Апатин у предмету број 354-34/04-ИИИ/02 повређено право подносиоца уставне жалбе на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије.

2. Налаже се Грађевинској инспекцији Одељења за инспекцијске послове Општинске управе општине Апатин да предузме све мере како би се поступак административног извршења из тачке 1. окончао у најкраћем року, када се за то стекну законски услови.

3. Одбацује се захтев подносиоца уставне жалбе за накнаду материјалне штете.

Образложење

1. С. Р. из А. је 31. октобра 2011. године поднео Уставном суду уставну жалбу због повреде права на суђење у разумном року, зајемченог чланом 32. став 1. Устава, у поступку административног извршења у предмету изградње ограде број 354-34/04-ИИИ/02 који се води пред Грађевинском инспекцијом Одељења за инспекцијске послове Општинске управе општине Апатин.

У уставној жалби је, између осталог, наведено: да су септембра 2004. године суседи подносиоца, М. Р.(1) и М. Р.(2), на међи где је била подносиочева жичана ограда са багремовим стубовима која је одвајала њихове парцеле, започели бесправну изградњу ограде – зида од цигле, од материјала и димензија којима су одступили од одобрене пројектне документације; да је подносилац против наведених радњи благовремено поднео пријаву Грађевинској инспекцији Одељења за инспекцијске послове Општинске управе општине Апатин (у даљем тексту: „Грађевинска инспекција“), са захтевом да се нелегални радови обуставе; да је Грађевинска инспекција излазила на лице места и сачињавала записнике, али да ништа конкретно није предузела да спречи даљу градњу зида према суседним катастарским парцелама подносиоца; да подносиоцу од бесправно изграђеног зида прети настанак штете, будући да је изграђен само 46 цм од његове куће, па му од наталоженог снега и других атмосферских падавина прети продирање влаге у кућу читавом дужином, као и да је због близине бесправно изграђеног зида онемогућен да изводи радове на довршетку изградње своје куће; да је Грађевинска инспекција донела решење број 354-34/04-ИИИ/02 20. марта 2006. године којим је наложила суседима подносиоца, да у року од 30 дана прибаве ново одобрење, односно измене постојећи главни пројекат на изградњи помоћног објекта – ограде на својој катастарској парцели; да суседи подносиоца до 2. априла 2008. године нису поступили по наведеном налогу Грађевинске инспекције, те да нису изменили постојећи главни објекат, нити су прибавили ново одобрење за изградњу помоћног објекта – ограде, већ су довршили изградњу предметног оградног зида, у свему противно одобреној пројектној документацији; да је услед тога грађевинска инспекција 2. априла 2008. године донела решење број 354-34/04-ИИИ/02 којим ј е наредила суседима подносиоца да у року од 30 дана поруше бесправно изграђену ограду у целој дужини према суседним парцелама подносиоца; да је диспозитивом наведеног решења такође било одређено да ће се, уколико инвеститор не поступи по овом решењу, извршење спровести принудним путем, рушењем извед ених радова о трошку странке, о чему ће бити донет посебан закључак, те да жалба на ово решење не одлаже извршење решења; да суседи подносиоца нису порушили предметну ограду, а да Грађевински инспекција није поступила по свом решењу, те да за годину дана и четири месеца није донела наведени закључак о извршењу принудним путем, чиме је подносиоцу повређено право на суђење у разумном року; да је у међувремену, 11. септембра 2009. године, ступио на снагу нови Закон о планирању и изградњи и да су у складу са његовим одредбама суседи подносиоца 6. октобра 2009. године поднели захтев за легализацију предметног бесправно изграђеног зида; да је услед тога Грађевинска инспекција донела закључак број 354-34/04-ИИИ/02 од 4. октобра 2010. године, којим се одлаже поступак административног извршења рушења бесправно изграђеног зида док се не оконча поступак његове легализације пред Одељењем за стамбено-комуналну делатност, заштиту животне средине, урбанизам, грађевинске и имовинскоправне послове Општинске управе општине Апатин (у даљем тексту: „Одељење за грађевинске послове“); да је подносилац против наведеног закључка уложио благовремену жалбу, која је одбијена решењем Покрајинског секретаријата за архитектуру, урбанизам и градитељство (у даљем тексту: „Покрајински секретаријат“) број 112-356-333/2010-02 од 18. јануара 2011. године.

