Пресудом Привредног суда у С. П. 49/2000 од 27. 12. 2000. године примарни тужбени захтев тужиоца се одбија, евентуални тужбени захтев се делимично усваја тако што се обавезује тужени да тужиоцу на име повраћаја оснивачког улога исплати износ од 1.000,00 динара са законском затезном каматом почев од 24. 01. 1994. године, док се преко досуђеног евентуални тужбени захтев тужиоца одбија, а свака странка сноси своје трошкове.
Пресудом Вишег привредног суда Пж. 1965/2001 од 4. 04. 2001. године одбијена је жалба туженог као неоснована и потврђена пресуда Привредног суда у С. П. 49/2000 од 27. 12.2000. године у делу у којем је делимично усвојен евентуални тужбени захтев тужиоца и обавезан тужени да тужиоцу исплати на име повраћаја оснивачког улога износ од 1.000,00 динара са законском затезном каматом почев од 24. 01. 1994. године до коначне исплате.
Тужена је поднела предлог за понављање поступка који је правоснажно завршен пресудом Вишег привредног суда Пж. 1965/2001 на основу члана 421. тачка 2,3 и 9. ЗПП. Првостепени суд је ожалбеним решењем одбио предлог 33 , Д В." С. за понављање парничног поступка У овој правној ствари, са образложењем да је истакнуте разлоге за понављање поступка тужени већ истицао у жалби и да је исте разлоге већ испитао другостепени суд, те је донео пресуду од 4. 04. 2001. године имајући у виду све чињенице на којима тужени заснива предлог за понављање поступка.
Виши трговински суд у потпуности дели образложење првостепеног суда у вези са неоснованости поднетог предлога за понављање поступка.
Првостепени суд је правилно применио процесно право када је на основу члана 421. став 1. тачка 9. у вези са чланом 422. ЗПП донео одлуку коју тужени побија жалбом.
Нису правно релевантни жалбени наводи да тужени уопште није добио првостепену пресуду у року и на начин предвиђен Законом о парничном поступку и да му је тиме наводно ускраћена могућност за примену других ванредних правних лекова.
Самим тим што је тужени изјавио жалбу против првостепене пресуде, која је цењена као дозвољена и благовремена, произилази да је туженом омогућено да расправља пред судом, тако да не стоји разлог за понављање поступка из члана 421. тачка 2. ЗПП.
Тужени се у жалби против првостепеног решења поново позива на чињеницу да његов пуномоћник није имао овлашћење за признавање тужбеног захтева, јер се ради о пуномоћнику правног лица које за признавање тужбеног захтева мора имати посебна овлашћења или макар одобрење парничне радње од стране туженог правног лица.
Овај навод цењен је у другостепеној пресуди Вишег трговинског суда Пж. 1965/ 2001 од 4. 04. 2001. године и то као неоснован, тако да се више не може понављати ни у предлогу за понављање поступка.
Другостепени суд је у образложењу своје пресуде Пж. 1965/2001 од 4. 04. 2001. године јасно навео да је пуномоћник туженог уствари признао чињеницу постојања оснивачког улога тужиоца код туженог и износ тог улога.
Признање чињенице се може порећи или ограничити на основу члана 221. став 2. Закона о парничном поступку, али у поступку у привредним споровима то је могуће само до закључења главне расправе пред првостепеним судом, а не и у жалби против пресуде, односно у жалби против решења којим је одбијен предлог за понављање поступка, јер се према одредби члана 496. став 2. Закона о парничном поступку у том поступку у жалби може износити нове чињенице и предлагати нови докази само ако жалилац учини вероватним да их без своје кривице није могао изнети, односно предложити до закључења главне расправе.
Оспоравање претходно признатих чињеница има исти значај и карактер као у изношењу нових чињеница, тако да се у смислу одредбе члана 496а.
Закона о парничном поступку у жалби не може оспоравати чињенице признате у првостепеном поступку.
Из истог разлога се не може поднети предлог за понављање поступка простим навођењем да чињенице које је пуномоћник странке признао у току правноснажно окончаног првостепеног поступка нису истините.
Неосновано је позивање жалиоца да је пресуда у правноснажном окончаном поступку донета на основу фалсификованог документа.
Ово стога што тужени није доказао да је исходовао правноснажну пресуду кривичног суда којом је утврђено да је тужилац извршио кривично дело фалсификовања исправе о уплати оснивачког улога у 33 "П. В" С. Стога се не може сматрати да су у конкретном случају били испуњени услови из члана 421. тачка 5. ЗПП за понављање правноснажно завршеног поступка.