Решењем првостепеног суда одбијен је захтев војног тужиоца за понављање кривичног поступка против окривљеног С.О. због кривичног дела из члана 214. став 3. КЗ СФРЈ, довршеног правноснажним првостепеним решењем којим је против окривљеног обустављен кривични поступак због кривичног дела из члана 214. став 2. КЗ СФРЈ због наступања апсолутне застарелости.
Војни тужилац је у жалби против првостепеног решења изнео становиште да је повређен кривични закон јер су предузете процесне радње ради гоњења окривљеног за дело из става 2. члана 214. КЗ СФРЈ, прекидале ток застаре гоњења за дело из става 3. поменутог члана, па је због тога требало дозволити понављање кривичног поступка за то, теже дело.
Врховни војни суд је жалбу војног тужиоца одбио као неосновану.
Наиме, према подацима из списа предмета несумњиво произилази да је окр. С.О. могао бити упућен на служење војног рока најкасније до краја 1978. године пошто је те године навршавао 30 година живота, те да је истеком те године свршено и кривично дело неодазивања позиву и избегавања војне службе из члана 214. став 3. КЗ СФРЈ, за које је војни тужилац и захтевао проширење истраге против њега.
То уосталом није ни спорно.
С обзиром на то, а како је, према одредби члана 95. став 1. тачка 3. КЗ СФРЈ, застарелост кривичног гоњења окривљеног наступила истеком 1988. године.
Из списа предмета несумњиво произилази да у оквиру рока застаре, надлежни војни тужилац није предузео ни једну процесну радњу која би била усмерена у правцу гоњења окривљеног за ово кривично дело.
Наредбе истражног судије за издавање потернице ради проналажења окривљеног, које су у оквиру рока застаре кривичног гоњења издавање, иако имају карактер процесних радњи подобних за прекид застарног рока, у конкретном случају нису могле проузроковати такво дејство јер су предузете ради гоњења окривљеног због кривичног дела из члана 214. став 2. а не из члана 214. став 3. КЗ СФРЈ, за које је захтевано проширење истраге.
Процесна радња је наиме основ за прекид застаревања само ако је предузета у циљу кривичног гоњења одређеног лица за одређено кривично дело-конкретно кривично дело.
А, није ни спорно да је проширење истраге против окривљеног захтевано за сасвим друкчије кривично дело од оног за које је претходно гоњен, што се сасвим јасно види из чињеничног описа тог новог кривичног дела садржаног у захтеву.
Како до краја 1988. године није предузета ни једна процесна радња у циљу гоњења окривљеног за дело из члана 214. став 3. КЗ СФРЈ, то је истеком те године наступила застарелост кривичног гоњења окривљеног О. за то дело, па су захтев војног тужиоца за проширење истраге и захтев за понављање кривичног поступка, поднети тек 1990. године недозвољени, а жалба против решења првостепеног суда неоснована.