Подносилац је предложио да Уставни суд усвоји уставну жалбу и утврди да је неизвршењем решења број 354-34/04-ИИИ/02 од 2. априла 2008. године од стране Грађевинске инспекције подносиоцу повређено Уставом зајемчено право на суђење у разумном року, да наложи Грађевинској инспекцији да поступи по наведеном решењу и поруши предметни бесправно изграђени објекат или да што пре донесе одлуку о евентуалној легализацији истог, а истакао је и захтев за накнаду материјалне штете, у виду трошкова поступака вођених пред управним и судским органима поводом спорног објекта.

2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.

У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.

3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у целокупну документацију приложену уз уставну жалбу, као и у накнадно достављене списе предмета, на основу чега је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у конкретном предмету:

Подносилац уставне жалбе је власник катастраске парцеле бр. 1846/9 и 1846/7 , Катастарска општина А, у улици С . С. број 15 у А, које се граниче са судедном катастарском парцелом број 1846/8, Катастарска општина А, у улици С . С. број 17 у А, у власништву М. Р.(1) и М. Р(2). На месту где је била његова жичана ограда са багремовим стубовима, његови суседи су на међи према његовим парцелама у септембру 2004. године отпочели изградњу нове ограде – зида од цигле (дужине 35,75м). Подносилац је поднео пријаву општинској Грађевинској инспекцији против наведене градње 8. септембра 2004. године. Надлежни грађевински инспектори су извршили увиђај на лицу места када је ограда у претежном делу већ била завршена и сачинили записник од 1. октобра 2004. године, у коме су констатовали да је зидна ограда према подносиочевој парцели изграђена противно одобреној пројектној документацији, из разлога што је изграђена од опеке, уместо од плетене жице и што је висока 290 цм, уместо предвиђених максималних 205 цм. Подносилац је и том приликом захтевао да се зид поруши и нова ограда изгради у складу са одобреном пројектном документацијом. Суседи подносиоца (у даљем тексту: „инвеститори“) су и након наведеног увиђаја наставили са изградњом ограде, па је Грађевинска инспекција 22. новембра 2004. године донела решење број 354-34/04-ИИИ/02 којим се инвеститорима наређује рушење изведених радова на изградњи помоћног објекта – ограде у року од 30 дана, због одступања у целости од пројектне документације, под претњом принудног извршења о трошку странака, с напоменом да жалба на ово решење не одлаже његово извршење. Инеститори су против наведеног решења уложили жалбу Покрајинском секретаријату, као другостепеном органу у предметној управној ствари, а подносилац је поднеском од 22. децембра 2004. године од Грађевинске инспекције захтевао извршење наведеног решења и рушење изграђене ограде, с обзиром на то да жалба не одлаже извршење решења. Подносилац је упутио и ургенцију Покрајинском секретаријату 30. децембра 2004. године са молбом да овај орган што пре одлучи о жалби инвеститора. Грађевински инспектор је заказао усмену расправу, одржану у просторијама општинске управе општине Апатин 17. јануара 2005. године, на којој је пуномоћник инвеститора тражио одлагање да би се упознао са предметом и покушао да постигне споразум са подносиоцем уставне жалбе, као супротном странком. Нова усмена расправа је одржана 21. јануара 2005. године, на којој је подносилац уставне жалбе поново захтевао да се првостепено решење изврши и да се изграђени зид поруши, а пуномоћник инвеститора је изјавио да спорна ограда одступа од пројектне документације само зато што је изграђена од цигле, а не од плетене жице, да се принудно извршење првостепеног решења којим се налаже рушење ограде може спровести само на основу претходно донетог закључка о извршењу, те је предложио да се принудно извршење одложи док Скупштина општине Апатин не одлучи о иницијативи инвеститора да се измени општинска Одлука о привременим правилима грађења, на основу које би изградња спорне ограде била дозвољена. Грађевински инспектори су поново изашли на терен и сачинили записник 16. маја 2005. године, у којем су поново констатовали да је спорна ограда виша него што је то предвиђено и да је противно одобрењу изграђена од цигле, уместо да је транспарентна, од жице. Решењем број 354-34/04-ИИИ/02 од 23. маја 2005. године Грађевинска инспекција је заменила своје решење број 354-34/04-ИИИ/02 од 22. новембра 2004. године и наложила инвеститорима да у року од 30 дана прибаве ново одобрење, односно измене постојећи главни пројекат у делу изградње помоћног објекта – ограде око катастарске парцеле 1846/8, Катастарска општина А, или ће грађевинска инспекција донети ново решење којим ће наложити рушење спорне ограде, уз напомену да жалба не одлаже извршење решења. И против овог решења инвеститори су 20. јула 2005. године уложили жалбу Покрајинском секретаријату, који је решењем број 112-356-00391/2005-03 од 10. октобра 2005. године поништио наведена решења Грађевинске инспекције од 23. маја 2005. године и од 22. новембра 2004. године, због непотупно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права (примењена је одредба члана 141. став 1. тачка 1. Закона о планирању и изградњи, уместо одр едбе члана 141. став 1. тачка 2) истог закона) и вратио предмете на поновни поступак.

