Према утврђеном чињеничном стању, закључком Среског народног суда за И реон града Београда, а по пресуди Војног суда команде града Београда, оцу тужене је конфискована целокупна имовина.Оцу тужиоца је додељен спорни стан, а на истом су сада покојни отац тужене и чланови његове уже породице имали право становања које је по службеној дужности забележено као терет у земљишним књигама. У овим одлукама, тужена (тада је имала 9 година) је означена као члан уже породице свога оца. Зграда у којој се спорни стан налази је национализована, с тим да је спорни стан изузет од национализације.Тужиоци су сада сувласници стана са 3/4, односно 1/4 идеална дела. Право становања је у управном поступку брисано и одлука о томе је у управном спору пред Врховним судом Србије оцењена као законита.Отац тужене је до своје смрти, у августу 1986. године, становао у предметном стану, а исти је до своје смрти, 25.1.1989. године, користила и мајка тужене.Тужена је први брак закључила 5.11.1960. године и исти је разведен правноснажном пресудом од 13.9.1979. године. Други брак је тужена закључила у августу 1980. године и овај брак је трајао све до смрти супруга тужене, у јануару 1995. године. Према уверењу ГСУП-а Б., тужена је била пријављена са пребивалиштем у периоду од 7.5.1964. године до 28.3.1979. године на адреси Господар Јованова бр. 23 и у периоду од 18.10.1982. године од 23.2.1987. године на адреси у З.улица Ј.Т. бр. 27. У преосталом временском периоду била је пријављена на адреси спорног стана.Тужиоци као сувласници стана траже предају истог у државину, јер је туженој дугогодишњим некоришћењем стана престало право становања.Нижестепени судови су применом материјалног права - одредби чл. 22. и 50. Закона о национализацији најамних зграда и грађевинског земљишта, правних правила из чл. 37-78. Закона о земљишним књигама и правних правила имовинског права из параграфа 338 Српског грађанског законика, оценили да је тужбени захтев за исељење тужене из спорног стана неоснован. Према разлозима нижестепених судова, приликом конфискације имовине оца тужене, пресудом је установљено право становања и иста није укинута нити стављена ван снаге, тако да и даље постоји правни основ за коришћење стана од стране тужене као титулара права личне службености - права становања.Имајући у виду да је право становања везано за личност у чију корист је конституисано то право, судови су оценили да сходно правним правилима имовинског права, не постоји могућност његовог престанка због некоришћења стана у одређеном периоду, с обзиром да је суштина тог права везана за личност и уз чињенице да у конкретном случају није наступила смрт титулара тог права, нити је дошло до одрицања тужене од тог права, а није ни донета одлука надлежног органа о његовом престанку, односно исто није престало на основу закона.Изражено правно становиште судова у погледу примене релевантних прописа за оцену захтева тужилаца није правилно.Право становања је лична службеност која може престати невршењем. То је нарочити начин престанка службености чији се разлог постојања налази у правилу да је службеност ограничење права својине, због чега се настоји да то ограничење буде што мање.То произилази из природе приватне својине. Ако титулар службености дуже времена не врши своју службеност, доказује да му она више није потребна. Према параграфу 983 Српског грађанског законика (и параграфу 1488 Аустријског грађанског законика), власник послужног добра или, при личној службености, власник ствари на којој је конституисана лична службеност, може тражити престанак службености ако титулар то право не врши у року од 3 године (тзв. либераторна узукапија).Код утврђене чињенице да је тужена закључењем два брака престала да буде члан породичног домаћинства коме је успостављено право бесплатног становања, да је у периоду од око 20 година имала пребивалиште на другим адресама и да није користила спорни стан, несумњиво је да је у односу на тужену наведено добро (стан) било слободно од службености. Супротно би било противно важећем праву.Погрешно је становиште нижестепених судова да право становања као лична службеност може престати само смрћу титулара тог права или одрицањем. Без обзира на основ конституисања тог права, и када је исто установљено судском одлуком, власник ствари може да тражи престанак такве службености у случајевима који упућују на закључак да су престали разлози који су оправдавали установљење права службености, а један од разлога је и дугогодишње невршење тог права.Из тих разлога, преиначене су обе нижестепене пресуде и усвојен тужбени захтев.