Република Србија
ВРХОВНИ СУД СРБИЈЕ
У 5890/06
08.02.2008. година
Београд

У ИМЕ НАРОДА

Врховни суд Србије у Београду, у већу састављеном од судија: Данице Богдановић, председника већа, Вере Пешић и Гордане Џакула, чланова већа, са саветником Врховног суда Србије Радојком Маринковић, записничарем, одлучујући у управном спору по тужби тужиоца АА, против туженог Министарства финансија Републике Србије, Пореске управе – Регионални центар Београд, ради поништаја решења бр. 7311-87/07-20 од 11.05.2007. године, у правној ствари отписа камате за неплаћени порез, у нејавној седници већа одржаној дана 08.02.2008. године, донео је

ПРЕСУДУ

Тужба СЕ ОДБИЈА.

Образложење

Тужбом поднетом овом суду 03. 11. 2006. године, тужилац је покренуо управни спор против решења туженог органа 20 бр. 4332-33/06 од 17. 09. 2006. године. Након покретања управног спора тужени орган је донео решење бр. 7311-87/07-20 од 11.05.2007. године, којим је заменио раније донето решење од 17.09.2006.године, па је тужилац поднеском од 07.07.2007. године проширио тужбу на новодонето решење и остао у свему при наводима и захтеву из тужбе поднете 03.11.2006.године.

Оспореним решењем, у ставу првом диспозитива, одбијена је, као неоснована, жалба тужиоца изјављена против решења Министарства финансија Републике Србије, Пореске управе, Филијале ВВ бр. 10718/06 од 14.08.2006. године, а којим је одбијен, као неоснован, њен захтев којим тражи отпис камате обрачунате за период 2000. до 2005. године, а ставом другим диспозитива наводи се да се овим решењем замењује решење Пореске управе – Регионални центар Београд бр. 4332-33/06 од 17.09.2006. године.

Поднетом тужбом тужиља оспорава законитост решења туженог органа наводећи да није примила решења о утврђеној пореској обавези, а нису ни приправници у њеној адвокатској канцеларији, односно повратнице о уручењу решења у време када је била одјављена са адресе у бб, су потписане од стране трећег лица «АА ћирилицом», а она се потписује латиницом. Сматра да се у решењу управних органа не наводе две битне чињенице и то да је у току приговора и принудног извршења добровољно плаћен износ главног дуга и камате, тако да дуг не постоји, и да је она захтевом тражила повраћај неосновано плаћене камате у фебруару 2006. године. Такође истиче да је у вези застарелости рокова принудне наплате тражила да јој се омогући учествовање у управном поступку, а потом и упутила жалбу којом је оспорила камату из разлога застарелости. Сматра да је очигледно да су поштанске повратнице потписане од стране неовлашћеног лица и да није било места примени чл. 34. ст. 3. Закона о пореском поступку и пореској администрацији, те предлаже да суд уважи тужбу и поништи оспорено решење.

Тужени орган у датом одговору на тужбу остао је у свему при разлозима из образложења оспореног решења и предложио да суд тужбу одбије, као неосновану.

Након оцене навода тужбе, одговора на тужбу и списа предмета ове управне ствари, Врховни суд Србије је нашао да тужба није основана.

Према стању списа предмета и образложењу оспореног решења, жалба тужиље одбијена је, као неоснована, јер је тужени орган нашао да је у поступку у коме је донето првостепено решење и одбијен захтев тужиље за отпис камате обрачунате за период 2000. до 2005. година, у свему правилно поступано и да је првостепено решење на закону засновано, а жалбени наводи, којима тужиља указује на његову незаконитост су без утицаја на другачију одлуку у овој управној ствари. Ово нарочито, јер је достава писмена извршена тужиљи у складу са одредбама чл. 77. ст. 1. Закона о општем управном поступку, односно чл. 34. ст. 3. Закона о пореском поступку и пореској администрацији. Такође су оцењени наводи жалбе о застари принудне наплате, па тужени орган правилно налази да су и ови наводи без утицаја на друкчије решавање, јер је предмет одлучивања у овом управном поступку захтев тужиље за отпис дуга по основу камате, који је тужиља платила, са којих разлога је приговор застарелости могла истицати у поступку принудне наплате и жалби против решења о тој наплати.

Оцењујући законитост оспореног решења Врховни суд Србије налази да тим решењем није повређен закон на штету тужиоца. Ово из разлога што, и према оцени суда, у конкретном случају, нису испуњени законски услови за отпис камате обрачунате за период од 2000. до 2005. године на неблаговремено плаћене доприносе у наведеном периоду. При томе су у образложењу оспореног решења оцењени сви наводи жалбе и за ту оцену дати довољни и јасни правни разлози, а како исте наводе тужиља понавља у тужби, то разлоге из образложења оспореног решења и овај суд у свему прихвата као довољне и на закону засноване.

Са изнетих разлога, Врховни суд Србије је, на основу чл. 41. ст. 2. Закона о управним споровима (''Сл. лист СРЈ'' бр. 46/96), одлучио као у диспозитиву пресуде.

ПРЕСУЂЕНО У ВРХОВНОМ СУДУ СРБИЈЕ У БЕОГРАДУ,

дана 08.02.2008. године, У. 5890/06

Записничар Председник већа-судија

Радојка Маринковић, с.р. Даница Богдановић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Мирјана Војводић

ВГ