Нова усмена расправа пред Грађевинском инспекцијом је одржана 13. фебруара 2006. године и на њој је пуномоћник инвеститора предложио да се поступак обустави јер је у међувремену донета Одлука о изменама и допунама Одлуке о привременим правилима грађења за Апатин („Службени лист општине Апатин“, број 11/05), на основу које је дозвољено грађење ограде од зида између суседних грађевинских парцела, чиме је изграђена ограда легализована. Додала је још да је у време грађења зида Грађевинска инспекција требало да донесе решење о обустави радова и сруши зид уколико је сматрала да се бесправно гради, те да су услед оваквог непоступања инспекције инвеститори сматрали да зид граде легално. Подносилац уставне жалбе је поновио да је зид изграђен непрописно. Грађевинска инспекција је 20. марта 2006. године донела ново решење број 354-34/04-ИИИ/02, којим је наложила инвеститорима да у року од 30 дана од доставе овог решења прибаве ново одобрење за изградњу ограде или да измене постојећи главни пројекат. Против овог решења инвеститори су изјавили жалбу 24. марта 2006. године. У међувремену покрајински омбудсман је поводом представке подносиоца уставне жалбе и изјашњења Грађевинске инспекције, овом органу упутио допис број ОП-352/05 од 7. априла 2006. године, у којем је оцењено да у предметном поступку није дошло до повреде људских права, како је то тврдио подносилац, али да првостепени орган није донео решење у поновном поступку у законски предвиђеном року од 30 дана. Грађевинској инспекцији је 18. маја 2006. године, достављено и обавештење Одељења за грађевинске послове да до тог дана инвеститорима није издата дозвола за градњу по измењеној пројектно-техничкој документацији.

Покрајински секретаријат је решењем број 112-356-00175/2006 од 20. јуна 2006. године одбио жалбу инвеститора. Инвеститори су против наведеног решења тужбом покренули управни спор пред Окружним судом у Новом Саду, који је пресудом У. 441/06 од 9. марта 2007. године тужбу уважио и оспорено решење Покрајинског секретаријата поништио (између осталог и због тога што је потписано од стране неовлашћеног службеног лица), наложивши Покрајинском секретаријату да у поновном поступку донесе ново решење. Покрајински секретаријат је донео ново решење број 112-356-00175/2006 16. маја 2007. године којим је поново одбио жалбу инвеститора, позивајући на одредбу члана 141. став 1. тачка 2) Закона о планирњу и изградњи. Грађевинска инспекција је 22. новембра 2007. године донела решење број 354-34/04-ИИИ/02 којим је наређено инвеститорима да у року од 30 дана поруше изведене радове на изградњи ограде озидане од опеке у целој дужини према суседним катастарским парцелама подносиоца, те је констатовано да ће се, уколико инвеститори не поступе по овом решењу, извршење спровести принудним путем о трошку странке, о чему ће бити донет посебан закључак, као и да жалба не одлаже извршење решења. И против овог решења инвеститори су изјавили жалбу, коју је Покрајински секретаријат решењем број 112-356-00539/2007 од 15. јануара 2008. године уважио и поново поништио првостепено решење (са образложењем да диспозитив ожалбеног решења није јасан и прецизан у погледу описа и ближих података ограде чије се рушење налаже) и вратио предмет првостепеном органу на поновни поступак. На основу обавештења Одељења за грађевинске послове број 351-154/2008-ИВ/02 од 26. марта 2008. године, у којем је наведено да инвеститори нису изменили постојећи главни пројекат, нити су прибавили ново одобрење за изградњу помоћног објекта - ограде, Грађевинска инспекција је 2. априла 2008. године донела решење број 354-34/04-ИИИ/02, којим се поново наређује суседима подносиоца да у року од 30 дана поруше изведене радове. И против овог решења инвеститори су уложили жалбу, која је решењем Покрајинског секретаријата број 112-356-166/2008 од 20. маја 2008. године одбијена. Против овог другостепеног решења инвеститори су по други пут покренули управни спор, подношењем тужбе Окружном суду у Новом Саду, који је пресудом У. 416/08 од 5. јуна 2009. године тужбу одбио.

Инвеститори у остављеном року нису поступили по наведеном првостепеном решењу, а Грађевинска инспекција није спровела решење принудним путем, нити је о томе у законом прописаном року донела закључак. Уместо тога, Грађевинска инспекција је 21. октобра 2009. године Одељењу за грађевинске послове упутила захтев за доставу обавештења о томе да ли су инвеститори у међувремену поднели захтев за легализацију помоћног објекта - ограде, поводом којег их је Одељење за грађевинске послове дописом од 30. октобра 2009. године обавестило да су странке М. Р.(1) и М. Р.(3) наследник М. Р.(2), који је у међувремену преминуо), у складу са новим Законом о планирању и изградњи који је ступио на снагу 11. септембра 2009. године, поднели овом органу захтев за легализацију спорне ограде, 6. октобра 2009. године, заведен под бројем 356-12/09-ИВ/02.

На основу ове новоутврђене чињенице Грађевинска инспекција је 2. новембра 2009. године донела закључак број 354-34/04-ИИИ/02, којим је прекинут поступак рушења изграђеног зида, док се не оконча поступак његове легализације. Подносилац уставне жалбе је 13. априла 2010. године уложио жалбу против наведеног закључка, који је решењем Покрајинског секретаријата број 112-356-661/2009 од 22. фебруара 2010. године поништен и предмет је враћен првостепеном органу на поновни поступак, са образложењем да се из диспозитива ожалбеног решења не види који се поступак прекида и којим се поступком легализације прекида, јер нису наведени бројеви предмета, као и да се поступак није могао прекинути због решавања претходног правног питања, на основу одредбе члана 134. став 1. Закона о општем управном поступку, већ се могао одложити на основу члана 271. став 2. Закона о општем управном поступку. Грађевинска инспекција је закључком број 354-34/2004-ИИИ/02 од 12. априла 2010. године поново прекинула поступак рушења изграђеног зида број 354-34/2004-ИИИ/02 од 2. априла 2008. године, док се поступак легализације спорног зида у предмету број 356-12/09-ИВ/02 не оконча, позвавши се на члан 271. став 2. Закона о општем управном поступку. Подносилац је и против овог закључка изјавио благовремену жалбу, коју је Покрајински секретаријат решењем бр. 112-356-122/2010-03 од 9. јула 2010. године поново уважио, поново поништио закључак и вратио предмет на поновни поступак, са образложењем да првостепени орган није у свему поступио по упутствима овог органа из решења број 112-356-661/2009 од 22. фебруара 2010. године, јер је, у складу са чланом 271. став 2. Закона о општем управном поступку, требало да поступак административног извршења одложи, а не да га прекине. Грађевинска инспекција је донела нови закључак број 354-34/2004-ИИИ/02 4. октобра 2010. године, којим се одлаже предметни поступак административног извршења док се поступак легализације спорног зида у предмету број 356-12/09-ИВ/02 не оконча. Подносилац уставне жалбе је и против овог закључка изјавио жалбу, која је решењем Покрајинског секретаријата број 112-356-333/2010-02 од 18. јануара 2011. године одбијена.

У допису грађевинске инспекције број 354-34/2004-ИИИ/02 од 19. маја 2014. године, који је Уставном суду достављен уз тражене списе предмета, Грађевинска инспекција наводи да ће поступак административног извршења бити настављен по окончању поступка легализације (који је још увек у току), ако захтев за легализацију спорне ограде буде одбијен.

4. Одредбом члана 32. став 1. Устава, на чију повреду подносилац указује у уставној жалби, утврђено је да свако има право на независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и оптужбама против њега.

За одлучивање о овој уставној жалби од значаја су и одредбе следећих закона:

Законом о општем управном поступку ("Службени лист СРЈ", бр. 33/97 и 31/01 и "Службени гласник РС", број 30/10), прописано је: да је странка лице по чијем је захтеву покренут поступак или против кога се води поступак или које, ради заштите својих права или правних интереса, има право да учествује у поступку (члан 39.); да ће надлежни орган покренути поступак по службеној дужности кад то одређује закон или други пропис и кад утврди или сазна да, с обзиром на постојеће чињенично стање, треба покренути поступак ради заштите јавног интереса (члан 114. став 1.); да при покретању поступка по службеној дужности орган узима у обзир и евентуалне представке грађана и организација и упозорење надлежних органа (члан 114. став 2.); да кад другостепени орган утврди да су у првостепеном поступку одлучне чињенице непотпуно или погрешно утврђене, да се у поступку није водило рачуна о правилима поступка која су од утицаја на решење ствари, или да је диспозитив побијаног решења нејасан или је у противречности са образложењем, он ће допунити поступак и отклонити наведене недостатке сам или преко првостепеног органа или замољеног органа; да ако другостепени орган нађе да се на основу чињеница утврђених у допуњеном поступку управна ствар мора решити друкчије него што је решена првостепеним решењем, он ће својим решењем поништити првостепено решење и сам решити управну ствар (члан 232. став 1.); да ако другостепени орган нађе да ће недостатке првостепеног поступка брже и економичније отклонити првостепени орган, он ће својим решењем поништити првостепено решење и вратити предмет првостепеном органу на поновни поступак; да је у том случају другостепени орган дужан својим решењем да укаже првостепеном органу у ком погледу треба допунити поступак, а првостепени орган је дужан у свему да поступи по другостепеном решењу и да, без одлагања, а најдоцније у року од 30 дана од дана пријема предмета, донесе ново решење (члан 232. став 2.); да ако другостепени орган утврди да су у првостепеном решењу погрешно оцењени докази, да је из утврђених чињеница изведен погрешан закључак у погледу чињеничног стања, да је погрешно примењен правни пропис на основу кога се решава управна ствар, или ако нађе да је на основу слободне оцене требало донети друкчије решење, он ће својим решењем поништити првостепено решење и сам решити управну ствар (члан 233. став 1.); да ако је у решењу одређено да се радња која је предмет извршења може извршити у остављеном року, решење постаје извршно истеком тог рока (члан 261. став 5.); да се извршење ради испуњења неновчаних обавеза извршеника спроводи административним путем (члан 266. став 1.); да административно извршење спроводи орган који је ствар решавао у првом степену, ако посебним прописом није друкчије одређено (члан 267. став 1.); да је закључак о дозволи извршења решења које је донесено у управној ствари по службеној дужности, орган надлежан за спровођење административног извршења дужан да донесе без одлагања кад је то решење постало извршно, а најдоцније у року од 30 дана од дана кад је решење постало извршно, ако посебним прописом није друкчије одређено, а да недоношење закључка до тог рока не искључује обавезу његовог доношења (члан 268. став 2.); да се у поступку административног извршења може се изјавити жалба која се односи само на извршење, а њоме се не може побијати правилност решења које се извршава (члан 270. став 1.); да се жалба изјављује надлежном другостепеном органу и да не одлаже започето извршење (члан 270. став 2.); да ће се административно извршење обуставити по службеној дужности и спроведене радње поништити ако се утврди да је обавеза у целини извршена, да извршење није било уопште допуштено, да је било спроведено према лицу које није у обавези, ако тражилац извршења одустане од свог захтева, односно ако је извршна исправа поништена или укинута (члан 271. став 1.); да ће се административно извршење одложити ако се утврди да је у погледу извршења обавезе дозвољен почек, или је уместо привременог решења које се извршава донесено решење о главној ствари које се разликује од привременог решења, а да одлагање извршења одобрава орган који је донео закључак о дозволи извршења (члан 271. став 2.); да ако се извршеникова обавеза састоји у извршењу радње коју може извршити и друго лице, а извршеник је не изврши уопште или је не изврши у целини, та радња ће се извршити преко другог лица, на трошак извршеника, с тим што извршеник на то мора бити претходно опоменут (члан 275. став 1.).

Законом о планирању и изградњи ("Службени гласник РС", бр. 47/ 03, 34/06 и 39/ 09) било је прописано: да је у вршењу инспекцијског надзора грађевински инспектор овлашћен да наложи решењем обуставу радова и одреди рок који не може бити дужи од 30 дана за прибављање новог одобрења за изградњу, односно измену постојећег главног пројекта, ако се објекат не гради према одобрењу за изградњу, односно главном пројекту, а ако инвеститор у остављеном року не прибави одобрење за изградњу, односно не измени главни пројекат, да наложи решењем рушење објекта, односно његовог дела (члан 141. став 1. тачка 2.); да се на решење урбанистичког, односно грађевинског инспектора може се изјавити жалба у року од 15 дана од дана пријема решења (члан 147. став 1.); да жалба изјављена на решење из става 1. овог члана не одлаже извршење решења (члан 147. став 4.).

Законом о планирању и изградњи ("Службени гласник РС", бр. 72/09, 81/09, 64/10 и 24/11), који је ступио на снагу 11. септембра 2009. године и важио у време подношења уставне жалбе, прописано је: да се поступак легализације покреће по захтеву власника бесправно изграђеног објекта, односно његовог дела (члан 186. став 1.); да се захтев за легализацију подноси у року од шест месеци од дана ступања на снагу овог закона (члан 186. став 2.); да се рушење објеката, који су изграђени, односно реконструисани или дограђени без грађевинске дозволе, односно одобрења за изградњу до дана ступања на снагу овог закона, неће се извршавати нити ће се за те објекте доносити решење о уклањању до правоснажно окончаног поступка легализације (члан 197. став 1.).

5. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта садржине зајемченог права на суђење у разумном року, а полазећи од претходно утврђених чињеница и околности и наведених релевантих законских одредаба, Уставни суд је утврдио следеће:

Сама чињеница да је предметни управни поступак, од његовог покретања на основу пријаве подносиоца од 8. септембра 2004. године, до доношења решења Покрајинског секретаријата број 112-356-333/2010-02 од 18. јануара 2011. године којим је одређено да се одлаже предметни поступак административног извршења док се поступак легализације спорног зида у предмету број 356-12/09-ИВ/02 не оконча, трајао укупно шест година и пет месеци пред три инстанце, не мора значити да није вођен у оквиру разумног рока. Имајући у виду да је појам разумног трајања поступка релативна категорија која зависи од низа чинилаца, а пре свега од сложености правних питања и чињеничног стања у конкретном поступку, понашања подносиоца уставне жалбе, поступања управних органа и судова који воде поступак, као и значаја истакнутог захтева за подносиоца, Уставни суд при одлучивању о повреди права на суђење у разумном року испитује да ли су и у којој мери наведени критеријуми утицали на дуго трајање поступка.

Неспорно је да су суседи подносиоца помоћни објекат – оградни зид на међи своје катастарске парцеле број 1846/8 и катастарских парцела бр. 1846/9 и 1846/7 подносиоца, градили уз стално противљење и предузимање радњи пред надлежним управним органима од стране подносиоца, од самог почетка градње, септембра 2004. године, до коначног и правноснажног одлагања поступка, јануара 2011. године. При томе, према оцени Уставног суда, надлежни управни органи су у предметној управној ствари, која је била прилично једноставна, јер се радило о огради која је изграђена у несагласности са одобреном пројектном документацијом, поступали изразито неажурно. Наиме, у предметном поступку донето је чак пет првостепених и пет другостепених решења (при чему су од стране другостепеног органа два пута поништавана решења првостепеног органа и предмет враћан првостепеном органу на поновни поступак), као и две пресуде у управним споровима (при чему је првом пресудом поништено другостепено решење и предмет враћен другостепеном органу на поновни поступак). И сам закључак којим се поступак административног извршења прекида, односно одлаже, због покренутог поступка легализације спорне ограде, је доношен три пута од стране првостепеног органа, јер је два пута поништаван од стране другостепеног органа , због непоступања првостепеног органа по примедбама и налозима другостепеног. Према становишту које је изразио Европски суд за људска права, чињеница да се више пута налаже понављање разматрања једног предмета пред нижом инстанцом може, сама по себи, открити озбиљан недостатак у правном систему државе (видети нпр. предмете ''Павлyулyнетс в. Украина'', представка бр. 70767/01, Одлука од 6. септембра 2005. године и ''Цветковић против Србије'', представка бр. 17271/04, Одлука од 10. јуна 2008. године).

У погледу значаја који предмет управног поступка има за подносиоца уставне жалбе, а имајући у виду да је да је поступак покренут по његовој пријави и да му је у поступку признато својство странке, Уставни суд је констатовао да у конкретном случају подносилац на спорној огради има суседско право, односно право законске стварне службености које се односи на разграничење непокретности. Стога је неспорно постојање његовог правног интереса да захтева да се спорна ограда, која га одступањем од прописаних димензија и саставног материјала омета у вршењу својинских овлашћења на његовим парцелама, усклади са важећим стандардима и прописима, чији је ратио легис, између осталог, и обезбеђење поштовања суседских права. Током поступка је више пута наведено да је спорни зид на једном месту удаљен само 46 цм од подносиочевог стамбеног објекта, чиме је онемогућен да на истом изводи грађевинске радове, односно да несметано користи своју непокретност. Стога је предмет управног поступка, на чију се дужину трајања подносилац жали, од довољно великог значаја за подносиоца да би неблаговремено решавање по њему могло довести до повреде његовог права на суђење у разумном року.

Узимајући у обзир наведено, Уставни суд је посебну пажњу обратио на фазу предметног управног поступка која представља административно извршење, будући да подносилац у својој уставној жалби изричито оспорава део предметног управног поступка који се односи на извршење решења Грађевинске инспекције број 354-34/04-ИИИ/02 од 2. априла 2008. године. С обзиром на специфичну природу поступка административног извршења, Уставни суд горе наведене критеријуме у односу на ову фазу поступка није поново испитивао (видети Одлуку Уставног суда Уж-4956/2010 од 28. новембра 2013. године). У том смислу, Уставни суд указује на посебну хитност наведеног поступка, која се огледа у обавези надлежног органа да закључак о дозволи извршења донесе без одлагања, а најкасније у року од 30 дана од дана кад је решење постало извршно, сагласно наведеној одредби члана 268. став 2. Закона о општем управном поступку. Такође, законодавац је хитну природу овог поступка нагласио ограничавањем жалбених разлога на само извршење и искључењем могућности да се жалбом побија правилност решења које се извршава, прописивањем да жалба нема суспензивно дејство, као и таксативним навођењем разлога за обуставу и одлагање административног извршења, сходно наведеним одредбама чл. 270. и 271. Закона о општем управном поступку и члана 147. Закона о планирању и изградњи. У предметном управном поступку, првостепени управни орган, Грађевинска инспекција, је чак три пута доносила истоветна решења којима се инвеститорима наређивало рушење изграђеног зида у року од 30 дана , под претњом принудног извршења (решење број 354-34/04-ИИИ/02 од 22. новембра 2004. године, решење број 354-34/04-ИИИ/02 од 22. новембра 2007. године и решење број 354-34/04-ИИИ/02 од 2. априла 2008. године) и ниједно није извршила, иако је наведеним законским одредбама, као и самим диспозитивима наведених решења, изричито предвиђено да жалба не одлаже административно извршење. Као што је наведено, Грађевинска инспекција је своје последње решење број 354-34/04-ИИИ/02 донела 2. априла 2008. године и за годину дана и четири месеца га није извршила, нити је донела закључак о његовом извршењу (након истека рока од 30 дана за добровољно извршење од стране инвеститора), све до ступања на снагу Закона о планирању и изградњи, 11. септембра 2009. године, на основу којег је административни поступак одложен на неодређено време. Према критеријумима усвојеним у досадашњој пракси Уставног суда, наведена дужина трајања извршног поступка, а нарочито административног извршног поступка, премашује оквире поступања у разумном року.

Имајући у виду све наведено, Уставни суд је утврдио да је у поступку административног извршења, који се води пред Грађевинском инспекцијом Одељења за инспекцијске послове Општинске управе општине Апатин у предмету број 354-34/04-ИИИ/02, повређено право подносиоца уставне жалбе на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, па је усвојио уставну жалбу, одлучујући као у тачки 1. изреке, док је у тачки 2. изреке наложио Грађевинској инспекцији да предузме све мере како би се предметни поступак окончао у најкраћем року, када се за то стекну законски услови, сагласно одредбама члана 89. ст. 1. и 2. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС).

6. У погледу подносиочевог захтева за накнаду материјалне штете у виду трошкова поступака вођених пред управним и судским органима поводом спорног објекта, Уставни суд указује да из одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду несумњиво произлази обавеза подносиоца да у сваком конкретном случају достави доказе да је претрпео штету због (не)поступања државног органа, као и да достави доказе о висини штете и наведе чињенице које поткрепљују те тврдње. Полазећи од тога да подносилац није определио тачну висину материјалне штете, односно трошкова које је имао у предметном управном поступку, нити је о томе доставио било какав доказ, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, оценио да нема услова за одлучивање о овом захтеву, те је одлучио као у тачки 3. изреке.

7. На основу свега наведеног и одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 47. став 2. Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА

Весна Илић Прелић, с.р.